Upoznajte narod Batak

Kada je italijanski istraživač iz 13. veka Marko Polo posetio ostrvo Sumatra u Indoneziji, spomenuo je izvestan „brdski narod“ za koji je rekao da „živi poput zveri i jede ljudsko meso“. Veruje se da je to bio narod Batak. Međutim, moja žena i ja imamo potpuno drugačije mišljenje o njima. Dozvolite da vam predstavimo narod koji smo dobro upoznali i zavoleli.

 „HORAS!“ Ovim srdačnim pozdravom, naši novi prijatelji iz naroda Batak poželeli su nam dobrodošlicu u Severnu Sumatru kada smo stigli na našu novu misionarsku dodelu blizu jezera Toba. Kao jedno od najimpresivnijih prirodnih obeležja ostrva i najveće vulkansko jezero na svetu, ono predstavlja srce zemlje batačkog naroda. (Videti  donji okvir.)

Narod Batak je jedna od najvećih domorodačkih grupa u Indoneziji. Prema nekim procenama ima oko osam miliona pripadnika i sastoji se od šest nezavisnih ali blisko povezanih etničkih grupa — Toba, Simalungun, Karo, Dairi, Angkola i Mandajling. Svaka grupa je sačinjena od velikih porodičnih plemena. Kada se njihovi pripadnici sretnu, prvo što pitaju jeste: „Iz kog si plemena?“ Zatim vrlo brzo odrede koliko su bliski rođaci.

Pravila za sklapanje braka

Tradicionalni brakovi u batačkom narodu ne povezuju samo dve osobe već i dva plemena. Sklapanje brakova između rođaka po majčinoj liniji smatra se idealnim. Ali brak sa rođakom s očeve strane ili s nekim iz istog plemena potpuno je neprihvatljiv. Tradicionalni brakovi obično se sklapaju po sledećem pravilu: Muškarci iz plemena A uzimaju žene iz plemena B, muškarci iz plemena B žene iz plemena V, a muškarci iz plemena V žene iz plemena A. Ovaj kružni tok jača rodbinske veze naroda Batak i povezuje mladence s mnogobrojnom rodbinom.

Čak i ako je par zakonski venčan i ima decu, plemena ne priznaju njihovu zajednicu sve dok se ne obavi tradicionalno plemensko venčanje. Te složene ceremonije mogu uključivati stotine rođaka i trajati nekoliko sati.

Na primer, prilikom venčanja u plemenu Karo članovi mladoženjine porodice plaćaju cenu za nevestu njenoj porodici, a oni zatim pažljivo broje novac koji su dobili. Tek nakon toga venčanje može da se nastavi. Članovi plemena iznose duge govore o porodičnom životu. Mladoženja i nevesta slušaju s poštovanjem. Gozba i igra zaokružuju proslavu.

Raj za zemljoradnike

U prošlosti su mnoge batačke porodice zajedno živele u velikim, dugačkim kućama karakterističnih krovova s dva  zašiljena kraja koji podsećaju na rogove bivola. Neke od tih lepo ukrašenih građevina — napravljenih od drveta, bambusa i vlakana šećerne palme — uzdignute su na stubovima, a u nekima je bilo dovoljno mesta za 12 porodica. U gradnji nije korišćen nijedan ekser. Neke od tih kuća starih tri veka još uvek su nastanjene. Ispod izdignutog poda smeštene su domaće životinje — goveda, pilići, psi, svinje i vodeni bivoli.

Osnovne privredne delatnosti su zemljoradnja, ribolov i stočarstvo, kao i turizam. Ogroman prirodni amfiteatar oko jezera Toba zaista je raj za zemljoradnike. Terase smaragdnozelenih pirinčanih polja nižu se visoko iznad jezera. Kafa, voće i začini uspevaju pored bujnih bašta s povrćem koje napreduje na plodnom, crnom vulkanskom zemljištu. Ribolovci u drvenim kanuima ubiru svoj ulov u hladnim, bistrim vodama jezera.

Na kraju dana, vesela deca se brčkaju i kupaju u jezeru, muškarci se druže u kafanama, a muzika se razleže po svežem večernjem vazduhu. Batački narod je dobro poznat po svom snažnom i osećajnom pevanju. Takođe vole da plešu — muškarci i žene odvojeno — izvodeći graciozne pokrete rukama.

Burna prošlost

Od vremena Marka Pola pa sve do 19. veka, izveštaji su pokazivali da su pripadnici ovog naroda svirepi ljudožderi koji su ritualno jeli neprijateljske ratnike i zločince. Međutim, neke „stravične priče o kanibalizmu možda je širio sam batački narod kako bi sprečio došljake da im zauzmu teritoriju“, kaže profesor istorije Lenard Andaja. U svakom slučaju, „u 19. veku su holandske kolonijalne vlasti zabranile kanibalizam u područjima pod njihovom kontrolom“, navodi se u jednoj knjizi (The Batak — Peoples of the Island of Sumatra).

Bataci su bili animisti i obožavali su brojne bogove i duhove. Takođe su upražnjavali žrtvene obrede i seanse i bavili  se proricanjem i vračanjem. Magične reči, uputstva za vračanje i formule za izlečenje zapisivali su na trakama od kore drveta dugačkim do 15 metara i ispresavijanim poput harmonike, koje su služile kao magične knjige. Tkale su se svete odore ukrašene mnogim detaljima pomoću kojih se teralo zlo i proricala budućnost.

