Bila je to samo jedna od mnogih stvari koje su Isusovi neprijatelji zamerali njemu i njegovim učenicima. U Mojsijevom zakonu su se nalazile mnoge zapovesti u vezi s obrednom čistoćom. Na primer, šta učiniti u slučaju kada dođe do nekog izliva iz tela, gube ili kontakta s ljudskim ili životinjskim lešom. Takođe je sadržavao i uputstva kako da neka osoba ili stvar ponovo postane čista. To se moglo postići prinošenjem žrtava, pranjem ili škropljenjem (Lev., pogl. 11-15; Br., pogl. 19).

Jevreji su ove zakone razložili do najsitnijih detalja. U jednoj enciklopediji stoji da se za svaku nečistoću moralo „ispitati u kakvim je okolnostima mogla nastati, kako se i u kojoj meri mogla preneti, zatim da li je moguće da se prenese na oruđa i druge predmete, i na kraju, koja su sredstva i obredi potrebni za očišćenje“.

Isusovi neprijatelji su ga jednom upitali: „Zašto tvoji učenici ne postupaju po predanju naših starih nego jedu, a da nisu oprali ruke prema obredu?“ (Mar. 7:5). Ti verski protivnici nisu govorili o higijeni. Naime, zahtevali su da im se iz obrednih razloga vodom polivaju ruke pre jela. U navedenoj enciklopediji stoji: „Takođe su debatovali koje posude koristiti za polivanje, kakvu vodu koristiti, ko treba da im poliva ruke i koje delove ruku treba oprati.“

Isus je jasno pokazao svoj stav prema takvim izmišljenim zakonima. Tim verskim vođama iz prvog veka je rekao: „Dobro je Isaija prorokovao o vama, licemeri, kad je napisao: ’Ovaj narod me [Jehovu] poštuje usnama svojim, ali srce mu je daleko od mene. Uzalud me obožavaju, jer su učenja koja naučavaju ljudske zapovesti.‘ Ostavljate Božju zapovest, a držite se ljudskog predanja“ (Mar. 7:6-8).