„TI SI zaista okrutan otac“, uzviknuo je oficir KGB-a. * „Napustio si svoju trudnu ženu i ćerkicu. Ko će ih hraniti i brinuti o njima? Prekini s tim tvojim aktivnostima i idi kući!“ Odgovorio sam mu: „Ne, ja nisam napustio svoju porodicu. Vi ste me uhapsili! Zbog čega?“ Oficir je oštro odgovorio: „Bolje da si kriminalac nego Svedok.“

Ovaj događaj se odigrao 1959. u zatvoru u ruskom gradu Irkutsku. Ispričaću vam zašto smo moja supruga, Marija, i ja bili spremni da trpimo „zbog pravednosti“ i kako smo bili blagoslovljeni zbog svoje vernosti (1. Petr. 3:13, 14).

Rođen sam 1933. u Ukrajini u jednom selu po imenu Zolotniki. Godine 1937. moji tetka i teča, koji su bili Svedoci, došli su nam u posetu iz Francuske i ostavili nam knjige Vlada i Oslobođenje. Kada ih je moj otac pročitao, vratila mu se vera u Boga. Nažalost, 1939. se ozbiljno razboleo, ali pre nego što je umro, rekao je mojoj majci: „Ovo je istina. Prenesi je našoj deci.“

U aprilu 1951, vlasti su započele deportaciju Svedoka iz zapadnog dela Sovjetskog Saveza u Sibir. Ja sam zajedno s majkom i mlađim bratom, Grigorijem, proteran iz zapadne Ukrajine. Nakon što smo vozom putovali više od 6 000 kilometara, stigli smo u Sibir u grad Tulun. Dve sedmice kasnije, moj stariji brat, Bogdan, stigao je u radni logor u blizini grada Angarska. Bio je osuđen na 25 godina teškog rada.

Moja majka, Grigorij i ja propovedali smo u okolini Tuluna, ali morali smo da budemo snalažljivi. Na primer, pitali bismo ukućane: „Da li znate nekog ko prodaje kravu?“ Kada bismo pronašli ljude koji ih prodaju, spomenuli bismo im kako su krave zanimljivo stvorene. Nakon toga bismo pričali o Stvoritelju. S vremenom su lokalne novine pisale kako Svedoci idu i raspituju se o kupovini krava, a u stvari traže nešto drugo. I zaista smo tražili nešto drugo, naime ljude koji su hteli da prihvate biblijsku istinu. Bilo je pravo zadovoljstvo proučavati Sveto Pismo s tim poniznim i gostoljubivim osobama koje su živele na područjima gde se nije propovedalo.  Danas skupština u Tulunu ima preko 100 objavitelja.

Moja supruga, Marija, upoznala je istinu u Ukrajini, još za vreme Drugog svetskog rata. Kada je imala 18 godina, zapala je za oko jednom oficiru KGB-a koji joj nije davao mira. Međutim, ona ga je uporno odbijala. Jednog dana, kada se vratila kući, zatekla ga je kako leži na njenom krevetu. Brzo je pobegla. On se razbesneo i zapretio joj da će je poslati u zatvor zato što je Svedok. To se i desilo 1952, kada je Marija osuđena na deset godina zatvora. Osećala se kao Josif, koji je bio zatvoren jer je ostao veran Bogu (Post. 39:12, 20). Vozač koji ju je vozio od sudnice do zatvora, rekao joj je: „Ne plaši se. Mnogi koji su bili u zatvoru uspeli su da sačuvaju svoje dostojanstvo.“ Te reči su je ojačale.

Od 1952. do 1956, Marija je bila u radnom logoru u blizini ruskog grada Gorkog (sada Nižnji Novgorod). Zadatak joj je bio da obara stabla, čak i po veoma niskim temperaturama. Zdravlje joj je bilo narušeno, ali je 1956. puštena i preselila se u Tulun.

