Zemljotres na Haitiju — vera i ljubav na delu

U utorak, 12. januara 2010, tačno u 16.53, Evelin je začula zaglušujuću tutnjavu koja ju je podsetila na zvuk ogromnog aviona koji uzleće. Zatim se osetilo snažno podrhtavanje tla. Betonske grede su počele da pucaju i zgrade su se rušile. Kada je zemljotres prestao, Evelin se popela na uzvišicu s koje je pogledom mogla obuhvatiti šire područje. Sa svih strana su dopirali jauci i plač ljudi. Iznad Port-o-Prensa, glavnog grada Haitija, uzdizao se oblak cementne prašine.

ZA SAMO nekoliko sekundi koliko je trajao potres, srušile su se kuće, državne zgrade, banke, bolnice i škole. Život je izgubilo više od 220 000 ljudi iz svih društvenih slojeva, dok je oko 300 000 povređeno.

Mnogi preživeli sedeli su ispred ostataka svojih domova skamenjeni i bez reči. Drugi su golim rukama izbezumljeno kopali po ruševinama ne bi li spasli rođake i prijatelje. Struja je nestala i ubrzo je pao mrak, pa su spasioci bili primorani da rade uz svetlost baterijskih lampi i sveća.

U gradu Žakmelu, 11-godišnji Ralfendi je bio zarobljen ispod delimično srušene zgrade. Gradska spasilačka ekipa je satima grozničavo pokušavala da ga spase. Kada je tlo ponovo počelo da podrhtava, prekinuli su sa radom, strahujući da će se napukli gornji spratovi srušiti na njih. Ali Filip, koji je Jehovin svedok i misionar, nije odustajao. „Nezamisliva mi je i pomisao da ostavim Ralfendija da tamo umre“, rekao je on.

Filip i trojica drugih puzali su kroz uzan prostor unutar srušene zgrade, polako i oprezno se približavajući mestu gde je Ralfendi ležao ispod ruševina koje su mu pritisle noge. Od ponoći pa nadalje, uklanjali su komad po komad krša. Kad god bi tlo zadrhtalo, čuli su kako se beton iznad njih pomera i puca. U pet ujutro, više od 12 sati posle zemljotresa, uspeli su da oslobode Ralfendija i izvedu ga na sigurno.

Nažalost, uprkos trudu spasilaca, ishod nije uvek bio srećan. U teško pogođenom gradu Leoganu, Rože i njegov stariji sin Klid istrčali su iz svoje kuće koja se rušila. Njegov mlađi sin Klarens je poginuo. Rožeova supruga Klana je bila živa i mogla je da govori, ali glava joj je bila priklještena ispod tavanice koja se srušila. Rože i jedan prijatelj su pokušavali da je oslobode. Ispod ruševina se čuo njen glas: „Požurite, nemam više snage! Jedva dišem!“ Spasilački tim je stigao posle tri sata, ali kada su je izvukli, već je bila mrtva.

Sreda, 13. januar, drugi dan

U svanuće, prvi sunčevi zraci su otkrili razmere ove katastrofe. Veći deo Port-o-Prensa bio je u ruševinama. Čim je vest o razornom zemljotresu počela da stiže do drugih zemalja, humanitarne organizacije i  mnogi samopožrtvovani pojedinci iz svih delova sveta krenuli su s pripremama za pružanje pomoći. U Dominikanskoj Republici, volonteri iz podružnice Jehovinih svedoka koja je udaljena oko 300 kilometara, takođe su osetili potres. Kada su Svedoci iz Dominikanske Republike saznali da se epicentar nalazi blizu gusto naseljenog Port-o-Prensa, u kom živi skoro trećina od devet miliona stanovnika Haitija, odmah su počeli da organizuju pružanje pomoći.

