Recite nam nešto o sebi.

Moj otac je bio obućar, a majka je radila na jednom gazdinstvu. Međutim, ja sam želela da budem naučnik. Uživala sam u prelepom cveću, pticama i insektima u našem dvorištu. Iza toga sam videla um koji je mnogo veći od čovekovog.

Dakle, oduvek ste verovali u Stvoritelja?

Ne. Zapravo, počela sam još kao dete da sumnjam da on postoji. Otac mi je iznenada umro od srčanog udara i ja sam se pitala: ’Zašto bi Stvoritelj tolike lepote dopuštao patnju i smrt?‘

Da li vam je bavljenje naukom pomoglo da dobijete odgovor na to pitanje?

Isprva ne. Kada sam počela da radim kao molekularni biolog, izučavala sam ćelijsku smrt i to prirodnu programiranu smrt ćelija od kojih se sastoji naše telo. Ona se u velikoj meri razlikuje od ćelijske smrti koja nastaje usled oštećenja ćelija, što dovodi do zapaljenskih procesa i gangrene. Do pre neku godinu, naučnici nisu obraćali mnogo pažnje na taj proces, iako je veoma važan za naše zdravlje.

U kom smislu je programirana ćelijska smrt tako važna?

Vidite, naše telo se sastoji od triliona mikroskopskih ćelija. Praktično sve one moraju umreti i biti zamenjene novim. Sve vrste ćelija imaju svoj životni ciklus; neke se zamenjuju na svakih nekoliko nedelja, a druge na nekoliko godina. Sistem programiranog odumiranja ćelija u našem telu je strogo kontrolisan proces, zahvaljujući čemu se održava osetljiva ravnoteža između izumiranja ćelija i njihovog stvaranja.

 Šta može poći naopako?

Neke studije pokazuju da ako ćelije ne umru kada bi trebalo, može doći do nastanka reumatoidnog artritisa ili raka. S druge strane, ako ćelije umru pre nego što bi trebalo, može doći do Parkinsonove ili Alchajmerove bolesti. Moj istraživački rad je povezan s nalaženjem načina za lečenje ovih bolesti.

Kako je istraživanje ćelijske smrti uticalo na vas?

Iskreno, stvaralo mi je rebus. Videlo se da je taj neverovatni proces osmislio neko ko želi da mi ljudi budemo zdravi. I dalje sam bila zbunjena pitanjem: Zašto ljudi pate i umiru? Odgovor nisam mogla pronaći.

Međutim, bili ste uvereni da sistem programirane ćelijske smrti nije mogao nastati slučajno.

Jesam. Od kompleksnosti celog procesa zavrti vam se u glavi. Pa ipak, njegova prefinjenost ukazuje da iza toga stoji izuzetan um. Ubeđena sam da je u pitanju Božji um. U svom radu koristim precizne mikroskope kako bih izučavala mnoge složene mehanizme koji regulišu taj proces. Neki mehanizmi, ukoliko je to potrebno, mogu pokrenuti proces uništenja za samo nekoliko sekundi. Same ćelije učestvuju u svom uništavanju. Taj proces je toliko dobro osmišljen da je apsolutno genijalan.

Kako ste rešili dileme u vezi s Bogom i patnjom?

Dva mlada Jehovina svedoka su došla na moja vrata 1991. godine i ja sam ih pitala zašto umiremo. Pokazali su mi odgovor iz Biblije: „Preko jednog čoveka u svet [je] ušao greh i preko greha smrt“ (Rimljanima 5:12). Da je prvi čovek ostao poslušan Bogu, živeo bi večno. Odmah sam videla koliko se to slaže sa saznanjima do kojih sam došla u svom istraživačkom radu. Zapravo, bilo mi je potpuno jasno da Bog nije nameravao da ljudi umiru. Pošto se sve naše ćelije redovno zamenjuju novim ćelijama, živeti večno je zaista moguće.

Kako ste se uverili da je Biblija Božja Reč?

Na mene je uticalo ono što Biblija kaže u Psalmu 139:16: „Oči su tvoje [Božje] videle dok sam zametak bio, u knjizi su tvojoj svi delovi njegovi bili zapisani.“ Moja oblast je biohemija i izučavam genetske informacije zapisane u našim ćelijama. Kako je psalmista mogao znati za taj zapis? Što sam više učila o Bibliji, bila sam sve sigurnija da je ona Božja Reč.

Kako ste stekli dublje razumevanje onog o čemu Biblija govori?

Jehovini svedoci su mi ponudili proučavanje Biblije. Napokon sam dobila odgovor na pitanje zašto Bog dopušta patnju. Takođe sam saznala da će Bog ’zauvek uništiti smrt‘ (Isaija 25:8). Našem Stvoritelju će biti lako da učini da veličanstveni sistemi našeg tela savršeno funkcionišu tako da možemo večno živeti.

Kako svoje znanje iz Biblije koristite da biste pomagali drugima?

Postala sam Jehovin svedok 1995, i od tada se trudim da u svakoj prilici razgovaram s ljudima o onom što sam saznala iz Biblije. Na primer, jedna moja koleginica je bila slomljena kada joj je brat izvršio samoubistvo. Njena crkva naučava da Bog ni pod kojim uslovima ne oprašta samoubistvo. Međutim, ja sam joj pokazala iz Biblije da možemo imati nadu u uskrsenje (Jovan 5:28, 29). Ta misao da Stvoritelj brine o nama bila je prava uteha za nju. U takvim trenucima, kada prenosim drugima biblijsku istinu, uživam više nego u samom naučnom radu!