Da li je religija odgovorna?

DŽONATAN Svift, sveštenik i pisac s početka 18. veka, napisao je: „Imamo sasvim dovoljno vere da mrzimo, ali je nemamo dovoljno da bismo se međusobno voleli.“ Mnogi tvrde da religija zapravo podstiče na podele, a ne na jedinstvo. Ali ne misle svi tako.

Na primer, osmotrimo zaključak do kog je došla grupa istraživača iz Odeljenja za mirovne studije na Univerzitetu Bradford u Velikoj Britaniji. Ovu grupu je oformila Britanska radio-difuzna korporacija (BBC) kako bi se došlo do pouzdanog odgovora na pitanje da li religija podstiče na mir ili na rat.

U objavljenom izveštaju, istraživači su naveli: „Nakon što smo pregledali istorijske analize stručnjaka iz različitih oblasti, zaključili smo da je u poslednjih sto godina vođeno samo nekoliko pravih verskih ratova.“ Ovaj tim je objasnio da su neki ratovi „koji su u medijima i drugde često prikazivani kao verski sukobi, to jest ratovi zbog verskih razlika, zapravo bili sukobi vođeni zbog nacionalizma, oslobađanja ili odbrane teritorije“.

Međutim, mnogi drugi smatraju da sveštenstvo otvoreno ili prećutno odobrava i aktivno podržava mnoge oružane sukobe, kao što ćemo videti iz sledećih izjava.

● „Izgleda da je religija gotovo svuda povezana s nasiljem... U proteklim godinama to nasilje je buknulo među desničarskim hrišćanima u Sjedinjenim Državama, ljutitim muslimanima i Jevrejima na Bliskom istoku, zavađenim hindusima i muslimanima u južnoj Aziji, kao i među urođeničkim verskim zajednicama u Africi i Indoneziji... Oni koji su učestvovali u tim sukobima očekivali su od religije da im obezbedi politički identitet i odobri osvetničku ideologiju“ (Terror in the Mind of God — The Global Rise of Religious Violence).

● „Ironično je to što narodi koji imaju najsnažnija verska ubeđenja često počine najgora zlodela... Takva religioznost nije uspela da spreči visoku stopu kriminala... Zaključak je očigledan: Ako želite da živite u bezbednom, pristojnom, urednom i ’civilizovanom‘ okruženju, izbegavajte mesta gde žive predani vernici“ (Holy Hatred).

● Baptisti su mnogo poznatiji po sukobima nego po unapređivanju mira... Kada su pitanje ropstva [u Americi] i drugi događaji doveli do podela među religioznim  denominacijama a potom i u samoj državi u devetnaestom veku, baptisti sa severa i sa juga podržavali su ratni pohod kao pravedan krstaški rat i smatrali da je Bog na njihovoj strani. Baptisti se takođe dovode u vezu s ratovima sa Engleskom (1812), Meksikom (1845) i Španijom (1898), pravdajući se da su poslednja dva ’vođena kako bi se potlačenim ljudima vratila verska sloboda i otvorila nova područja za misionarsko delo‘. Suština nije u tome da su baptisti želeli rat više nego mir, ali kada su ratovi postali realnost, oni su ih uglavnom podupirali i učestvovali u njima“ (Review and Expositor — A Baptist Theological Journal).

● „Istoričari zapažaju da je religija kao povod za rat prisutna u gotovo svim periodima istorije i skoro svim narodima i kulturama sveta, i to obično na obe zaraćene strane. Iskonski povik ’bogovi su na našoj strani‘ jedan je od najstarijih i najsnažnijih podsticaja na borbu“ (The Age of Wars of Religion, 1000-1650 — An Encyclopedia of Global Warfare and Civilization).

● „Verske vođe... treba s više kriticizma da razmisle o svom propustu da pruže bolje vođstvo i podrže prave vrednosti svoje religije... Tačno je da sve religije teže za mirom, ali je pitanje da li su one ikada ispunile tu ulogu“ (Violence in God’s Name — Religion in an Age of Conflict).

Tokom istorije, sveštenstvo svih glavnih religija hrišćanskog sveta (katoličke, pravoslavne i protestantske) iznedrilo je nebrojeno mnogo redovnih i vojnih sveštenika koji su podizali moral vojnim trupama i molili se za umrle i teško ranjene — i to na obe zaraćene strane. Svojom podrškom su odobravali krvoproliće i blagosiljali sve vojne snage.

Neki možda i dalje smatraju da religija nije odgovorna za ratove. Međutim, postavlja se pitanje: Da li je religija uspela u svojim nastojanjima da ujedini svet?

[Okvir na 5. strani]

„Velečasni dr Čarls O. Iton, pastor Baptističke crkve u aveniji Medison, juče je sa propovedaonice objavio da će parohijska kuća pri crkvi biti pretvorena u regrutni centar za muškarce koji žele da pristupe vojsci ili ratnoj mornarici.“

„On je bio jedan od desetine sveštenika u gradu koji su držali ratne propovedi za vreme redovne službe nedeljom ujutru i koji su podsticali muškarce i žene da pokažu svoju lojalnost državi i demokratiji tako što će se prvom prilikom staviti na raspolaganje. Na mnogim crkvama su bile istaknute zastave“ (The New York Times, 16. april 1917).