SVAKI novi dan pruža brojne prilike da činimo lepe stvari za druge. Međutim, izgleda da mnogi misle samo na sebe. To vidimo na skoro svakom koraku — nečuvene prevare, agresivno ponašanje u saobraćaju, nepristojne i grube reči i eksplozivnu narav.

Stav „prvo ja“ nalazi se i u mnogim domovima. Primera radi, neki se razvode samo zato što jedan od partnera smatra da „zaslužuje bolje“. Neki roditelji čak nesvesno poseju u dete takav duh. Kako to? Tako što udovoljavaju svakoj detetovoj želji i ustežu se od bilo kakve discipline.

Za razliku od toga, mnogi drugi roditelji vaspitavaju svoju decu da druge stavljaju ispred sebe, i to se pokazuje kao veoma dobro. Obzirna deca lakše sklapaju prijateljstva i imaju stabilnije međuljudske odnose. Imaju i veće šanse da budu zadovoljna. Zašto? Biblija daje odgovor na to kada kaže da „više usrećuje davanje nego primanje“ (Dela apostolska 20:35).

Ako ste roditelj, kako možete pomoći svojoj deci da osete koliko je lepo biti dobar i kako da se odupru samoživom duhu oko njih? Pogledajmo u koje tri zamke, koje u deci razvijaju egoističan stav, roditelj može upasti, kao i to kako ih može izbeći.

Problem. Stručnjaci zapažaju jedan uznemiravajuć trend: Mnogi mladi ulaze u svet zaposlenih očekujući sve počasti, iako su učinili vrlo malo ili nisu učinili ništa čime bi ih zaslužili. Neki očekuju da će odmah biti unapređeni, iako još nisu dobro savladali svoj posao. Drugi su ubeđeni u to da su posebni i da ljudi prema njima tako treba i da se ophode, a onda padnu u očaj kada shvate da ostatak sveta ne misli tako.

Zašto je tako. Ponekad neko ima previsoko mišljenje o sebi zbog načina na koji je odgajan. Na primer, na neke roditelje je neumereno uticala ideja koja je bila popularna proteklih decenija, a koja je promovisala preterano isticanje lične vrednosti. Principi na kojima je ona počivala možda su delovali logično — ako je malo pohvale dobro za decu, mnogo pohvale je još bolje. S druge strane, smatralo se da bi bilo kakav znak neodobravanja samo obeshrabrio decu. Ako biste u takvom svetu, koji je imao misiju da izgradi samopoštovanje, vi odstupali od tih principa prikačili bi vam etiketu lošeg roditelja. Roditeljima se govorilo da nikada ne smeju navesti dete da se oseća loše zbog svojih postupaka.

Tako su mnogi očevi i majke počeli da stalno obasipaju svoju decu pohvalama, čak i kada ih ona ničim naročitim nisu zaslužila. Za svako postignuće, ma koliko neznatno bilo, dete se dizalo u zvezde, a za svaku grešku, koliko god ozbiljna bila, gledalo mu se kroz prste. Ti roditelji su smatrali da će kod dece razviti samopoštovanje ako ignorišu sve što je loše kod njih, a hvale sve ostalo. Postalo je važnije da se deca osećaju dobro u svojoj koži nego da se nauče da postignu stvari zbog kojih bi se s pravom osećala dobro.

Šta Biblija kaže. U Bibliji stoji da je pohvala na mestu kada je zaslužena (Matej 25:19-21). Ali pohvaljivanje dece samo da bi se ona osećala lepo može dovesti do toga da razviju iskrivljenu sliku o sebi. Biblija s pravom kaže: „Ako neko misli da je nešto, a nije ništa, sam sebe zavarava“ (Galatima 6:3). Osim toga, Biblija svakom roditelju kaže: „Ne uskraćuj opomene [’disciplinu‘, fusnota] detetu“ (Poslovice 23:13). *

Šta možete učiniti. Neka vam cilj bude da disciplinujete dete kada je potrebno, a pohvalite ga kada je to stvarno zaslužilo. Nemojte ga zasipati hvalama samo da bi ono imalo dobro mišljenje o sebi. To neće doneti rezultate. „Pravo samopouzdanje čovek stiče razvijanjem svojih talenata i učenjem novih stvari“, kaže se u knjizi Generation Me, „a ne tako što mu se govori kako je sjajno samim tim što postoji.“

’Ne mislite o sebi više nego što treba da mislite, nego mislite o sebi razumno.‘ (Rimljanima 12:3)

Problem. Mnogi mladi koji počinju da rade nisu spremni da se uhvate u koštac s problemima. Neki se i zbog najmanje kritike ubiju u pojam. Drugi su pravi sitničari i prihvataju samo posao koji ispunjava njihova najveća očekivanja. Na primer, u knjizi Escaping the Endless Adolescence, dr Džozef Alen spominje jednog mladića koji mu je tokom razgovora za posao rekao: „Imam osećaj da je ponekad neki deo posla pomalo dosadan, a ja ne želim da mi bude dosadno.“ Dr Alen kaže: „Izgleda da nije razumeo da u svakom poslu ponekad zna biti dosadno. Ima 23 godine, a još to nije shvatio!“

Zašto je tako. U novije vreme, mnogi roditelji smatraju da moraju zaštititi svoje dete od bilo kakvih problema. Šta da rade ako im ćerka dobije lošu ocenu? Umešati se i zahtevati od nastavnika veću ocenu? Sin im je dobio saobraćajnu kaznu. Platiti je umesto njega? Slomljeno srce? Svaliti svu krivicu na drugu stranu?