Prošlo je 150 godina od poslednjeg snažnog zemljotresa na Haitiju. Zbog toga se uglavnom prestalo s gradnjom objekata otpornih na zemljotrese i prednost se davala građevinama koje su štitile ljude od uragana i poplava. Njihovi zidovi napravljeni od blokova i teški betonski krovovi nisu mogli da izdrže zemljotres jačine sedam stepeni Rihterove skale. Međutim, podružnica Jehovinih svedoka na Haitiju, sagrađena 1987, bila je projektovana u skladu sa standardima gradnje u trusnim područjima. Premda se nalazi u blizini istočnog predgrađa Port-o-Prensa, na njoj nije bilo praktično nikakve štete.

Tokom noći, podružnica na Haitiju se pretvorila u prometni centar za pružanje pomoći. Pošto je međunarodna komunikacija putem telefona i Interneta slabo funkcionisala, dobrovoljci iz podružnice su dva puta vozili do granice s Dominikanskom Republikom da bi poslali izveštaje o trenutnom stanju. U međuvremenu su se u dvorište podružnice slile stotine ljudi, među kojima je bio veliki broj ozbiljno povređenih. Mnogi drugi su bili prevezeni u nekoliko bolnica koje su još uvek radile. Ubrzo su i one bile prepune.

Oko bolnica su na zemlji ležali ljudi koji su krvarili i jaukali. Tu je bila i Marla, koja je provela osam sati ispod ostataka jedne srušene zgrade. Nije osećala noge niti je mogla da ih pomera. Komšije su je izvukle iz ruševina i prebacile u bolnicu. Ali, u koju? Evan, Jehovin svedok i lekar, koji je ranije stigao iz Dominikanske Republike, počeo je da je traži iako je znao samo njeno ime.

 Do tada je od zemljotresa već prošlo više od 24 sata i ponovo je pala noć. Prelazeći preko leševa koji su ležali pored jedne bolnice, Evan se molio u sebi i stalno dozivao Marlu po imenu. Konačno se začuo odgovor: „Tu sam!“ Marla ga je gledala sa širokom osmehom na licu. U neverici, Evan je upitao: „Zašto se smešiš?“ Marla je odgovorila: „Zato što je sada uz mene moj brat u veri.“ Kada je to čuo, Evan nije mogao da zadrži suze.

Četvrtak, 14. januar, treći dan

Svetska centrala Jehovinih svedoka, koja se nalazi u Sjedinjenim Državama, organizovala je pružanje humanitarne pomoći zajedno s podružnicama iz Kanade, Dominikanske Republike, Francuske, Nemačke, Gvadelupa, Martinika i drugih zemalja. Sve njihove aktivnosti su bile usklađene kako bi se na najbolji način iskoristila raspoloživa materijalna i novčana sredstva, organizovali prevoz, komunikacija i rad dobrovoljaca. U pomoć je priteklo ukupno 78 zdravstvenih radnika koji su Jehovini svedoci, kao i veliki broj drugih dobrovoljaca. Do pola tri ujutro, prvi kamion s humanitarnom pomoći krenuo je iz dominikanske podružnice put Haitija, natovaren sa oko 6,8 tona hrane, vode, lekova i drugih potrepština.

Kada je kasnije tog jutra pošiljka stigla na Haiti, dobrovoljci iz tamošnje podružnice su počeli da razvrstavaju stvari kako bi ih kasnije podelili. Kamuflirali su velike pakete da bi odvratili lopove koji su krali hranu i potom je prodavali. Dobrovoljci su danonoćno pakovali hranu i druge stvari u kese koje su davali porodicama i pojedincima. Sve u svemu, Jehovini svedoci su tokom narednih meseci besplatno podelili preko 450 tona humanitarne pomoći, između ostalog i 400 000 obroka.

