1. Kako se Božje sluge osećaju kad počine neki greh?

„JADAN sam ti ja čovek!“ (Rimlj. 7:24). Ove reči koje je izgovorio apostol Pavle odražavaju osećanja mnogih današnjih Božjih slugu. Svi smo nasledili greh i kada nekim postupkom razočaramo Jehovu, osećamo se jadno. Neki koji su počinili ozbiljan greh čak misle da im Jehova ne može oprostiti.

2. (a) Kako se iz Psalma 34:22 vidi da Božje sluge ne treba da slama krivica zbog nekog greha? (b) O čemu će biti reči u ovom članku? (Videti okvir „ Pouke ili proročansko značenje?“)

² Sveto pismo nas uverava da oni kojima je Jehova utočište ne treba da budu slomljeni osećajem krivice zbog počinjenog greha. (Pročitati Psalam 34:22.) Kako nam Jehova može biti utočište? Šta treba da uradimo da bi nam Jehova ukazao milosrđe i oprostio nam grehe? Odgovore na ova pitanja možemo dobiti ako osmotrimo koja je bila svrha gradova utočišta u drevnom Izraelu. Tačno je da je to bilo u vreme kada su Izraelci bili pod Zakonom, što je trajalo do Pedesetnice 33. godine n. e. Ali taj Zakon im je dao Jehova. Dakle, to što su postojali ti gradovi  otkriva nam kako Jehova gleda na greh, na one koji su počinili neki greh i na pokajanje. Pogledajmo ukratko šta je bila svrha tih gradova i kako su oni funkcionisali.

3. Kako su u Izraelu kažnjavani oni koji su nekome namerno oduzeli život?

³ Jehova je ozbiljno gledao na prolivanje krvi. Kada bi jedan Izraelac namerno oduzeo život nekome, „krvni osvetnik“, to jest najbliži rođak žrtve, imao je pravo da ga ubije (Br. 35:19). Tako bi se osvetila nedužna prolivena krv, a Obećana zemlja bi ostala čista, jer je Jehova zapovedio: „Nemojte onečistiti zemlju u kojoj živite, jer [prolivena] krv onečišćuje zemlju“ (Br. 35:33, 34).

4. Kako su u Izraelu rešavani slučajevi nenamernog ubistva?

⁴ Ali kako su se u Izraelu rešavali slučajevi nenamernog ubistva? Premda u tom slučaju osoba nije imala nameru da nekome oduzme život, ipak je bila kriva za prolivanje nedužne krvi (Post. 9:5). Zato joj je bilo ukazano milosrđe tako što joj je bilo dopušteno da od krvnog osvetnika pobegne u neki od šest gradova utočišta. Tamo je bila na sigurnom. Međutim, morala je ostati u tom gradu do smrti prvosveštenika (Br. 35:15, 28).

5. Zašto nam postojanje gradova utočišta pomaže da još bolje upoznamo Jehovu?

⁵ Postojanje gradova utočišta nije bila ideja nekog čoveka. Jehova je zapovedio Isusu Navinu: „Kaži Izraelovim sinovima: ’Odredite sebi gradove utočišta.‘“ Ti gradovi su bili sveti (Is. Nav. 20:1, 2, 7, 8). Pošto je Jehova odredio da ti gradovi imaju posebnu svrhu, možemo mnogo naučiti o njemu. Kako na osnovu toga možemo bolje razumeti Jehovino milosrđe? Kako Jehova i nama može biti utočište?

6, 7. (a) Koja je bila uloga starešina u suđenju onom ko je nenamerno nekog ubio? (Videti sliku na početku članka.) (b) Zašto je bilo mudro da begunac izađe pred starešine?

⁶ Onaj ko je slučajno nekoga ubio, morao je najpre da pobegne u grad utočišta i da „iznese svoj slučaj starešinama“ na gradskim vratima. Trebalo je da ga starešine tog grada prime i da mu dozvole da tu živi (Is. Nav. 20:4). Zatim bi ga, nakon nekog vremena, poslali kod starešina grada u kom se desilo ubistvo kako bi te starešine rešile njegov slučaj. (Pročitati Brojeve 35:24, 25.) Tek nakon što bi oni zaključili da je do ubistva došlo nenamerno, begunac se mogao vratiti u grad utočišta.

⁷ Zašto su starešine rešavale takve slučajeve? Da bi se sačuvala čistoća u narodu i da bi onaj ko je nenamerno nekog ubio dobio Jehovino milosrđe. Jedan biblista je napisao da ukoliko se begunac ne bi pojavio pred starešinama, to bi bilo „na njegovu štetu“. Takođe je dodao: „Njegova krv bi pala na njegovu glavu jer nije iskoristio zaštitu koju mu je Bog pružio.“ Dakle, onaj ko je nenamerno nekog ubio morao je da zatraži pomoć i da je prihvati. Ako ne bi pobegao u neki od gradova utočišta, krvni osvetnik bi imao pravo da ga ubije.