Kada mi je jedan brat rekao da jedna sestra treba da stigne u Tulun, otišao sam biciklom do autobuske stanice kako bih joj pomogao oko prtljaga. Čim sam ugledao Mariju, odmah mi se dopala. Trebalo mi je vremena da osvojim njeno srce, ali ipak sam uspeo. Venčali smo se 1957, a godinu dana kasnije, dobili smo ćerku, Irinu. Ali naša sreća je kratko trajala. Godine 1959, uhapšen sam zbog štampanja biblijske literature. Proveo sam godinu i po dana u samici. Da bih sačuvao unutrašnji mir, usrdno sam se molio, pevao pesme Kraljevstva i zamišljao kako ću jednog dana ponovo propovedati.

Prilikom ispitivanja u zatvoru, inspektor mi je zapretio: „Uskoro ćemo vas zgaziti kao miševe!“ Odgovorio sam mu: „Isus je rekao da će se dobra vest o Kraljevstvu sigurno propovedati po celom svetu i niko to ne može zaustaviti.“ On je zatim promenio taktiku i pokušao da me nagovori da se odreknem svoje vere, kao što sam rekao na početku priče. Kada je video da ništa ne postiže ni pretnjama ni lepim rečima, osuđen sam na sedam godina teškog rada u logoru u blizini Saranska. Na putu do logora, saznao sam da mi se rodila još jedna ćerka, koja je dobila ime Olga. Iako su moja supruga i ćerke bile daleko, tešilo me je to što smo i Marija i ja ostali verni Jehovi.

Marija mi je dolazila u posetu jednom godišnje. Trebalo joj je 12 dana da bi vozom stigla iz Tuluna do Saranska. Svake godine donosila bi mi nov par čizama. U đonu sam nalazio kopije Stražarske kule. Jedna poseta je bila posebna jer je Marija povela sa sobom i naše dve ćerkice. Srce mi je bilo prepuno radosti kada sam ih video!

Godine 1966, bio sam pušten iz radnog logora i nas četvoro smo se preselili u Armavir,  u blizini Crnog mora. Tamo su nam se rodila dva sina, Jaroslav i Pavel.

Nije prošlo mnogo vremena i oficiri KGB-a su počeli da nam upadaju u kuću, tražeći biblijsku literaturu. Svuda su je tražili, pa čak i u stočnoj hrani. Jednom prilikom, oficiri su bili znojavi od vrućine, a odeća im je bila prašnjava. Mariji ih je bilo žao, jer su oni samo izvršavali naređenja. Ponudila ih je kompotom, donela im četku da očiste odeću, bokal vode i peškire. Kasnije, kada je stigao njihov nadređeni, ispričali su mu kako smo bili ljubazni prema njima. Kada su odlazili, on nam se nasmejao i mahnuo nam. Bili smo srećni što smo uspeli da nadvladamo zlo dobrim (Rimlj. 12:21).

Uprkos stalnim pretresima, nastavili smo da propovedamo u Armaviru. Takođe smo pomagali jednoj manjoj grupi objavitelja u obližnjem gradu Kurganinsku. Posebno me raduje to što danas u Armaviru ima šest skupština, a u Kurganinsku četiri.

Tokom godina, bilo je perioda kada smo bili duhovno slabi. Ali zahvalni smo Jehovi jer je koristio vernu braću da nas isprave i ojačaju (Ps. 130:3). Pored toga, bio je pravi izazov služiti rame uz rame sa agentima KGB-a koji su se uvukli u skupštine, a da to nismo ni znali. Pretvarali su se da su revni u službi. Neki od njih su čak imali i posebne odgovornosti u organizaciji. Ali s vremenom smo uvideli ko su zapravo bili.

Godine 1978, kada je Marija imala 45 godina, ponovo je ostala u drugom stanju. Pošto je patila od jednog hroničnog srčanog oboljenja, doktori su se plašili za njen život, pa su pokušali da je ubede da abortira. Ona je to odbila. Zato su je neki doktori sa špricem u ruci stalno pratili kroz bolnicu, kako bi joj ubrizgali injekciju i tako izazvali prevremeni porođaj. Marija je pobegla iz bolnice da bi sačuvala još nerođeno dete.