Petak, 15. januar, četvrti dan

Do podneva je na Haiti stiglo 19 Svedoka, među kojima je bilo lekara, bolničara i drugih zdravstvenih radnika iz Dominikanske Republike i s Gvadelupa. Oni su brzo napravili privremenu kliniku za pružanje prve pomoći. Među onima koji su na njoj lečeni bio je i veliki broj dece iz jednog sirotišta. Osim toga, Svedoci su tom sirotištu poklonili hranu i cerade. „Veoma sam zahvalan Jehovinim svedocima“, rekao je Etjen, direktor sirotišta. „Ne znam šta bismo radili bez njihove pomoći.“

Izgubljena i zatim pronađena

Kada je nastupio zemljotres, sedmogodišnja Island je pogledala kroz prozor i videla kako se strujni kablovi kidaju i rasipaju varnice svuda unaokolo. Zidovi kuće su se krivili, a blokovi koji su padali jedan za drugim slomili su joj nogu i ozbiljno je povredili. Nakon što je izvučena iz ruševina, njen otac Džoni ju je odvezao u Dominikansku Republiku, u bolnicu blizu granice. Odatle je vazdušnim putem prebačena u bolnicu u Santo Domingu, glavnom gradu te zemlje. Ali kada je Džoni kasnije nazvao bolnicu, Island nije bila u njoj.

Naredna dva dana Džoni je bezuspešno pokušavao da pronađe Island. Ona je bila premeštena u drugu bolnicu, gde ju je jedna volonterka čula kako se moli Jehovi (Psalam 83:18). „Voliš li Jehovu?“, pitala ju je ta žena. „Da“, odgovorila je Island kroz suze. „Onda nemoj brinuti“, rekla je volonterka da bi je utešila. „Jehova će ti pomoći.“

 Džoni se obratio dominikanskoj podružnici Jehovinih svedoka i zamolio da mu neko pomogne da nađe Island. Melani se ponudila da je potraži. Dok se raspitivala za nju u jednoj bolnici, naišla je volonterka koja je čula kada se Island molila Jehovi i pokazala je Melani gde se ona nalazi. Uskoro je devojčica ponovo bila sa svojom porodicom.

Operacije i oporavak

Mnogi povređeni nisu primili skoro nikakvu lekarsku pomoć dok nisu stigli u improvizovanu kliniku u podružnici Jehovinih svedoka na Haitiju. U međuvremenu im je povređene udove zahvatila gangrena. Veoma često, amputacija je bila jedino rešenje da se spase pacijentov život. U prvim danima nakon zemljotresa, nije bilo dovoljno hirurške opreme, lekova, pa čak ni sredstava za anesteziju. Takvu situaciju su teško podnosili i sami lekari. Jedan od njih je rekao: „Voleo bih da mi Bog izbriše iz sećanja neke prizore i zvukove.“

Dve nedelje posle zemljotresa, iz Evrope su počeli da pristižu Svedoci koji su po struci lekari i imaju iskustvo i opremu potrebnu za obavljanje teških operacija u hitnim slučajevima. Taj lekarski tim je obavio 53 operacije i hiljade drugih medicinskih postupaka. Jedna 23-godišnja Svedokinja po imenu Videlin doputovala je u Port-o-Prens dan pre zemljotresa. Tokom potresa joj je bila smrskana ruka i morali su da je amputiraju u tamošnjoj bolnici. Rođaci su posle toga odveli Videlin u bolnicu  u blizini njihove kuće u Port-de-Peu, koji je odatle udaljen sedam sati vožnje. Ali njeno stanje se pogoršavalo i bolničko osoblje je prestalo da je leči, misleći da će umreti.

Kada je čula za njenu tešku situaciju, jedna lekarska ekipa Svedoka je doputovala iz Port-o-Prensa. Pružili su Videlin potrebnu pomoć i poveli je nazad sa sobom da bi nastavili s lečenjem. To što su njeni suvernici došli zbog nje ostavilo je takav utisak na druge pacijente da su im aplaudirali. Videlin se sada polako navikava na svoje nove okolnosti u čemu joj pomažu njena porodica i skupština.

