MUHAMEDU Buaziziju je svega bilo dosta. Ovaj dvadesetšestogodišnji ulični prodavac u Tunisu bio je očajan jer nije mogao da nađe bolji posao. Znao je i za podmićivanje iskvarenih službenika. Tog jutra, 17. decembra 2010, tržišna inspekcija mu je konfiskovala voće koje je prodavao. Kada su mu uzeli vagu, pobunio se, a neki očevici kažu da ga je jedna policajka ošamarila.

Ponižen i besan, Muhamed je otišao u obližnju zgradu lokalnih vlasti da se žali, ali niko nije hteo da ga sasluša. Ispred zgrade je, kažu, vikao: „Od čega mislite da živim?!“ Polio se zapaljivom tečnošću i zapalio. Za manje od tri nedelje, umro je od opekotina.

Ovaj očajnički čin Muhameda Buazizija odjeknuo je i van granica Tunisa. Mnogi smatraju da je taj događaj pokrenuo proteste koji su oborili državni režim te zemlje i oni su se ubrzo proširili na druge arapske zemlje. Buazizi i još četvoro drugih su 2011. dobili nagradu „Saharov“, koju Evropski parlament dodeljuje za slobodu misli, a londonski list The Times proglasio ga je za ličnost 2011. godine.

Kao što ovaj primer pokazuje, protesti mogu voditi do promena. Ali šta stoji iza nedavnog talasa protesta koji je zahvatio svet? Postoji li neko drugo rešenje?

Uzroci mnogih protesta su sledeći:

• Nezadovoljstvo socijalnim sistemom. Kada ljudi smatraju da postojeća vlast i privredna struktura služe njihovim potrebama, nemaju razloga da se bune — rešenja za probleme jednostavno traže u okviru postojećeg poretka. Ali kada vide da je sistem korumpiran i nepravedan i da je na strani povlašćene nekolicine, situacija je zrela za građanske nemire.

• Konkretan događaj. Često je dovoljna jedna „varnica“ da kod rezigniranih ljudi stvori osećaj da moraju nešto promeniti. Primera radi, slučaj Muhameda Buazizija je izazvao masovne proteste u Tunisu. U Indiji je aktivista Ana Hazare, ogorčen zbog korupcije, štrajkovao glađu i tako pokrenuo svoje pristalice na demonstracije u 450 gradova.

Kao što je u Svetom pismu odavno rečeno, živimo u svetu u kom pojedinci imaju moć dok drugi pate pod njihovom vlašću (Propovednik 8:9). Korupcija i nepravda su danas još rasprostranjenije nego u biblijsko doba. Ljudi su više nego ikada ranije razočarani u političke i ekonomske sisteme. Vesti brzo putuju zahvaljujući elektronskim spravicama kao što su pametni telefoni, zatim internetu i programima koji emituju samo vesti, pa tako dopiru i do zabačenih područja. Na taj način izazivaju reakciju velikog broja ljudi.

Pristalice socijalnih nemira kažu da se zahvaljujući protestima postiže sledeće:

• Olakšanje siromašnima. Tokom Velike depresije 1930-ih, u Čikagu su mnogi izbacivani iz kuća jer nisu mogli da plaćaju stanarinu. Zbog toga su izbile demonstracije, te je obustavljeno izbacivanje siromašnih podstanara, a neki demonstranti su dobili posao. Nakon sličnih protesta u Njujorku, 77 000 porodica vraćeno je u svoje domove.

• Ispravljena nepravda. Godine 1955/56, bojkot autobusa u Montgomeriju, u američkoj državi Alabami, vodio je do ukidanja zakona o odvojenom sedenju crnaca i belaca u autobusima.

• Obustavljeni građevinski projekti. Strahujući od zagađenja, na desetine hiljada ljudi je decembra 2011. ustalo protiv izgradnje termoelektrane na ugalj blizu Hong Konga. Zato je ovaj projekat obustavljen.

 Naravno, demonstranti ne uspeju uvek da se izbore za svoje ciljeve. Na primer, političke vođe ponekad odluče da kazne demonstrante, a ne da im popuste. Nedavno je predsednik jedne bliskoistočne zemlje o protestima u svojoj zemlji rekao: „Mora se odgovoriti gvozdenom pesnicom.“ Na hiljade ih je poginulo u tim neredima.

Čak i kada demonstranti ostvare svoje ciljeve, neminovno se pojave novi problemi. Komentarišući novi režim u jednoj afričkoj zemlji, jedan od učesnika u svrgavanju prethodne vlasti izjavio je za časopis Time: „To je bila utopija koja se odmah pretvorila u haos.“

Mnogi istaknuti ljudi smatraju da je pobuna protiv okrutnih vlasti moralni imperativ. Primera radi, bivši predsednik Češke Vaclav Havel, koji je godinama bio u zatvoru zbog borbe za ljudska prava, 1985. napisao je sledeće: „[Disident] može žrtvovati jedino samog sebe zato što nema drugog načina da potvrdi istinu za koju se zalaže.“

Te reči kao da opisuju ono što su iz očaja uradili Muhamed Buazizi i ostali. Nedavno je u jednoj azijskoj zemlji  bilo mnogo slučajeva samospaljivanja u znak protesta protiv verskog i političkog ugnjetavanja. Obrazlažući kakva osećanja stoje iza tih ekstremnih postupaka, jedan čovek je za časopis Newsweek izjavio: „Nemamo oružje. Ne želimo da naudimo drugim ljudima. Šta drugo preostaje čoveku?“

Biblija nudi rešenje za nepravdu, korupciju i tlačenje. U njoj se opisuje vladavina koju je Bog uspostavio na nebu, koja će zameniti političke i privredne sisteme zbog kojih nastaju protesti. Jedno proročanstvo o budućem vladaru te vladavine kaže: „On [će] izbaviti ubogoga koji u pomoć zove, nevoljnika i svakog ko pomoćnika nema [...] Od tlačenja i nasilja otkupiće dušu njihovu, krv njihova biće dragocena u očima njegovim“ (Psalam 72:12, 14).

Jehovini svedoci veruju da je Božje Kraljevstvo jedina prava nada za ostvarenje mira u svetu (Matej 6:9, 10). Zato oni ne učestvuju u protestima. Ali da li je nerealno verovati da će Bog uspostaviti svoju vlast i rešiti probleme? Možda tako deluje, ali mnogi su stekli pouzdanje u to Božje obećanje. Zašto i sami ne biste to ispitali?