Želja da se zaštiti dete je prirodna, ali ako dete raste pod staklenim zvonom možda će usvojiti pogrešan stav, da ne mora preuzeti odgovornost za svoje postupke. U knjizi Positive Discipline for Teenagers kaže se: „Umesto da nauče da mogu podneti bol i razočaranje, pa čak i izvući neku pouku iz toga, [takva] deca postaju veoma egoistična i ubeđena da im svet i njihovi roditelji duguju nešto.“

Šta Biblija kaže. Problemi su deo života. Zapravo i Biblija to potvrđuje: ’Vreme nevolje snalazi svakoga‘ (Propovednik 9:11). Iz toga nisu izuzeti ni dobri ljudi. Primera radi, apostol Pavle je podnosio razne nevolje tokom svoje službe. Pa ipak, suočavanje s tim problemima mu je koristilo. On je napisao: „Naučio sam kako biti zadovoljan u svemu, u svakoj prilici — i kad je čovek sit i kad je gladan, i kad ima obilje i kad oskudeva“ (Filipljanima 4:12).

Šta možete učiniti. Uzimajući u obzir koliko je dete zrelo, trudite se da primenite sledeće biblijsko načelo: „Svako će nositi svoj teret“ (Galatima 6:5). Ako vaš sin dobije saobraćajnu kaznu, možda bi najbolje bilo da ga pustite da je sam plati od džeparca ili svoje plate. Ako vaša ćerka dobije lošu ocenu, možda će je to „prodrmati“, pa će se sledeći put bolje pripremiti. Ako vaš sin raskine s devojkom, utešite ga, ali kada bude zgodno pomozite mu da razmisli o pitanjima kao što je sledeće: ’Kada se osvrnem na to što se desilo, da li sam shvatio u kojim stvarima treba još da sazrim?‘ Rešavajući svoje probleme, deca stiču čvrstinu i samopouzdanje — što bi im manjkalo ako bi ih neko stalno izvlačio iz neprilika.

’Neka svako ispita svoje delo, pa će imati razlog za zadovoljstvo.‘ (Galatima 6:4)

Problem. U jednoj anketi sprovedenoj među mladima, 81 posto njih je reklo da je najveći prioritet njihove generacije da se obogate, vrednujući to mnogo više od pomaganja drugima. Ali težnja za bogatstvom ne donosi zadovoljstvo. Zapravo, istraživanja pokazuju da su ljudi koji se usredsređuju na materijalne stvari nezadovoljniji i depresivniji. Oni imaju i veću stopu fizičkih i mentalnih problema.

Zašto je tako. Neka deca odrastaju u porodicama u kojima vlada materijalistički duh. „Roditelji žele da usreće decu, a deca vole da im se kupuje“, kaže se u knjizi The Narcissism Epidemic. „Zato roditelji to i rade. Tada su deca srećna, ali ne zadugo, jer žele nove stvari.“

Naravno, reklamna industrija jedva čeka da iskoristi ovo nezasito tržište potrošača. Ona apeluje na osećanja potrošača da zaslužuju najbolje i da imaju pravo na nešto. Mnogi mladi progutaju taj mamac i sada su u dugovima, nemoćni da plate stvari koje „zaslužuju“.

Šta Biblija kaže. Biblija priznaje da nam je novac potreban (Propovednik 7:12). U isto vreme, ona upozorava da je „ljubav prema novcu koren svakog zla“ i dodaje da su neki zbog nje „naneli sebi mnoge patnje“ (1. Timoteju 6:10). Biblija nas podstiče da ne težimo za materijalnim bogatstvom, već da budemo zadovoljni neophodnim stvarima za život (1. Timoteju 6:7, 8).

’Oni koji su odlučili da se obogate upadaju u iskušenje i zamku i u mnoge nerazumne i štetne želje.‘ (1. Timoteju 6:9)

Šta možete učiniti. Ako ste roditelj, ispitajte svoj stav prema novcu i onome što se njime može kupiti. Čvrsto se držite odluka u vezi s kućnim budžetom i pomozite deci u tome. U prethodno pomenutoj knjizi predlaže se sledeće: „Roditelji s decom mogu razgovarati o stvarima kao što su: ’Kada je pametno kupovati na rasprodajama, a kada nije?‘, ’Koliku kamatu bismo plaćali za ono što bismo kupili?‘ ’Kada sam kupio nešto samo zato što su mi drugi to rekli?‘“

Nemojte pokušavati da stvarima zabašurite porodične probleme kojima treba pokloniti pažnju. „Zatrpavanje problema materijalnim stvarima garantovano neće voditi do rešenja“, kaže se u knjizi The Price of Privilege. „O problemima treba duboko razmišljati, gledati stvari ispod površine i biti saosećajan. Oni se ne mogu rešiti cipelama i tašnama.“