8, 9. Zašto hrišćanin koji je počinio ozbiljan greh treba da se obrati za pomoć starešinama?

⁸ Hrišćanin koji počini ozbiljan greh treba da traži pomoć starešina kako bi se duhovno oporavio. Zašto je  to toliko važno? Kao prvo, iz Biblije vidimo da je Jehova odredio da starešine rešavaju slučajeve u kojima je počinjen ozbiljan greh (Jak. 5:14-16). Kao drugo, na taj način osoba koja se kaje za svoje grehe ne ostaje bez Božje zaštite i manja je verovatnoća da će ponovo počiniti taj greh (Gal. 6:1; Jevr. 12:11). Kao treće, starešine imaju odgovornost da uteše takvu osobu i da joj pomognu da se izbori s bolom i osećajem krivice. Zato Jehova za starešine kaže da su „utočište od oluje“ (Is. 32:1, 2). Zar sve to nije izraz Jehovinog milosrđa?

⁹ Mnoge Božje sluge su osetile olakšanje kad su dobile pomoć starešina. Na primer, brat po imenu Danijel je počinio ozbiljan greh, ali se nekoliko meseci ustručavao da se obrati starešinama. „Pošto je prošlo tako puno vremena“, priznaje on, „mislio sam da ni starešine ne mogu više da mi pomognu. Osim toga, stalno sam bio u strahu da će neko saznati šta sam uradio. Kad sam se molio Jehovi, uvek sam imao potrebu da mu najpre kažem koliko mi je žao zbog onoga što sam uradio.“ Na kraju je ipak potražio pomoć starešina. Sada o tome kaže: „Naravno da sam se plašio da im priđem. Ali posle toga sam imao osećaj kao da mi je ogroman teret pao s leđa. Sada mogu sa svom slobodom da se obratim Jehovi.“ Danijel sada ima čistu savest i nedavno je postao sluga pomoćnik.

10. Šta je onaj ko je nekog nenamerno ubio morao da uradi da bi mu bilo ukazano milosrđe?

¹⁰ Onaj ko je nekoga nenamerno ubio, morao je nešto da preduzme da bi mu bilo ukazano milosrđe. Morao je da pobegne u najbliži grad utočišta. (Pročitati Isusa Navina 20:4.) Sigurno nije oklevao, jer mu je život zavisio od toga. Morao je da što pre stigne u grad utočišta i da ostane u njemu. To je podrazumevalo neke žrtve. Morao je da ostavi posao i dom * i nije smeo da napusti grad utočišta, sve do smrti  prvosveštenika (Br. 35:25). Ali bio je spreman na sve to. Ako bi napustio grad utočišta, pokazao bi da mu nije važno što je prolio nečiju krv i doveo bi svoj život u opasnost.

11. Kako pokazujemo da Božje milosrđe ne uzimamo zdravo za gotovo?

¹¹ I danas oni koji se kaju za počinjeni greh treba da nešto preduzmu. Moraju prestati da čine taj greh i da takoreći beže ne samo od ozbiljnih grehova već i od onih manjih, koji često vode do većih. Apostol Pavle je pod Božjim nadahnućem opisao kako su hrišćani u Korintu pokazali da su se pokajali: „To što ste se ražalostili u skladu s Božjom voljom urodilo je gorljivošću u vama, pa očišćenjem, pa ogorčenjem, pa strahom, pa iskrenom željom za pokajanjem, pa revnošću, pa ispravljanjem onoga što je neispravno“ (2. Kor. 7:10, 11). Dakle, ako se istinski trudimo da više ne grešimo, pokazaćemo Jehovi da smo svesni ozbiljnosti svoje situacije i da njegovo milosrđe ne uzimamo zdravo za gotovo.

12. Čega se neki hrišćanin možda mora odreći da bi mu Bog i dalje ukazivao milosrđe?

¹² Čega se neki hrišćanin možda mora odreći da bi mu Bog i dalje ukazivao milosrđe? Mora biti spreman da se odrekne čak i onoga što voli, ako ga to dovodi u opasnost da počini greh (Mat. 18:8, 9). Ako te neko društvo navodi da radiš nešto čime ćeš povrediti Jehovu, da li ćeš prestati da se družiš s njima? Ako imaš problem sa alkoholom, da li ćeš izbegavati situacije u kojima si u iskušenju da popiješ malo više? Ako se boriš s nemoralnim željama, da li ćeš izbegavati filmove, veb-sajtove ili nešto drugo što bi moglo izazvati nečiste misli? Ne zaboravimo da je svaka žrtva koju učinimo da bismo ostali verni Jehovi vredna truda. Ništa nije gore od osećaja da nas je Jehova napustio. S druge strane, nema ničeg lepšeg nego biti u njegovoj „večnoj milosti“ (Is. 54:7, 8).

