Pronašao sam pravu ljubav i mir

Ispričao Ežidio Najakbrija

Odrastao sam osećajući se napušteno i nevoljeno. Pa ipak, sada se osećam voljeno i imam istinski mir. Dozvolite mi da vam ispričam kako je došlo do ovakve promene.

ROĐEN sam 1976. u planinskom kraju Istočnog Timora, koji je tada pripadao Indoneziji, u jednoj kolibi koja čak nije imala ni pod, već je ispod bila zemlja. Moji roditelji su bili siromašni i ja sam bio osmo od desetoro dece. Zbog toga što nisu mogli da se brinu za sve nas, mog brata blizanca su zadržali, a mene dali bratu od strica da se brine o meni.

U decembru 1975, neposredno pre mog rođenja, Indonezija je napala Istočni Timor, što je dovelo do gerilskog rata koji je trajao više od dve decenije. Zato su moja najranija sećanja vezana za nasilje i patnju. Kao da je juče bilo kad su vojnici napali naše selo i primorali ljude da beže kako bi sačuvali živu glavu. Moj brat od strica i ja smo pešačili do jedne zabačene planinske padine gde se sklonilo na hiljade Timoraca.

Međutim, vojnici su otkrili naše sklonište i ubrzo nakon toga su nas zasuli kišom bombi. Bilo je strašno jer su nasilje, smrt i razaranje bili svuda oko nas. Kada smo se konačno vratili u naše selo, živeo sam u konstantnom strahu. Mnoge naše komšije su nestale ili su bile ubijene, pa sam zato strahovao da sam možda ja sledeći.

Kada sam imao deset godina, moj brat od strica se razboleo i umro i zato su me moji roditelji poslali da živim kod moje babe. Ona je bila udovica, i bila je ogorčena na život, zbog čega je na mene gledala kao na teret. Ponašala se prema meni kao da sam joj rob. Jednom, kada sam bio toliko bolestan da nisam mogao da radim, pretukla me je i ostavila da umrem. Na svu sreću, jedan moj ujak me je uzeo kod sebe.

Konačno sam sa 12 godina počeo da idem u školu. Nije prošlo puno i moja ujna se razbolela nakon čega je ujak pao u tešku depresiju. Pošto nisam želeo da im budem na teretu, pobegao sam i priključio se jednoj grupi indonežanskih vojnika čija je baza bila u džungli. Postao sam njihov pomoćnik — prao sam, kuvao i čistio kamp. Bili su dobri prema meni i osećao sam da im je stalo do mene. Ali nakon nekoliko meseci, moji rođaci su me pronašli i nagovorili vojnike da me vrate u selo.

Politički aktivista

Nakon završetka srednje škole, preselio sam se u Dili, glavni grad Istočnog Timora,  i tamo sam se upisao na jedan univerzitet. Mnogi mladi koje sam tamo upoznao, prošli su slično kao i ja. Došli smo do zaključka da je ostvarivanje nacionalne nezavisnosti i postizanje promena u društvu moguće jedino preko politike. Naša grupa studenata je organizovala političke demonstracije od kojih su mnoge okončane neredima. Dosta mojih prijatelja je bilo povređeno, dok su neki čak bili ubijeni.

Kada je 2002. Istočni Timor stekao nezavisnost, zemlja je ležala u ruševinama, na desetine hiljada ljudi je izgubilo život, a na stotine hiljada ljudi je proterano sa svojih ognjišta. Nadao sam se da će se situacija promeniti. Međutim, rasprostranjena nezaposlenost, siromaštvo i politička previranja nisu prestali.

Novi pravac u mom životu

U to vreme sam živeo s nekim rođacima, među kojima je bio moj dalji rođak koji se zvao Andre. On je proučavao Bibliju s Jehovinim svedocima. Pošto sam bio predani rimokatolik, nisam bio srećan što se moj rođak interesuje za drugu religiju. Pa ipak, zanimala me je Biblija, i povremeno bih je uzeo od Andrea iz njegove sobe i čitao. Zainteresovalo me je ono što sam pročitao.

Kada mi je 2004. godine Andre dao pozivnicu za obeležavanje Hristove smrti, odlučio sam da pođem. Pošto nisam dobro pogledao pozivnicu, došao sam na mesto održavanja dva sata ranije. Kada su došli Svedoci, među kojima je bilo i meštana i stranaca, svi su me srdačno pozdravili i izrazili mi dobrodošlicu. Bio sam oduševljen! Tokom predavanja, svaki stih koji je bio spomenut beležio sam u svesku i, da bih se uverio da je govornik govorio istinu, kasnije sam ih proverio u svojoj katoličkoj Bibliji. Sve je bilo kako je govornik rekao!

