Čudnovati delikates otmenog ukusa

Grupa gladnih gostiju sedi u jednom njujorškom restoranu. Pomoću posebnog metalnog pribora, oni vešto skidaju oklop sa stvorenja nalik velikim insektima. Ne obazirući se na njihove buljave oči koje kao da ih pikiraju s tanjira, oni se slade mekim, ukusnim mesom. Kakav je to delikates na njihovom tanjiru? U pitanju je jastog, ljuskar kojeg neki nazivaju džinovskim morskim insektom.

 OTKUD jastogu takav naziv? Jedan razlog je taj što bi mnogi ribari rekli da dok ta stvorenja sa oklopom gmižu po palubi njihovog broda neverovatno liče na insekte.

Ali postoji još jedna sličnost. Tokom 18. veka, na severoistočnoj obali Sjedinjenih Država bilo je toliko mnogo jastoga da su ličili na najezdu insekata. Od ovog ljuskara pravilo se đubrivo. Služio je i kao mamac za ribe. Takođe se koristio i kao hrana za zatvorenike. U to vreme, jastozi su bili toliko uobičajeni da je jedna grupa uznemirenih najamnika s tog područja dobila sudsku parnicu po kojoj jastog na njihovom jelovniku nije smeo biti više od tri puta nedeljno!

S druge strane, za kontinentalce u dalekim gradovima jastog je bio retka poslastica. Zašto? Nakon što ugine, brzo se kvari i ne može se očuvati sušenjem ili usoljavanjem. Međutim, do sredine 19. veka započelo se s konzerviranjem jastoga, tako da je više ljudi moglo uživati u tom slasnom zalogaju. Pored toga, pojavom železnice, živi jastog se mogao otpremati širom Sjedinjenih Država. Zbog toga je skočila potražnja za njim. Pa ipak, transport svežeg jastoga bio je skup i zato je on bio privilegija imućnih.

Danas se širom sveta love razne vrste jastoga. Američki jastog može se naći duž obale Atlantskog okeana, od Njufaundlenda do Severne Karoline. Jedan od najvećih izvoznika u svetu je država Mejn, na severoistoku Sjedinjenih Država. Odatle se obrađeni ili živi jastozi izvoze širom sveta i transportuju avionom. U samo jednoj turi može se isporučiti čak skoro 36 300 kilograma jastoga.

Velike kompanije su često zainteresovane za masovnu proizvodnju hrane koja je mnogo tražena na svetskom tržištu, budući da im to donosi profit. Ali to nije slučaj s jastogom. Ribari koji love jastoge najčešće se samostalno bave tim poslom. Oni ih ne uzgajaju u jastožarama, to jest veštačkim ribnjacima za jastoge, već odlaze da ih hvataju u njihovoj prirodnoj sredini — što je u ovom slučaju Atlantski okean.

Kako se lovi jastog

Kako ribari love jastoge? Da bismo saznali odgovor na to pitanje, razgovarali smo sa Džekom iz Bar Harbora u Mejnu. Džek ribari od svoje 17. godine i lovljenje  jastoga je u njegovoj porodici tradicija duga četiri generacije. On lovi u istom zalivu u kom je lovio i njegov pradeda. Džekova žena Anet takođe se bavi time. Ribarenje je važan deo njenog života. „Dve godine sam pomagala Džeku na njegovom brodu, a sada imam svoj.“

Kako Džek i Anet love jastoge? „Uzmemo vršu, pravougaoni metalni kavez s malim otvorom“, objašnjava Anet, „i u nju stavimo mrežastu vreću s mamcem, najčešće haringom.“ Zatim se vrša zakači za bovu. Anet još kaže: „Svaku bovu ribari drugačije oboje, tako da ih kasnije lako razlikuju.“

Kada se vrša baci u okean, ona tone do dna, a raznobojne bove ostaju na površini tako da ribari lako mogu locirati svoju vršu. Anet dodaje: „Vršu nekoliko dana ostavimo u vodi, a kada se vratimo, izvučemo je na brod, i ako smo uhvatili jastoga, izvadimo ga i izmerimo.“ Savesni ribari, kao što su Džek i Anet, u okean vrate male jastoge, a takođe i neke ženke koje će proizvesti potomstvo.

Posle toga, ribari odlaze na dokove kako bi prodali svoj ulov. Osim ribara koji rade zajedno, uglavnom nema pisanih ugovora već lokalni ribari jednostavno prodaju jastoge lokalnim dobavljačima. Kao što smo već pomenuli, jastozi gotovo da se ne uzgajaju veštački. Međutim, „neki ribari mogu dobiti dozvolu da zadrže ženke koje nose jaja“, kaže Džek. „Kad one dobiju mlade, ribari ih kratko vreme uzgajaju, a zatim vrate u okean. Na taj način se povećava stopa preživljavanja jastoga.“

Hvatanje jastoga možda i nije najjednostavniji način da se zarađuje za život, niti najbolji put da se obogatite. Pa ipak, ribari s kojima smo razgovarali govore o tome samo u superlativu — njima znači to što su sami su svoje gazde, što održavaju porodičnu tradiciju i žive i rade na primorju. Posebno im je zadovoljstvo što će njihov dragoceni ulov biti slastan zalogaj ljudima širom sveta.

[Okvir/Slika na 12. strani]

TAMNA STRANA LOVA NA JASTOGE

Lovljenje jastoga u prvi mah iz gleda kao bezbedan posao, ali nije. Na primer, podaci američkog Nacionalnog instituta za bezbednost i zdravlje na radu pokazuju da je „u Mejnu od 1993. do 1997. od 100 000 zakonom registrovanih lovaca na jastoge nastradalo njih 14, što je dva i po puta više od nacionalnog proseka (4,8 na 100 000 radnika) za sve druge proizvodne delatnosti.“

Prema gore pomenutom institutu, u jednoj istrazi američke obalske straže otkriveno je da se „ribari često zapletu u konopce od vrša koje ih povuku u more. Oni se udave zato što ne mogu da se otpetljaju ili zato što ne mogu da se popnu na brod“. Jedna anketa sprovedena u periodu od 1999. do 2000. godine na grupi od 103 ribara, pokazala je da su se gotovo 3 od 4 ribara jednom zapetljala u konopce od vrša, ali da nisu svi bili povučeni u vodu. Ribari treba da preduzmu mere opreza tako što bi sa sobom imali nešto čime bi mogli da preseku uže, ili tako što bi sprečili da uopšte dođe do toga.

[Slike na stranama 10, 11]

1. Džek izvlači vršu

2. Anet i Džek vade jastoge kroz otvor metalne vrše

3. Svaki jastog se meri