Najstrašnija pošast 19. veka

Bilo je to 1854. godine. Londonom je harala još jedna strašna epidemija kolere — crevne bolesti koju prate teška dijareja i dehidracija. Bolest je napadala strahovitom brzinom — mnogi koji su ujutro bili zdravi, do večeri su bili mrtvi. Lek nije bio poznat.

BILA je to najstrašnija pošast tog veka i niko nije znao šta je uzrok. Neki su mislili da se kolera dobija udisanjem neprijatnih isparenja koja se šire iz trule organske materije. Činilo se da su njihove sumnje opravdane. Iz reke Temze, koja teče kroz London, dopirao je užasan smrad. Da li je smrdljivi vazduh prenosio bolest?

Pet godina pre toga, lekar Džon Snou je pretpostavio da koleru uzrokuje zagađena voda a ne zagađen vazduh. Vilijam Bad, koji je takođe bio lekar, smatrao je da tu bolest prenose živi organizmi slični gljivicama.

Da bi proverio svoju pretpostavku, dr Snou je tokom epidemije 1854. ispitivao životne uslove obolelih od kolere u Sohou, jednom delu Londona. ’Šta im je zajedničko?‘, pitao se on. Njegovo istraživanje je dovelo do zapanjujućeg otkrića. Svi oboleli u tom delu grada snabdevali su se vodom za piće na istoj uličnoj česmi, a ta voda je bila zagađena zaraženim otpadom! *

Te iste godine je došlo do još jednog značajnog medicinskog otkrića. Italijanski naučnik Filipo Pačini je objavio rad u kom je opisao mikroorganizam koji izaziva koleru. Međutim, malo ko se obazirao na njegova istraživanja, kao i na ono što su otkrili Snou i Bad. Tako je epidemija besnela sve do 1858. godine.

„Veliki smrad“

Parlament je odugovlačio s donošenjem odluke o izgradnji novog kanalizacionog sistema koji bi doprineo čišćenju Temze. Međutim, toplotni talas koji je u leto 1858. zahvatio London primorao ih je da se ozbiljnije pozabave time. Reka je proticala pored Donjeg doma parlamenta i sa nje je dopirao odvratan smrad koji su političari  pokušavali da neutrališu tako što su zastirali prozore zavesama natopljenim dezinfekcionim sredstvom. Pojava koja je zapamćena kao „veliki smrad“ pokrenula je Parlament da potraži rešenje. Odluka o izgradnji novog kanalizacionog sistema doneta je za 18 dana.

Da ne bi dospevale u reku, otpadne materije su iz slivnika usmeravane u ogromne cevi kroz koje su oticale prema istočnom delu Londona i moru, odakle ih je odnosila oseka. Odmah su usledili rezultati. Čim je ceo London bio povezan na novi sistem, epidemija kolere je prestala.

Tada više nije bilo sumnje: koleru nije prouzrokovao smrdljiv vazduh već zagađena voda ili hrana. Osim toga, svima je bilo jasno da su uvođenje i primena higijenskih mera presudni za sprečavanje pojave i širenja bolesti.

Zakon ispred svog vremena

Hiljadama godina pre nego što su epidemije kolere pustošile London, Mojsije je izveo izraelski narod iz Egipta. Premda su oko 40 godina putovali kroz Sinajsku pustinju, među Izraelcima nisu izbijale epidemije kao što je kolera. Kako je to bilo moguće?

Narodu je bilo naloženo da zakopava izmet na skrovitom mestu izvan logora, kako bi se izbeglo zagađenje stambenog prostora i vode. Taj propis je zabeležen u Bibliji, u Ponovljenim zakonima 23:12, 13, gde stoji:

„Izvan logora imaćeš mesto gde ćeš izlaziti da vršiš nuždu. U tvojoj opremi neka bude i lopatica, pa kad ideš napolje da vršiš nuždu, lopaticom iskopaj rupu, pa se okreni i zatrpaj svoj izmet.“

 To jednostavno uputstvo je štitilo Izraelce od bolesti koje su pogađale okolne narode. Slične higijenske mere spasavaju ljudske živote i u savremeno doba. * Osmotrimo jedan primer.

„Nismo imali nijednu epidemiju“

Talas snažnog progonstva tokom 1970-ih primorao je mnoge Jehovine svedoke da pobegnu iz Malavija. Našli su utočište u susednom Mozambiku, gde je više od 30 000 muškaraca, žena i dece bilo smešteno u deset izbegličkih logora. Kao što je poznato, u izbegličkim logorima često izbijaju bolesti koje se prenose putem zagađene vode. Kako su se Svedoci snašli u takvim uslovima?

Lemon Kabvazi je živeo u najvećem logoru, u Mlangeniju, gde je bilo smešteno 17 000 ljudi. On priča: „Trudili smo se da logor uvek bude čist. Poljski ve-cei su se nalazili izvan njega i nikome nije bilo dozvoljeno da ih pravi unutar logora. Smeće se bacalo u jame koje su takođe bile iskopane van logora. Dobrovoljci su se brinuli o svim higijenskim merama, uključujući proveru čistoće vode koja je dopremana iz udaljenih bunara. Premda smo živeli u skučenom prostoru, pridržavali smo se biblijskih merila o higijeni, tako da nismo imali nijednu epidemiju i niko se nije razboleo od kolere.“

Nažalost, kuće u nekim delovima sveta još uvek nemaju odgovarajući kanalizacioni sistem. Bolesti čiji se uzročnici nalaze u ljudskom izmetu prouzrokuju smrt oko 5 000 dece svakog dana.

Premda se kolera i slična oboljenja mogu sprečiti, a sprovođenje higijenskih mera donosi prilično dobre rezultate, u Bibliji je prorečeno da će uskoro svim bolestima doći kraj. U Otkrivenju 21:4 se kaže da pod vladavinom Božjeg Kraljevstva „smrti više neće biti, ni tuge, ni jauka, ni bola više neće biti“. Biblija obećava da u to vreme „niko od stanovnika neće reći: ’Bolestan sam‘“ (Isaija 33:24).

Više informacija o tome šta će Božje Kraljevstvo učiniti za čovečanstvo može se naći u 3. i 8. poglavlju knjige Šta Biblija zaista naučava?; izdali Jehovini svedoci.

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 21. strani]

Reka Temza, na čijim obalama leži London, bila je zagađena otpadom preko kog se širila kolera, što je prikazano na mnogim crtežima iz tog doba

[Slika na 22. strani]

U Mozambiku je više od 30 000 muškaraca, žena i dece bilo smešteno u deset izbegličkih logora koji su uvek bili čisti i uredni

[Izvori slika na 20. strani]

Smrt na Temzi: © Mary Evans Picture Library; karta: University of Texas Libraries