Zašto je Isus neposredno pre smrti citirao Davidove reči iz Psalma 22:1?

Među poslednjim rečima koje je Isus izgovorio pre smrti bile su one koje su zabeležene u Mateju 27:46 i Marku 15:34: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Time su se ispunile Davidove proročanske reči iz Psalma 22:1. Isus to nije rekao zato što je bio razočaran ili zato što mu je u tom trenutku oslabila vera. On je u potpunosti razumeo zašto je bilo neophodno da umre i spremno je to prihvatio (Mat. 16:21; 20:28). Znao je i da će mu Jehova pred smrt uskratiti svoju zaštitu (Jov 1:10). To je omogućilo Isusu da dokaže da će ostati veran Jehovi, bez obzira na to koliko će njegova smrt biti teška (Mar. 14:35, 36).

Zašto je onda Isus izgovorio te reči? Iako ne možemo tvrditi da znamo tačan odgovor, razmotrićemo neke od mogućih razloga. *

Isus je možda hteo da naglasi da Jehova neće sprečiti njegovu smrt. Kada je došao trenutak da svoj život da kao otkupninu, Isus je to morao da uradi bez Jehovine pomoći. Time što je položio svoj život, „okusio [je] smrt za svakoga“ (Jevr. 2:9).

Citirajući jedan stih, Isus je možda želeo da skrene pažnju na ceo taj psalam.  U to vreme, Jevreji su napamet znali mnoge psalme. Kad bi čuli jedan stih iz nekog psalma, to bi ih podsetilo na ceo taj psalam. Ako je to bio razlog, time bi pomogao svojim sledbenicima da se sete mnogih proročanstava iz 22. psalma, koja su ukazivala na događaje u vreme njegove smrti (Ps. 22:7, 8, 15, 16, 18, 24). Završni stihovi tog psalma hvale Jehovu i opisuju ga kao Kralja nad celom zemljom (Ps. 22:27-31).

Isus je možda hteo da naglasi da je nedužan. On je na nezakonitom suđenju proglašen krivim za hulu na Boga i osuđen na smrt (Mat. 26:65, 66). Članovi suda su tokom noći na brzinu okupljeni i održano je suđenje kojim su prekršene sve zakonske procedure (Mat. 26:59; Mar. 14:56-59). Citirajući psalmistine reči, Isus je možda želeo da skrene pažnju na to da ničim nije zaslužio takvu kaznu.

Isus je možda želeo da podseti druge da to što pati ne znači da je izgubio Jehovinu naklonost. I David, koji je napisao 22. psalam, doživljavao je patnje, ali to nije značilo da je izgubio Jehovinu naklonost. Davidovo pitanje nije bilo pokazatelj slabe vere. Jehova je i dalje bio uz njega, a u nastavku ovog psalma se vidi da je bio uveren u to da Jehova izbavlja svoje sluge (Ps. 22:23, 24, 27). Isto tako, iako je Isus, „Sin Davidov“, patio na mučeničkom stubu, to nije značilo da je izgubio Jehovinu naklonost (Mat. 21:9).

Isus je tim rečima možda želeo da pokaže koliko mu je teško zbog toga što mu je Jehova uskratio zaštitu, što je bilo neophodno da bi dokazao svoju odanost Bogu. Jehova nije nameravao da njegov Sin pati i umre. Isus nije uradio ništa loše, ali nakon pobune Adama i Eve, bilo je neophodno da pati i umre kako bi odgovorio na Satanine optužbe i platio otkupninu za čovečanstvo (Mar. 8:31; 1. Petr. 2:21-24). To bi bilo moguće samo ako bi prvi put u životu nakratko ostao bez Jehovine zaštite.

Isus je možda želeo da navede svoje sledbenike da razmišljaju o tome zašto je Jehova dozvolio da umre na mučeničkom stubu. * Znao je da će se mnogi spotaći zbog toga što umire kao zločinac (1. Kor. 1:23). Ali ako bi njegovi sledbenici razmišljali o glavnom razlogu njegove smrti, shvatili bi njeno pravo značenje (Gal. 3:13, 14). Razumeli bi da nije ubijen zato što je počinio neki zločin, već da bi omogućio spasenje ljudima.

Šta god da je bio razlog da citira Davidove reči, Isus je znao da je Jehovina volja da on umre na mučeničkom stubu. Ubrzo nakon što je ponovio reči iz 22. psalma, rekao je: „Dovršeno je!“ (Jov. 19:30; Luka 22:37). To što mu je Jehova nakratko uskratio zaštitu omogućilo je Isusu da dovrši sve zbog čega je bio poslat na zemlju, kao i da ispuni sve što je o njemu „napisano u Mojsijevom zakonu, u Prorocima i u Psalmima“ (Luka 24:44).