Jehovini svedoci su u Dominikanskoj Republici iznajmili kuće koje koriste kao centre za oporavak pacijenata. U njima se stalno smenjuju timovi Svedoka volontera među kojima su lekari, bolničari, fizioterapeuti i drugi. Dok brinu o pacijentima, oni zrače vedrinom.

Vera, nada i ljubav

U području pogođenom zemljotresom postoji 56 dvorana Jehovinih svedoka od kojih je samo 6 imalo veća oštećenja. Većina Svedoka koja je zbog zemljotresa bila primorana da napusti svoje domove boravila je u neoštećenim dvoranama ili na otvorenom. Pošto su navikli da se sastaju, Svedoci su se organizovali kao što to inače čine tokom svojih kongresa.

„Nastavili smo sa uobičajenim skupštinskim aktivnostima“, kaže Žan-Klod, Jehovin svedok koji služi kao starešina. „To je i mladima i starima mnogo pomoglo da sačuvaju  stabilnost.“ Šta se time postiglo? Jedan čovek je rekao: „Drago mi je što vidim da Jehovini svedoci i dalje propovedaju. Kada vas ne bismo videli, mislili bismo da je situacija mnogo gora.“

Svedoci su se trudili da uteše ljude. „Skoro svako koga sretnemo veruje da je ovaj zemljotres bio Božja kazna“, priča jedan Svedok. „Mi ih uveravamo da je to bila prirodna katastrofa a ne Božje delo. Čitamo im Postanak 18:25 gde Avraham kaže da Bog nikada ne bi pogubio dobre ljude zajedno sa zlima. Takođe im pokažemo Isusovo proročanstvo zapisano u Luki 21:11, koje ukazuje na to da će u naše vreme biti snažnih zemljotresa. Objašnjavamo im da će on uskoro uskrsnuti naše voljene koji su umrli i ukloniti svu patnju. Kada to čuju, mnogi nam od srca zahvaljuju.“ *

Pa ipak, i dalje ima puno teškoća. „Prva katastrofa koju smo prebrodili bio je zemljotres. Sada moramo da se borimo s posledicama“, zapazio je Žan-Emanuel, Jehovin svedok koji je po zanimanju lekar. „Osim rizika od izbijanja neke od brojnih bolesti koje se šire u prenatrpanim, nehigijenskim i blatnjavim izbegličkim logorima, tu su i emocionalne traume koje su potisnute ali nisu nestale.“

Primera radi, nekoliko sedmica posle zemljotresa, jedan Svedok je došao u kliniku žaleći se na neprestane glavobolje i nesanicu, što su tipični simptomi posttraumatskog stresa. „Da li si imao povredu glave?“, pitala ga je jedna bolničarka koja je takođe Svedok. „Ne“, odgovorio je on smireno. „Poginula je moja žena s kojom sam bio u braku 17 godina. Ali takve stvari se događaju, Isus je prorekao da će biti tako.“

Bolničarka je uvidela šta je mogući uzrok problema i rekla je: „Ali ostao si bez životnog saputnika. To je strašan udarac! Sasvim je normalno žaliti, plakati. Isus je plakao zbog smrti svog prijatelja Lazara.“ Kada je to čuo, ožalošćeni čovek je briznuo u plač.

Od preko 10 000 Svedoka koliko ih je živelo u pogođenom području, u zemljotresu je poginulo njih 154. Procenjuje se da je više od 92 posto stanovnika Port-o-Prensa izgubilo jednu ili više dragih osoba. Da bi pomogli ožalošćenima, Jehovini svedoci redovno posećuju ljude koji su povređeni ili nose emocionalne ožiljke, pružajući im priliku da otvore srce nekome u koga mogu imati poverenje. Svedoci koji tuguju zbog gubitka voljenih već znaju za biblijska obećanja o uskrsenju i raju na zemlji, ali i njima je potrebno da izraze osećanja suverniku punom razumevanja i da čuju saosećajne reči podrške.

