„Mejdej! Mejdej! Mejdej!“ — poziv koji spasava živote
„Mejdej! Mejdej! Mejdej!“ — poziv koji spasava živote
Vatra i dim su zahvatili ribarski brod. Svi na brodu su se našli u velikoj opasnosti. „Da nije bilo kapetana koji je poslao ’Mejdej‘ poziv, nikada ne bismo pronašli brod ’Nautical Legacy‘“ Kanadska obalska straža je brzo reagovala i uspela da spase celu posadu. *
„MEJDEJ! Mejdej! Mejdej!“ Ove reči koje se čuju preko radija znače da je neko u životnoj opasnosti i da mu je hitno potrebna pomoć. Da li je ovaj poziv efikasan? Tokom 2008. godine, obalska straža Sjedinjenih Država izvela je više od 24 000 spasilačkih akcija. Oni su spasli 4 910 ljudi, što je u proseku 13 svakog dana i pritekli u pomoć 31 000 ljudi koji su se našli u nevolji.
Međutim, zašto se danas koristi izraz „mejdej“? I kako su brodovi koji su se našli u opasnosti slali signale za pomoć pre nego što su ljudi počeli da komuniciraju putem radio-veze?
Nekadašnji načini pozivanja u pomoć
Kada je 1588. godine brod španske armade Santa Maria de la Rosa zahvatila žestoka oluja, posada je zvala u pomoć tako što je pucala iz topova. Brod je potonuo i koliko se zna niko nije preživeo. U drugim slučajevima, mornari su dizali zastave koje su se koristile kao signal da je brod u nevolji. Podignuta bela zastava s dve crvene dijagonalne linije koje se ukrštaju i danas se koristi kao međunarodni signal kojim se poziva pomoć.
Mornari su 60-ih godina 18. veka počeli da uče vizuelni sistem signalizacije, poznat kao sistem semafora. Po tom sistemu, mornar koji drži u rukama zastavice oponaša kazaljke na satu. Svako „vreme“ koje taj mornar pokaže položajem ruku predstavlja određeno slovo ili broj.
Međutim, zastave, topovska paljba i vizuelni signali bili su praktični samo u slučajevima kada su se drugi nalazili dovoljno blizu da bi videli ili čuli poziv u pomoć. Zato je posada koja se našla u životnoj opasnosti često imala male šanse da dobije pomoć. Kako će se ta situacija poboljšati?
Efikasniji pozivi za pomoć
Na polju komunikacione tehnologije došlo je do ogromnog pomaka 40-ih godina 19. veka. Samuel Morze je osmislio sistem koji je telegrafistima omogućavao da preko provodnika šalju poruke na veliku daljinu, koristeći jedan taster kao odašiljač. Dok je telegrafista pritiskao taster, osoba s druge strane žice mogla je registrovati električni impuls. Morze je za svako slovo i broj smislio jedinstvenu kombinaciju kratkih i dugih zvukova, odnosno tačaka i crtica.
Da bi mogli koristiti Morzeov sistem na moru, mornari su umesto zvukova koje su slali telegrafisti koristili svetlosne signale. Mornar bi pustio jedan kratak snop svetlosti koji bi predstavljao tačku, dok bi snop svetlosti koji je trajao malo duže predstavljao crticu. Ubrzo je počeo da se koristi jedan jednostavan i jedinstven poziv za pomoć koji se sastajao od tri tačke, tri crtice i još tri tačke, što zapravo predstavlja slova SOS. *
Srećom, to nije bio kraj napretka na ovom polju. Guljelmo Markoni je 1901. poslao prvi radio-signal preko Atlantskog okeana. Sada su se SOS poruke mogle slati putem radio-talasa umesto putem svetlosnih signala. Pa ipak, glas još uvek nije mogao da se prenosi putem radio-talasa. Poziv „Mejdej! Mejdej! Mejdej!“ tek je trebalo da se pojavi.
Izgovorene reči su se konačno čule preko radio-talasa 1906. kada je Redžinald Fesenden emitovao program u kom je bilo priče i muzike. Mornari koji su imali radio-opremu mogli su slušati Fesendenov program na udaljenosti od oko 80 kilometara. Oduševljenje je bilo još veće kada je 1915. godine iz Arlingtona u Virdžiniji u Americi ljudski glas uživo prenošen do Ajfelove kule u Parizu u Francuskoj, na razdaljini od preko 14 000 kilometara. A zamislite samo oduševljenje mornara na brodu S.S. America kada je 1922. prvi put vođen razgovor preko radija s priobalnim gradićem Dilom u Nju Džersiju, iako se taj brod nalazio više od 600 kilometara od obale.
Standardizovanje poziva za pomoć
Tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka mnogi su počeli da komuniciraju putem radija. Međutim, budući da posade na moru govore različitim jezicima, kako bi kapetan broda mogao poslati hitan poziv za pomoć koji bi svako razumeo? To je rešeno 1927. godine Međunarodnom radiotelegrafskom konvencijom kojom je „mejdej“ usvojen kao međunarodni poziv za pomoć. *
Možemo biti zahvalni što se komunikacioni sistemi i dalje usavršavaju. Primera radi, topove i zastave zamenili su radar i sistem za globalno pozicioniranje. Osim toga, radio je postao deo standardne opreme, a spasilačke službe prate radio-talase i uvek su u pripravnosti. Baš kao što je bilo u slučaju broda Nautical Legacy, bez obzira na to gde i kada zapreti opasnost poziv „Mejdej! Mejdej! Mejdej!“ verovatno će se čuti. Ako se nađete u nevolji na moru, nećete imati samo male šanse da se spasete kao što je nekada bio slučaj, već sa sigurnošću možete očekivati da će pomoć stići.
[Fusnote]
^ Iz knjige True Stories of Rescue and Survival—Canada’s Unknown Heroes.
^ Slova SOS izabrana su zato što su mogla lako da se pošalju i prime. Nisu imala nikakvo posebno značenje.
^ Reč „mejdej“ treba ponoviti tri puta da bi se prenela jasna poruka i izbeglo mešanje s bilo kojom drugom rečju.
[Slika na 27. strani]
„Nautical Legacy“ zahvaćen vatrom i dimom
[Izvor]
Courtesy Fisheries and Oceans Canada, reproduced with the permission of © Her Majesty the Queen in Right of Canada, 2010
[Slika na 28. strani]
Da bi mogli koristiti Morzeov sistem na moru, mornari su umesto zvukova koje su slali telegrafisti koristili svetlosne signale
[Izvor]
© Science and Society/SuperStock