Započeo sam najbolju trku u svom životu

Ispričao Karl-Erik Bergman

Brzo trčanje mi je pružalo fantastičan osećaj. Pošto sam imao talenta za trčanje, sprint je postao najvažnija stvar u mom životu.

GODINE 1972, kada sam imao 17 godina, učlanio sam se u jedan sportski klub. Ubrzo sam shvatio koliko mnogo posla stoji preda mnom ukoliko želim da postanem vrhunski atletičar. Talenat nije dovoljan da neko postane prvak u sprintu. Ali ja sam bio spreman da radim na tome.

Kada sam imao 22 godine primljen sam u reprezentaciju Finske. Sledeće godine sam imao najbolji prosek od svih atletičara Finske u sprintu na 100 metara. Ali zbog povreda Ahilove tetive i potkolenskih tetiva nisam mogao da potpuno iskoristim svoj potencijal. Međutim, toliko sam voleo trčanje da sam počeo da treniram talentovane atletičare. Godine 1982, planirao sam da se preselim u Kaliforniju, da se tamo upišem na jedan univerzitet i da u mnogo povoljnijim klimatskim uslovima nastavim sportsku karijeru. Čak sam kupio i avionsku kartu.

Šta mi je promenilo život

Jedne večeri, nešto pre planiranog leta za Kaliforniju, neko mi je zazvonio na vrata. Bile su to dve žene koje su bile Jehovini svedoci. One su bile veoma mirne i staložene, što su osobine poželjne za jednog atletičara. Pozvao sam ih unutra i seli smo da razgovaramo. Nakon razgovora iz kog sam dosta toga naučio ostavile su mi knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. * Počeo sam da je čitam. Negde na polovini knjige shvatio sam da je ono što u njoj piše istina. Kada su te dve žene ponovo došle, pitao sam ih kako mogu da postanem Jehovin svedok. One su odgovorile da bi trebalo da proučavam Bibliju.

Osim što sam počeo da proučavam Bibliju sa Svedocima, počeo sam i da idem na njihove sastanke u Dvorani Kraljevstva u Vanti, gradu u kom sam živeo. Uverio sam se da se ono što sam učio temelji na Bibliji. Biblijska učenja za koja sam saznao polako su počela da menjaju moje gledište o tome šta je zaista važno u životu. Zato sam otišao do putničke agencije kako bih vratio avionsku kartu i dobio novac nazad. Jedan deo tog novca sam potrošio na odelo za sastanke i aktentašnu za Bibliju i biblijsku  literaturu. Krstio sam se kao Jehovin svedok na kongresu u Helsinkiju 1983. godine.

Pridružuju mi se još neki atletičari

Ono što sam saznao iz Biblije oduševljeno sam prenosio svojim prijateljima. Njihova prva reakcija bila je neverica. U stvari, ubrzo su počele da kruže glasine da sam poludeo. Prijatelji su jedan za drugim počeli da me izbegavaju. Nakon krštenja, sretao sam atletičare na trkačkoj stazi, pošto sam redovno vežbao kako bih ostao u kondiciji. Naši razgovori su im pomogli da vide da nisam poludeo, već da sam se samo promenio.

Mnogi od njih su s vremenom uvideli da je ono o čemu sam govorio razumno i da to vredi ispitati. Mogli su da vide da više nisam bio vulgaran i agresivan. Nekoliko njih je želelo da sazna više o Bibliji. Uživao sam da objašnjavam drugima da Biblija hrišćanski život poredi s jednom atletskom disciplinom. Mi smo u trci u kojoj je nagrada večni život (2. Timoteju 2:5; 4:7, 8).

Istina je da pravu sreću i smisao života ne donose pobede na sportskim takmičenjima, već to što živimo onako kako se dopada našem Stvoritelju. Neki atletičari su zahvaljujući razgovorima koje smo vodili preispitali svoje ciljeve u životu i nekoliko njih je prihvatilo biblijsku istinu koja je uticala na moj život. Drago mi je što mnogi od njih imaju isti žar za službu Bogu kakav su imali i za atletiku.

