Ćelavi ražanj — prizemljena ptica selica

PETOČLANA porodica je spremna da krene na dugačak put, a prijatelji su se okupili da ih isprate. Poslednji put bacaju pogled na mesto koje im je dugo bilo dom, a onda odlaze. Dok ih prijatelji pogledom ispraćaju oni polako nestaju sa horizonta.

Nalazimo se u uzgajalištu ćelavog ražnja u Biredžiku, gradu u Turskoj na obali Eufrata. „Porodica“ koja je upravo otišla je jato ovih ptica, koje spadaju u ugrožene vrste. Svaka ptica na nozi ima satelitski odašiljač radi praćenja njihove seobe. Oni koji ih ispraćaju, ljudi koji se u uzgajalištu brinu o njima, kao i posetioci, sa zebnjom posmatraju ptice koje lete u nepoznato, plašeći se da se možda više nikada neće vratiti.

Kojoj vrsti ptica pripada ćelavi ražanj? Kuda se ove ptice sele? I zašto postoji toliko interesovanje za njihovu seobu?

Upoznajte naše pernate prijatelje

Kad se ptići ćelavog ražnja izlegu, na glavi imaju perje. Međutim, kako rastu tako gube perje s glave, zbog čega su i dobili to ime. Telo ćelavog ražnja je prekriveno crnim perjem bronzanog i ljubičastog sjaja. Koža mu je crvena, osim na temenu, kao i kljun. Ćelavi ražanj na šiji ima razbarušenu ćubu.

Ražanj dostiže zrelost nakon tri ili četiri godine života. Životni vek mu je između 25 i 30 godina. Hrani se insektima, gušterima, pa čak i sitnim sisarima. Ženka godišnje snese do tri jaja na kojima leži oko četiri nedelje. Ove ptice imaju jednu izuzetnu osobinu — doživotno ostaju sa svojim partnerom. One žale nad gubitkom partnera. Primećeno je da se  nakon takvog gubitka ove ptice često izgladnjuju do smrti ili da se čak bacaju sa litica.

Stanovnici Biredžika će vam reći da je otprilike do početka 20. veka povratak ovih ptica bio povod za slavlje. Njihov povratak je nagoveštavao dolazak proleća. Tokom tog slavlja koje se održavalo sredinom februara, čamci su se izvlačili iz Eufrata, uz udaranje u bubnjeve i veselje.

Jata ovih ptica su u to vreme bila toliko brojna da su ličila na jedan ogroman crni oblak na nebu. Međutim, u prošlom veku, a naročito u poslednjih 50 godina, njihov broj je naglo opao. Nekada je u koloniji u Biredžiku bilo od 500 do 600 parova, ali njihov broj se drastično smanjio od 1950-ih godina kada su u poljoprivredi počeli da se primenjuju pesticidi. Danas u svetu ima vrlo malo primeraka ove vrste ptica.

Očuvanje ove vrste u Turskoj

Uzgajalište ćelavog ražnja u Biredžiku osnovano je 1977. godine. Ptice su svake godine mogle da se sele na jug, sve do 1990. kada se u uzgajalište vratila samo jedna. Posle toga im je onemogućeno da se sele. U vreme kada bi obično počinjala migracija, između jula i avgusta, ptice su smeštane u avijarijume, velike kaveze za ptice. Tu bi ostale sve do februara ili marta naredne godine, kada je obično vreme za povratak kući.

Godine 1997. odlučeno je da ptice ponovo mogu da se sele na jug. Nažalost, nijedna od 25 ptica koje su puštene nikada nije ponovo viđena. Od 1998. godine sve ptice se drže u avijarijumima da se ne bi selile. Pa ipak se može reći da ova kolonija napreduje. Trenutno u ovom uzgajalištu ima skoro stotinu ovih ptica.

Budućnost ćelavog ražnja

Godine 2007. pušteno je petočlano jato koje smo spomenuli na početku. Nažalost, vratile su se samo dve ptice. Zatim je 2008. još jedno jato ptica odletelo na jug, ali se nijedna ptica iz tog jata nije vratila kući. Vlasti izveštavaju da su ptice otišle na jug sve do Jordana, ali da su se tamo otrovale. To znači da iako populacija ovih ptica u uzgajalištu raste i iako naučnici i vlasti ulažu napore za očuvanje ove vrste, sudbina ćelavog ražnja je još uvek neizvesna.

Premda su ove ptice selice prizemljene zbog svoje sigurnosti, one i dalje imaju instinkt za seobu, kao što su to nedavno i pokazale. To potvrđuje reči iz Biblije koje se nalaze u Jeremiji 8:7: „I roda na nebu zna svoje vreme, grlica, čiopa i bulbul drže se vremena kad treba da se vrate.“

[Izvori slika na 10. strani]

Levo: Richard Bartz; desno: © PREAU Louis-Marie/age fotostock