13. Zašto je begunac u gradu utočišta mogao biti bezbedan i nastaviti s normalnim životom?

¹³ Kada je begunac stigao u grad utočišta, bio je siguran u njemu. Jehova je za te gradove rekao: „Neka vam ti gradovi služe kao utočište“ (Is. Nav. 20:2, 3). Jehova nije tražio da se beguncu ponovo sudi za istu stvar, niti je krvni osvetnik mogao da uđe u grad utočišta i ubije begunca. Onaj ko je nenamerno nekog ubio nije se morao plašiti odmazde. Dokle god je bio u gradu utočišta, bio je bezbedan pod Jehovinom zaštitom. To nije bio zatvor. U tom gradu je mogao da radi, da pomaže drugima i da u miru služi Jehovi. I pored svega što se desilo, mogao je nastaviti s normalnim životom.

14. U šta hrišćani koji su se pokajali za svoje grehe mogu biti uvereni?

¹⁴ Neke Božje sluge koje su počinile ozbiljan greh, ali su se pokajale, možda su takoreći zarobljene osećajem krivice i možda čak misle da će njihov greh uvek biti Jehovi pred očima. Ako se tako osećaš, budi siguran da kada ti Jehova oprosti, on to čini potpuno. U to se uverio Danijel, kog smo ranije citirali. Starešine su mu dale savet i pomogle mu da se duhovno oporavi, nakon čega je ponovo imao čistu savest. On je rekao: „Osećam kao da ponovo mogu da dišem. Pošto se sve  rešilo na ispravan način, više me ne pritiska osećaj krivice. Taj greh je ostao iza mene. Kao što je Jehova rekao, on toliko udaljuje naše prestupe od nas da nam više nisu pred očima.“ Begunac koji je bio u gradu utočišta nije morao da se plaši krvnog osvetnika. Slično tome, kada nam Jehova jednom oprosti, ne treba da se plašimo da će tražiti razlog da se ponovo vrati na taj greh i da će nas zbog njega kazniti. (Pročitati Psalam 103:8-12.)

15, 16. Kako nas to što je Isus naš Otkupitelj i Prvosveštenik uverava u Božje milosrđe?

¹⁵ U poređenju sa Izraelcima, mi imamo još više razloga da budemo sigurni da će nam Jehova ukazati milosrđe. Apostol Pavle je rekao koliko se oseća jadno što ne uspeva da u svemu bude poslušan Jehovi, ali je zatim dodao: „Neka je hvala Bogu preko Isusa Hrista, našeg Gospoda!“ (Rimlj. 7:25). Dakle, i pored toga što se borio s urođenom nesavršenošću i gresima koje je počinio u prošlosti i za koje se pokajao, Pavle je bio siguran da će mu Jehova oprostiti preko Isusa. Zahvaljujući Isusovoj otkupnoj žrtvi, možemo imati čistu savest i unutrašnji mir (Jevr. 9:13, 14). Kao Prvosveštenik, Isus „može u potpunosti spasti one koji preko njega pristupaju Bogu, jer je uvek živ da se zauzima za njih“ (Jevr. 7:24, 25). Izraelci su u drevno doba imali prvosveštenika i zbog njegove uloge su bili sigurni da će im gresi biti oprošteni. Budući da je Isus naš Prvosveštenik, imamo još više razloga da budemo uvereni u to da će nam biti ukazano milosrđe i nezaslužena dobrota „kad nam zatreba pomoć“ (Jevr. 4:15, 16).

¹⁶ Da bi Jehova bio naše utočište, moramo verovati u Isusovu otkupnu žrtvu. Nemojmo samo razmišljati o njoj kao o nečemu što pomaže mnogim ljudima. Budimo uvereni da ona pomaže lično nama (Gal. 2:20, 21). Budimo uvereni da je ona temelj da Bog oprosti naše grehe i da ona nama pruža nadu u večni život. Isusova otkupna žrtva je Jehovin dar nama lično.

17. Zašto želiš da Jehova bude tvoje utočište?

¹⁷ Gradovi utočišta su bili odraz Jehovinog milosrđa. Time što je odredio da takvi gradovi postoje, Jehova je pokazao da je život svet. Osim toga, videli smo kako nam starešine mogu pomoći, šta podrazumeva pravo pokajanje, kao i to da Jehova ne oprašta polovično. Da li je Jehova naše utočište? Ne postoji sigurnije mesto od toga (Ps. 91:1, 2). U sledećem članku ćemo videti kako nam ono što znamo o gradovima utočišta može pomoći da postupamo poput Jehove kada je reč o pravdi i milosrđu.