Jedna od njih je bila Ivon, nadarena trkačica na 800 metara. Ona je bila najbrža trkačica u Skandinaviji u toj disciplini i držala je državni rekord Finske. Predstavljala je Finsku na evropskim takmičenjima i postizala dobre rezultate. Razgovori koje smo vodili pomogli su joj da uvidi koliko je besmisleno težiti za slavom u današnjem svetu. Iz Biblije je saznala da ovaj svet prolazi i da će ga zameniti Božji novi svet (1. Jovanova 2:17).

Ivon je ubrzo počela da proučava Bibliju. U to vreme se zabavljala sa Joukom, talentovanim članom atletskog tima Finske. On je zapravo predstavljao Finsku na evropskim i svetskim prvenstvima u atletici. Ivon i Jouko su se preselili u Sjedinjene Države kako bi tamo nastavili svoju sportsku karijeru.

Dok su bili tamo Ivon je nastavila da proučava Bibliju, a Jouko joj se pridružio. To je učinio s ciljem da pronađe nešto pogrešno u onom što je ona učila i tako joj pomogne da se urazumi. Ali, malo-pomalo, biblijska istina je doprla i do njegovog srca. Venčali su se i kasnije su predali svoj život Bogu, simbolizujući to krštenjem u vodi. Danas su oboje pioniri, što znači da dosta vremena provode u službi propovedanja.

Barbru je još jedna atletičarka s kojom sam počeo da proučavam Bibliju. Ona je bila prvakinja Finske u trci na 400 metara. Neko vreme pre toga predstavljala je Finsku na evropskim takmičenjima. Barbru i njen suprug Jarmo koji je bio skakač s motkom preselili su se u Švedsku. Tamo je Barbru nastavila da proučava Bibliju, a pridružio joj se i Jarmo. Oboje su tražili svrhu života i nakon što su saznali šta Biblija naučava krstili su se u Švedskoj. Jarmo je s vremenom postao fizioterapeut i sada oni kao bračni par služe Bogu. Jarmo služi kao starešina u jednoj skupštini.

Tu je bila i Hajdi, takođe talentovana trkačica koja je tada bila u tinejdžerskim godinama. Pošto sam bio njen trener, primetio sam da je zanimaju i duhovne stvari. Zato sam joj jednog dana pričao o tome šta Biblija kaže o Božjem Kraljevstvu i o blagoslovima koje će ono doneti. Pitao sam je: „Da li veruješ da ćemo videti ispunjenje ovih obećanja?“ (Psalam 37:11, 29; Matej 6:9, 10).

„Da“, odgovorila je. Želela je da proučava Bibliju. Zato sam zamolio jednu svoju duhovnu sestru da proučava s njom. Nakon nekoliko godina, Hajdi je takođe simbolizovala svoje predanje Bogu krštenjem u vodi. S vremenom je izrasla u predivnu duhovnu ženu i postala je moja supruga. Ona  je odličan saradnik i veoma je odlučna da nastavi da služi Bogu, a takva odlučnost bi joj u svetu sporta umnogome pomogla da postane vrhunska atletičarka.

Kada sam počeo da proučavam Bibliju moj mlađi brat koji je takođe bio sportista u prvi mah je veoma negativno reagovao. Posle sam mu dao knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. Kasnije je došao kod mene i rekao: „Počeo sam da čitam ovu knjigu, ali ne razumem baš sve. Hoćeš li da mi pomogneš?“ Zamolio sam jednog drugog Svedoka da proučava s njim i posle četiri meseca on se krstio. Kasnije se oženio, a njegova žena služi kao pionir.

