Profil uspešnih porodica

„NE ŽIVIMO SAMO POD ISTIM KROVOM“

Filipova dvadesetogodišnja ćerka Eliza živela je kod njega i imala mnoga zaduženja u kući. Sada kada se njen otac oženio, da li će ona uspeti da izgradi dobar odnos sa svojom maćehom?

Luiza: Isprva nam je bilo izuzetno teško. Ja sam vezana za kuću i htela sam da se zna da sam ja domaćica u njoj.

Eliza: Luiza je napravila izmene u kući i bacila mnoge naše stvari. Jednom prilikom sam spremala kuću i nešto stavila na pogrešno mesto, pošto više nisam znala gde šta ide. To je uznemirilo Luizu i posvađale smo se, posle čega nisam pričala s njom nedelju dana.

Luiza: Posle toga sam rekla Elizi: „Ne znam šta ćemo dalje, ali meni je teško da živim u ovakvoj atmosferi.“ Kasnije te večeri mi je prišla i izvinila se. Zagrlila sam je i obe smo se rasplakale.

Eliza: Luiza nije skinula neke moje fotografije sa zidova, a tata nije dirao neke lampe koje sam stavila u dnevnu sobu. Možda je smešno, ali to što nisu dirali te stvari umnogome mi je pomoglo da vidim da moj dom nije u potpunosti nestao. Takođe sam zahvalna Luizi za to kako se brine o mom mlađem bratu kada je on s nama. Prošlo je dve godine i počinjem na nju da gledam kao na punopravnog člana porodice.

Luiza: Sada ne živimo samo pod istim krovom, već smo i dobre prijateljice.

 „JEDINSTVO [JE] VAŽNIJE“

Anton i Mareliza imali su po troje dece pre nego što su pre šest godina stupili u brak.

Anton: Idemo na kampovanje kao porodica i provodimo vreme sa svakim detetom ponaosob. Bilo nam je potrebno nekoliko godina da se potpuno uklopimo, ali sada je većina porodičnih pitanja rešena.

Mareliza: Mi mislimo da je važno da na svu decu gledamo kao da su „naša“, a ne „moja“ ili „tvoja“. Sećam se da sam se jednom iznervirala zato što sam mislila da je Anton nepravedno disciplinovao jednog mog sina, a svojoj ćerki dao da u kolima sedi napred. Shvatila sam da je porodično jedinstvo važnije od toga ko će sedeti napred. Trudimo se da budemo fer prema svima, iako ne možemo sa svima postupati baš u potpunosti na isti način.

Takođe izbegavam da pričam o uzbudljivim stvarima koje smo radili u prethodnoj porodici, pošto se tako može stvoriti utisak da nam je tada bilo lepše. Umesto toga, govorim koliko sam zahvalna za našu sadašnju porodicu.

„NA PRVOM MESTU POHVALA“

Fransis i Seselija su u braku četiri godine. Ona ima troje odrasle dece, a on sina tinejdžera.

Fransis: Trudim se da budem pristupačan i da se lako ne vređam. Zajedno uzimamo obroke i to vreme koristimo za razgovor. Takođe se pobrinem da svako ima neko zaduženje u kući, pošto je to korisno za celu porodicu.

Seselija: Provodim vreme sa svakim detetom nasamo i slušam šta ga brine i nervira. Trudimo se da je na našim porodičnim sastancima na prvom mestu pohvala, a zatim ispravka, ako je to potrebno. A kada ja nešto pogrešim, onda priznam i iskreno se izvinim.

 ODGAJAJU GA OČUH I MAĆEHA

Juki ima 20 godina i od svoje pete godine nije video svog pravog oca. Njegova majka se udala za čoveka po imenu Tomonori, ali kada je Juki imao deset godina ona je umrla. Pet godina kasnije, kada se njegov očuh Tomonori oženio s Mihoko, Juki se našao u porodici i s očuhom i s maćehom!

Juki: Kada je moj očuh odlučio da se oženi, ja sam mislio: „Meni ne treba maćeha. Već mi je dosta promena u porodici.“ Nisam hteo da se pomirim s tom situacijom i bio sam hladan prema svojoj maćehi.

Mihoko: Moj muž nije vršio pritisak na mene da volim njegovog posinka kao što ga on voli, ali ja sam rešila da gradim svoj odnos s Jukijem. Suprug i ja smo se trudili da u Jukijevom životu stvari teku istim tokom, u šta su spadale i redovne duhovne aktivnosti, rekreacija, zajednička večera i razgovor posle toga. Pored toga, kad sam s njim razgovarala o njegovom gubitku, mnogo sam ga bolje razumela.

Kada sam ostala u drugom stanju, bili smo zabrinuti za Jukija i želeli smo da on zna da i dalje ima svoje mesto u našoj porodici. Zato smo, kada je naš sin Icuki došao na svet, dali Jukiju da ga kupa i menja mu pelene. Takođe smo ga pred drugima hvalili za njegovu pomoć. Mali Icuki je vezan za Jukija. Pre nego što je naučio da kaže „mama“ i „tata“, znao je reći nini (veliki bata).

Juki: Kada ne živiš sa svojim pravim roditeljima, onda je normalno da se osećaš usamljeno i odbačeno. Možeš drugima pokušavati da objasniš svoju situaciju, ali oni te jednostavno ne mogu razumeti. Međutim, ja sam srećan jer imam pravu podršku duhovnog bratstva. Distanca koju sam osećao prema maćehi je nestala. Ona mi daje dobre savete i mogu da joj otvorim srce.

[Istaknuti tekst na 9. strani]

Budite strpljivi! Porodice s maćehom/očuhom mogu biti srećne i uspešne