Alpski rog — kad drvo zasvira

VEKOVIMA su stanovnici švajcarskih Alpa kao vid komunikacije koristili jedan neobičan instrument. Reč je o alpskom rogu. S obzirom da može biti i duplo duži od visine onog ko ga svira, možda biste rekli da je u pitanju prilično glomazan vid komunikacije. Pa ipak, ovaj instrument se može nositi u ruci. Neki se čak mogu rasklopiti i spakovati u jedan fini kofer. Alpski rog se može jasno  čuti čak i na udaljenosti od 10 kilometara po alpskim proplancima!

Izrada alpskog roga

Pošto se pravi od planinske jele, nije nikakvo čudo što su švajcarski Alpi postojbina ovog instrumenta. Zbog toga što ova jela raste na oštrim planinskim padinama kao i zbog klime na tom podneblju, njeno stablo je blizu korena blago povijeno.

Nakon što se izabere deblo, ono se pažljivo po dužini prepolovi i pomoću posebnog dleta izdubi. Samo ovaj korak može trajati i do 80 sati! Zatim se deblo iznutra struže i šmirgla da bi se izglačalo. Nakon toga se polovine lepe i stavljaju se gvozdeni prstenovi. Kada se prstenovi skinu, instrument se oblaže trakama od brezine kore. Zatim se stavlja drvena nožica na kojoj će instrument stajati kad se bude svirao. Posle toga, stavlja se prikladan pisak, a kada se korpus ukrasi slikama ili reljefima sve se premaže zaštitnim slojem laka.

Višenamenski instrument

Generacijama su švajcarski pastiri koristili alpski rog da bi svojim porodicama u dolinama „poručili“ da je sve u redu. Međutim, prvenstveno su ga koristili da okupe krave za mužu. Lokalni mlekari su dugo smatrali da prijatan zvuk roga umirujuće deluje na krave dok se muzu.

Tokom zimskih dana, kada su krave bile u štalama u dolini, mnogi pastiri su silazili u grad i svirali svoje instrumente za novac, što im je bio dodatni izvor prihoda. U nekim ranijim prilikama se koristio i za pozivanje muškaraca u rat.

Kako se svira?

Na prvi pogled, svirati alpski rog može izgledati lako. Na kraju krajeva, nema otvora za prste, nema dirki niti ventila. Izazov leži u regulisanju protoka vazduha kroz rog da bi se dobio željeni ton.

Ovaj instrument može proizvesti samo 12 osnovnih tonova. Na njemu se ne mogu odsvirati sve melodije, ali postoje neke pesme napisane posebno za ovaj instrument i vešti izvođači mogu zvučati kao pravi virtuozi.

Čuveni kompozitori su u svoje orkestarske partiture uključili zvuk alpskog roga. Primera radi, Leopold Mocart, otac Volfganga Amadeusa Mocarta, napisao je svoju Pastoralnu simfoniju za orkestar i corno pastoritio, jednu vrstu alpskog roga. Kombinacijom frule i roga, Brams je u jednoj svojoj kompoziciji dočarao zvuk alpskog roga, a slično je uradio i Betoven da bi prikazao pastirski život u svojoj Pastoralnoj simfoniji.

Alpski rog se prvi put pod tim nazivom pominje 1527. godine u švajcarskim zapisima, to jest u knjizi o donacijama manastira Sv. Urbana. Posle skoro 500 godina, i danas se prijatan zvuk alpskog roga može čuti kako se razleže prelepim alpskim dolinama Švajcarske.

[Slika na 15. strani]

Alpski rog se može rastaviti i nositi u ruci