Naredne sedmice, prisustvovao sam misi u svojoj crkvi. Neki ljudi i ja smo kasnili, zbog čega nas je sveštenik uz primenu sile isterao iz crkve. Mi smo stajali napolju a sveštenik je okupljenima na samom kraju službe rekao: „Neka Isusov mir bude s vama.“ Jedna hrabra žena je uzviknula: „Kako možete da govorite o miru nakon što ste izbacili ove ljude iz crkve?“ Sveštenik ju je ignorisao. Otišao sam iz crkve i više se nikad nisam vratio.

Nedugo zatim, počeo sam da proučavam Bibliju i da prisustvujem sastancima Jehovinih svedoka zajedno sa Andreom. Naša rodbina je bila zabrinuta i počela je da se protivi. Andreova baka nam je pretila: „Iskopaću vam grob i sahraniću vas ako nastavite da se petljate s tom novom verom.“ Ali njene pretnje nas nisu uplašile. Bili smo odlučni da duhovno napredujemo.

Počinjem da se menjam

Tokom proučavanja Biblije, počeo sam da shvatam da nikada nisam znao šta je prava ljubav. Bio sam krut i podozriv i bilo mi je teško da verujem drugima. Ali Svedoci su se istinski zanimali za mene. Kada sam jednom bio veoma bolestan, rodbina nije marila, dok su me Svedoci posećivali i pomagali mi. Oni nisu voleli samo „rečju i jezikom, nego delom i istinom“ (1. Jovanova 3:18).

I pored toga što sam bio poput nekog grubijana, Svedoci su prema meni bili „saosećajni“ i „puni bratske ljubavi“ (1. Petrova 3:8). Prvi put u životu sam osetio da je nekom stalo do mene. Postao sam blaži i počeo sam da razvijam ljubav prema Bogu i bližnjem. Shodno tome, u decembru 2004. krstio sam se u znak predanja Jehovi. Ubrzo se i Andre krstio.

Blagoslovi i pored problema

Nakon krštenja, u meni je gorela želja da pomažem onima koji nikad nisu osetili pravu ljubav i pravdu. Zato sam odlučio da dosta vremena posvetim propovedanju, to jest da postanem pionir, kako je to poznato među Jehovinim svedocima. Širenje pozitivne poruke koju Biblija sadrži, bilo je mnogo lepše od učestvovanja u političkim demonstracijama i neredima. Napokon sam zaista pomagao ljudima!

Godine 2006, u Istočnom Timoru su ponovo izbili politički i regionalni sukobi. Neke frakcije su vodile borbu oko nekih dugotrajnih pitanja. Grad Dili je bio pod opsadom pa su tako mnoge izbeglice sa istoka morale bežati kako bi se spasle. Zajedno  s drugim Svedocima pobegao sam u Baukau, veliki grad udaljen oko 120 kilometara od Dilija. Tamo se naša patnja pretvorila u blagoslov, jer smo učestvovali u stvaranju nove skupštine — prve izvan Dilija.

Tri godine kasnije, 2009, pozvan sam da u glavnom gradu Indonezije, Džakarti, prisustvujem jednoj posebnoj školi za one koji većinu svog slobodnog vremena posvećuju propovedanju. Svedoci u Džakarti su me primili i u svoj dom i u svoje srce. Bio sam oduševljen njihovom dubokom ljubavlju. Osećao sam se kao deo bratstva jedne međunarodne porodice koja zaista brine o meni (1. Petrova 2:17).

Konačno mir!

Nakon završetka ove škole, vratio sam se u Baukau gde i danas živim. Uživam pomažući ljudima da duhovno napreduju, baš kao što su i meni drugi pomagali. Na primer, u jednom udaljenom selu van Baukaua, nas nekoliko proučava Bibliju sa oko 20 osoba, među kojima ima dosta starijih koji ne znaju da čitaju i pišu. Cela grupa prisustvuje sedmičnim sastancima, a tri osobe su postale deo naše duhovne porodice kao kršteni članovi hrišćanske skupštine.

Pre nekoliko godina, upoznao sam Felizardu, jednu veoma dragu devojku koja je prihvatila biblijsku istinu i brzo napredovala do krštenja. Venčali smo se 2011. godine. Takođe mi je drago što moj rođak Andre služi u podružnici Jehovinih svedoka u Istočnom Timoru. Čak i većina moje rodbine, uključujući i Andreovu baku koja je ranije htela da nas ubije, sada poštuje našu veru.

U prošlosti sam se često gnevio, mislio sam da nikog nije briga za mene i da nisam vredan ničije ljubavi. Ali zahvaljujući Jehovi, napokon sam pronašao pravu ljubav i mir!

[Slika na 19. strani]

Ežidio kao politički aktivista

[Slika na 21. strani]

Ežidio i Felizarda zajedno s članovima skupštine Baukau u Istočnom Timoru