Pogled na sadašnjost i budućnost

Apostol Pavle je napisao: „Ostaje ovo troje: vera, nada i ljubav. Ali najveća od njih je ljubav“ (1. Korinćanima 13:13). Ove osobine pomažu mnogim Svedocima s Haitija da istraju pod sadašnjim okolnostima, da hrabre druge i ne strahuju od budućnosti. Njihovi suvernici iz više zemalja još uvek učestvuju u pružanju pomoći, pri čemu dolaze do izražaja prava vera, jedinstvo i srdačnost. „Nikada ranije nisam videla toliko ljubavi“, rekla je Petra koja je došla iz Nemačke da kao lekar pomaže svojim suvernicima i drugima. „Mnogo puta sam zaplakala, ali ne zato što sam bila tužna već duboko dirnuta.“

„Prema nekim kriterijumima“, pisalo je u časopisu The Wall Street Journal, zemljotres koji je 2010. pogodio Haiti bio je „najrazornija prirodna katastrofa koja je ikada zadesila jednu zemlju.“ Pa ipak, nakon njega se u svetu desilo još katastrofa s tragičnim ishodom, kako prirodnih tako i onih koje je prouzrokovao čovek. Da li će tome ikada doći kraj? Jehovini svedoci s Haitija i iz celog sveta uvereni su da će Bog uskoro ispuniti obećanje koje je zapisano u Bibliji: „On će obrisati svaku suzu s njihovih očiju i smrti više neće biti, ni tuge, ni jauka, ni bola više neće biti. Nestalo je ono što je nekad bilo“ (Otkrivenje 21:4).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 15. strani]

„Nezamisliva mi je i pomisao da ostavim Ralfendija da tamo umre“

[Istaknuti tekst na 19. strani]

„Drago mi je što vidim da Jehovini svedoci i dalje propovedaju“

[Okvir/Slike na 17. strani]

SMEŠTAJ ZA ONE KOJI SU IZGUBILI DOM

Tokom prvog meseca nakon zemljotresa, Svedoci koji su građevinski inženjeri počeli su da proveravaju koje su kuće dovoljno bezbedne da bi se porodice mogle vratiti u njih. Mnogima koji su ostali bez krova nad glavom bio je potreban privremeni smeštaj dok ne nađu trajno rešenje za stanovanje.

„Poučeni iskustvom međunarodnih humanitarnih organizacija, projektovali smo jeftine kuće koje je lako montirati, po veličini slične onima u kojima su mnogi do tada živeli“, kaže Džon, koji radi u podružnici na Haitiju. „One pružaju zaštitu od kiše i vetra, bez opasnosti da iko u njima strada u slučaju naknadnog podrhtavanja tla.“ Samo tri nedelje posle zemljotresa, tim sačinjen od dobrovoljaca s Haitija i iz drugih zemalja počeo je da gradi privremene kuće.

Na ulicama, ljudi su pozdravljali kamione koji su prevozili montažne elemente za kuće. Nakon što je odobrio uvoz građevinskog materijala, jedan haićanski carinik je rekao: „Jehovini svedoci su među prvima prešli granicu da bi dopremili pomoć za narod. Nisu od onih koji samo pričaju o pomaganju već to zaista i čine.“ Posle zemljotresa, Svedoci su za samo nekoliko meseci izgradili 1 500 kuća za one koji su izgubili dom.

[Mapa na 14. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

HAITI

PORT-O-PRENS

Leogan

Epicentar

Žakmel

DOMINIKANSKA REPUBLIKA

[Slika na 16. strani]

Marla

[Slika na 16. strani]

Island

[Slika na 16. strani]

Videlin

[Slika na 18. strani]

Grupa Jehovinih svedoka s Haitija, spremna da unesrećenim ljudima prenese utešnu poruku iz Biblije

[Slika na 18. strani]

Lekar pomaže dečaku u privremenoj klinici koju su napravili Jehovini svedoci