Izveštaji ukazuju da su prvi misionari sa zapada koji su posetili batački narod bili baptisti R. Berton i N. Vord, koji su stigli 1824. Deset godina kasnije, dok je holandska vojska pokušavala da zauzme neke delove teritorije, još dva misionara iz Amerike, H. Lajman i S. Menson, usudili su se da kroče na batačku teritoriju, ali su ubrzo bili ubijeni. Dva katolička misionara koja su se takođe oglušila o upozorenje da se drže podalje od opasnih područja verovatno su doživela istu sudbinu.

Međutim, nemački misionar Ludvig Nomenzen, koji je došao među batački narod 1862, preživeo je i bio prilično uspešan. Zapravo, mnogi meštani ga se još uvek sećaju s poštovanjem. Danas je većina pripadnika tog naroda hrišćanske veroispovesti, dok su ostali uglavnom muslimani ili animisti. Pa ipak, mnogi se još uvek drže nekih tradicionalnih verovanja.

Stiže prava dobra vest

Oko 1936. godine, Jehovini svedoci su stigli na batačku teritoriju donoseći dobru vest o Božjem Kraljevstvu za koju je Isus prorekao da će se propovedati „po celom svetu“ (Matej 24:14). Mnogi su se odazvali na biblijsku poruku i ostavili sujeverne običaje. Zahvaljujući tome danas u ovom području ima oko 30 skupština Jehovinih svedoka. (Videti  propratni okvir.)

Dok moja žena i ja propovedamo dobru vest meštanima, često srećemo turiste koji se dive veličanstvenom pejzažu oko jezera Toba i idealnoj klimi. Potpuno se slažemo s njima. Ali ipak mislimo da je prava lepota u ljudima — srdačnom i prijateljski naklonjenom batačkom narodu.

[Okvir na 17. strani]

 LEDENO JEZERO VATRENOG POREKLA

Jezero Toba, dugačko 87 i široko 27 kilometara, smatra se najvećim vulkanskim jezerom na svetu. Sadrži toliko slatke vode da može prekriti teritoriju Velike Britanije do dubine od skoro jednog metra. Smešteno usred zelenih vulkanskih vrhova koji čine deo planinskog venca Barisan, ovo spektakularno jezero je iz svih uglova san svakog fotografa.

Jezero je nastalo usled jedne ili više vulkanskih erupcija, za koje stručnjaci smatraju da su bile među najsnažnijim u ljudskoj istoriji. S vremenom je voda ispunila ovaj džinovski krater i tako je nastalo jezero koje je danas poznato kao Toba. Kasniji potresi na dnu jezera prouzrokovali su nastanak prelepog ostrva Samosir površine 647 kvadratnih kilometara, što je približno jednako površini Singapura.

[Okvir na 18. strani]

KLIMATSKI RAJ

Iako je jezero Toba udaljeno oko 300 kilometara od ekvatora, klima u ovom području je iznenađujuće hladna. To je zato što se jezero nalazi na 900 metara nadmorske visine. Palme i borovi uporedo uspevaju u ovom klimatskom raju.

Jezero predstavlja ekološku granicu za brojne životinjske vrste. Na primer, orangutani, beloruki giboni i Tomasovi languri žive severno od jezera, dok tapiri, zapadne aveti i crnoćubi languri nastanjuju južni deo.

[Okvir/Slika na 19. strani]

 OD SPIRITISTIČKOG MEDIJA DO PRAVE HRIŠĆANKE

Nursija je bila dukun, to jest vračara. Služila se magijom da bi lečila bolesti, isterivala zle duhove i komunicirala s „mrtvima“. * Razvila je uspešan posao i uprkos tome što se bavila okultizmom bila uvažen član lokalne protestantske crkve.

Kada je Nursija srela Jehovine svedoke, bila je iznenađena saznavši da je Božje ime Jehova (Psalam 83:18). Kasnije je u Bibliji pročitala da su mnogi koji su postali vernici u prvom veku prestali da se bave magijom i spalili svoje spiritističke knjige kako bi služili Bogu na prihvatljiv način (Dela apostolska 19:18, 19). Uprkos snažnom protivljenju, odlučila je da i ona to učini, imajući apsolutno poverenje u Isusove reči: „Istina će vas osloboditi“ (Jovan 8:32).

Danas su Nursija i njen sin Besli kršteni Svedoci, a njen suprug Nengku redovno dolazi na hrišćanske sastanke. „Otkad služim Jehovi“, kaže ona, „moj život je mnogo bolji! Dok sam bila dukun, žudela sam da saznam istinu. Sada sam zaista ispunjena.“

[Fusnota]

[Slika]

Nursija sa svojim mužem i sinom

[Mape na 16. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Sumatra

Jezero Toba

[Izvor]

Based on NASA/Visible Earth imagery

[Slika na stranama 16, 17]

Pogled na jezero Toba sa obronaka planine Pusuk Buhit

[Slika na 18. strani]

Vodopad Sipisopiso, koji se nalazi na severnom kraju jezera Toba, visok 110 metara