BILO je to jednog nedeljnog jutra početkom 1520-ih. Meštani Moa, gradića nadomak Pariza, nisu mogli da veruju svojim ušima. U crkvi su slušali kako se jevanđelja čitaju na njihovom maternjem jeziku, francuskom, a ne na latinskom!

Iza toga je stajao biblijski prevodilac Žak Lefevr d’Etapl (latinsko ime mu je bilo Jakobus Faber Stapulensis). On je kasnije jednom svom dobrom prijatelju napisao: „Ne možeš ni zamisliti kakvu je vatru Bog rasplamsao u srcu običnih ljudi prema njegovoj Reči.“

U to vreme su Katolička crkva i pariski teolozi bili protiv toga da se Biblija prevodi na jezik običnog naroda. Zašto je onda Lefevr preveo Bibliju na francuski? I kako je uspeo da pomogne ljudima da razumeju Božju Reč?

Pre nego što je počeo da prevodi Bibliju, Lefevr se posvetio analizi klasičnih dela iz filozofije i teologije, s ciljem da dođe do njihovog izvornog značenja. On je primetio da su ta stara dela tokom vekova bila izmenjena jer su se pogrešno tumačila ili su pogrešno prevođena. U potrazi za izvornim značenjem tih starih prepisa, počeo je da izučava zvaničnu Bibliju Katoličke crkve, latinsku Vulgatu.

Pažljivim istraživanjem Biblije, došao je do zaključka da „jedino proučavanje istine koja dolazi od Boga donosi [...] najveću sreću“. Tako je Lefevr prestao da se bavi filozofijom i svu svoju energiju posvetio je prevođenju Svetog pisma.

Lefevr je 1509. godine objavio Petostruki psaltir, uporednu studiju pet latinskih prevoda Psalama, * od kojih je jedan bio njegova revizija Psalama iz Vulgate. Za razliku od teologa njegovog doba, on se trudio da prenese biblijski tekst na što prirodniji način. Njegove metode tumačenja duboko su uticale na druge bibliste i reformiste. (Videti okvir „ Lefevrov uticaj na Lutera“.)

Po rođenju katolik, Lefevr je bio uveren da bi preporod crkve bio moguć samo ako bi narod bio poučavan istini iz Svetog pisma. Ali kako je narod mogao razumeti Sveto pismo kada je ono uglavnom postojalo samo na latinskom?

Lefevr je voleo Božju Reč i zato je rešio da je učini dostupnom što većem broju ljudi. Tako je u junu 1523. objavio prevod jevanđeljâ na francuski. Bilo je to džepno izdanje u dva toma. Ovaj mali  format je bio upola jeftiniji od standardnog izdanja, pa su i siromašni mogli da ga priušte sebi.

Narod je bio oduševljen. I muškarci i žene su toliko želeli da čitaju Isusove reči na svom maternjem jeziku da je prvih 1 200 primeraka bilo rasprodato za samo nekoliko meseci.

U predgovoru svog prevoda jevanđeljâ, Lefevr je objasnio da ih je preveo na francuski da bi „obični članovi“ crkve „razumeli istinu iz jevanđelja u istoj meri kao i članovi crkve koji znaju latinski“. Ali zašto je Lefevr toliko želeo da pomogne običnom narodu da sazna biblijsku istinu?

On je i te kako bio svestan toga koliko su ljudska učenja i filozofija uticale na Katoličku crkvu (Marko 7:7; Kološanima 2:8). Bio je uveren da je došlo vreme da se jevanđelja „objave po celom svetu u svoj svojoj čistoti tako da ljudi više ne bi bili zavedeni lažnim ljudskim učenjima“.

Lefevr je nastojao i da opovrgne lažne argumente onih koji su bili protiv toga da se Biblija prevede na francuski. Razotkrio je njihovo licemerje kada je rekao: „Ako ne žele da običan narod čita  jevanđelja na svom jeziku, kako će ga poučiti svim Isusovim zapovestima?“ (Rimljanima 10:14).

Nije čudo što su teolozi sa Pariskog univerziteta, Sorbone, odmah pokušali da ućutkaju Lefevra. U avgustu 1523, usprotivili su se govoreći da biblijski prevodi i objašnjenja na jeziku naroda „nanose štetu crkvi“. Da se francuski kralj Fransoa I nije umešao, Lefevr bi završio kao jeretik.

Lefevr nije dozvolio da ga oštre kritike odvrate od prevođenja Biblije. Godine 1524, nakon što je završio prevod grčkog dela Svetog pisma, takozvanog Novog zaveta, objavio je i prevod Psalama na francuski da bi se vernici mogli moliti „s još više žara i posvećenosti“.

Teolozi sa Sorbone su iz istih stopa krenuli da pročešljavaju Lefevrov prevod. Ubrzo su naredili da se njegov prevod grčkog dela Svetog pisma javno spali, a za neka njegova druga dela su rekli da su „srodna Luterovoj jeresi“. Kada su ga pozvali da obrazloži svoje gledište, Lefevr nije hteo da ulazi u sukob s njima, već je pobegao u Strazbur. Tamo je u tajnosti nastavio da prevodi Bibliju. Iako su neki mislili da se poneo kukavički, Lefevr je smatrao da je to bio najbolji način da odgovori onima koji nisu cenili dragocene „bisere“ biblijske istine (Matej 7:6).

Skoro godinu dana je bio van Francuske, a onda ga je kralj Fransoa I uzeo za učitelja svog četvorogodišnjeg sina Šarla. Uz taj posao, Lefevr je imao dovoljno vremena da završi svoj prevod Biblije. Godine 1530, njegov prevod celokupne Biblije odštampan je van Francuske, u belgijskom gradu Antverpenu, uz dozvolu cara Karla V. *

Celog života, Lefevr se nadao da će Crkva ostaviti ljudska predanja i vratiti se izvornom značenju Svetog pisma. Čvrsto je verovao da „svaki hrišćanin ima pravo, štaviše i dužnost, da čita i proučava Bibliju“. Zato se toliko trudio da učini Bibliju dostupnom svima. Iako mu se želja da se stavovi Crkve promene nije ostvarila, neosporan je značaj onoga što je uradio — pomogao je običnom narodu da razume Božju Reč.