Trka se nastavlja

Još pre nego što sam se krstio odlučio sam da postanem misionar. Ubrzo nakon krštenja počeo sam da služim kao pionir. Shvatio sam da u trci za život treba da dam sve od sebe. Moja žena Hajdi i ja smo podneli molbe za Galad, misionarsku školu Jehovinih svedoka koja se nalazi u državi Njujork, i 1994. bili smo pozvani da pohađamo tu školu. Nakon završetka te škole, poslati smo u Letoniju, gde veliki broj ljudi govori ruski.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza mnogi ljudi su bili razočarani u politiku. Biblija je bila ozloglašena, pa čak i zabranjena, ali primetili smo da mnoge zanima šta to u njoj stoji. Učenje ruskog je bio jedan od najtežih poduhvata u mom životu. Ali nakon šest godina misionarske službe u Letoniji bio sam naimenovan da posećujem i jačam skupštine Jehovinih svedoka kao pokrajinski nadglednik. To radim i danas, zajedno sa svojom dragom suprugom.

Tokom godina sam mnogima pomagao da napreduju u trci za život, „pravi život“ u Božjem novom svetu (1. Timoteju 6:19). Da bi trener mogao da pomogne atletičarima da dostignu svoj maksimum, on mora dobro da ih poznaje. Mora da im pomogne da svoje jače strane dobro iskoriste, a da slabe tačke svedu na minimum. Treba da im da motivaciju da istraju i da postignu svoj maksimum.

Iznenadio sam se kada sam video koliko sličnosti ima između hrišćana i atletičara, kao što je to apostol Pavle istakao u svojoj prvoj poslanici Korinćanima. Uspešan atletičar je usredsređen na treniranje, umesto da samo mašta o pobedi. On sebi postavlja realne ciljeve i sistematski radi na tome da ih postigne. Ukoliko bi izgubio iz vida svoj cilj i prestao da radi na njegovom ostvarenju, sav njegov trud koji je do tada uložio pao bi u vodu. Tako i pravi hrišćanin mora biti usredsređen na svoj cilj.

Uspešan atletičar se takođe strogo drži određenog režima ishrane. Isto se može reći i za pravog hrišćanina. On ne hrani svoj um lažnim učenjima tako što bi jeo sa ’demonskog stola‘, kako se izrazio apostol Pavle. Umesto toga, hrani se zdravom duhovnom hranom koju je Bog obezbedio preko svoje Reči, Biblije (1. Korinćanima 10:21). Nadalje, kada se pojave problemi, uspešan atletičar ostaje optimista. On priznaje svoje greške i popravlja se. „Ja ne trčim besciljno“, napisao je Pavle. „Nego bijem svoje telo“, rekao je, da ne bi bio diskvalifikovan (1. Korinćanima 9:24-27).

 Moja supruga i ja i dalje volimo da budemo u kondiciji i zato redovno idemo u teretanu. Međutim, ne dozvoljavamo da nas to ometa u službi Jehovi, koji je nas ljude tako divno stvorio (Psalam 139:14). Oboje smo usredsređeni na to da osvojimo nagradu, to jest „pravi život“ koji će biti moguć u Božjem novom svetu (1. Timoteju 4:8).

Nakon što je govorio o ’oblaku svedoka‘ iz prethrišćanskih vremena, apostol Pavle je svoje suvernike ovako podstakao: „Skinimo i mi svaki teret i greh koji nas lako može namamiti u zamku i istrajno trčimo trku koja je pred nama“ (Jevrejima 12:1). Ništa nije važnije od učešća u toj trci. To je zato što će na kraju te trke svi trkači dobiti večne blagoslove (2. Timoteju 4:7, 8).

[Fusnota]

[Slika na 14. strani]

Hajdi i ja, Ivon (gore) i Jouko i njihova ćerka (dole), sredinom 1980-ih

[Slika na 15. strani]

Sa Hajdi u službi propovedanja

[Slika na 15. strani]

Na kongresu Jehovinih svedoka 2009. u Helsinkiju: Ivon i Jouko s naše leve strane i Jarmo i Barbru s naše desne strane

[Izvor slike na 12. strani]

Published in Aamulehti 8/21/1979