KGB nam je naredio da napustimo grad. Preselili smo se u jedno selo u blizini Talina u Estoniji, koja je tada bila deo Sovjetskog Saveza. Uprkos lošim prognozama lekara, Marija je u Talinu rodila zdravog dečaka, kome smo dali ime Vitalij.

Kasnije smo se iz Estonije preselili na jug Rusije u okolinu Nezlobnaje. Dok smo propovedali u susednim turističkim mestima, morali smo da budemo oprezni. Tamo su ljudi iz svih delova zemlje dolazili zbog zdravstvenih problema, a vraćali su se kući s nadom u večni život!

Trudili smo se da u naše sinove i ćerke usadimo ljubav prema Jehovi i želju da mu služe. Zato smo u goste često pozivali braću koja su pozitivno uticala na našu decu. Moj brat, Grigorij, koji je od 1970. do 1995. služio kao putujući nadglednik, bio je čest gost u našoj kući. Cela porodica je uživala kada bi on došao jer je zračio radošću i imao je odličan smisao za humor. Kada su nam braća dolazila u goste, često bismo se igrali biblijskih igara, tako da su naša deca zavolela izveštaje iz Biblije.

 Naš sin, Jaroslav, 1987. se preselio u Rigu u Litvaniji, gde je mogao slobodnije da propoveda. Međutim, kada je odbio da služi vojsku, bio je osuđen na godinu i po dana zatvora. Kaznu je služio u devet različitih zatvora. Moja iskustva iz zatvora su mu mnogo pomogla da istraje. Kasnije je počeo da služi kao pionir. Godine 1990, naš sin Pavel, koji je tada imao 19 godina, želeo je da kao pionir služi na ostrvu Sahalin severno od Japana. U početku nismo baš bili voljni da ide. Na celom ostrvu je bilo svega 20 objavitelja, a ono je bilo udaljeno oko 9 000 kilometara od našeg mesta. Ali s vremenom smo se složili i to je bila dobra odluka. Tamošnji ljudi su dobro reagovali na poruku o Kraljevstvu. Za samo nekoliko godina, osnovano je osam skupština. Pavel je služio na Sahalinu do 1995. U to vreme je s nama živeo samo naš najmlađi sin Vitalij. Još dok je bio mali, uživao je u čitanju Biblije. Kada je napunio 14 godina, započeo je s pionirskom službom. Naredne dve godine smo zajedno služili kao pioniri. To je bilo predivno. Kada je napunio 19 godina, Vitalij je počeo da služi kao specijalni pionir.

Još 1952, oficir KGB-a je rekao Mariji: „Ili se odrekni svoje vere ili se suoči sa deset godina zatvora. Kada budeš izašla, bićeš stara i usamljena.“ Međutim, stvari su se odvijale potpuno drugačije. Osećali smo Jehovinu ljubav, ljubav naše dece i mnogih kojima smo pomogli da upoznaju istinu. Marija i ja smo uživali dok smo posećivali mesta gde su naša deca služila. Videli smo zahvalnost u očima onih kojima su naša deca pomogla da upoznaju Jehovu.

Godine 1991, delo Jehovinih svedoka bilo je zakonski priznato. To nam je svima dalo elana da propovedamo. Naša skupština je čak kupila autobus kako bismo svakog vikenda putovali u obližnje gradove i sela.

Zaista sam srećan što Jaroslav i njegova supruga Aljona i Pavel i njegova supruga Raja služe u Betelu, dok su Vitalij i njegova supruga Svetlana u pokrajinskoj službi. Naša najstarija ćerka, Irina, sa svojom porodicom živi u Nemačkoj. Njen muž, Vladimir, kao i njihova tri sina, služe kao starešine. Naša ćerka, Olga, živi u Estoniji i redovno se čujemo. Nažalost, moja draga Marija je preminula 2014. Jedva čekam da je vidim kad bude uskrsnula! Ja sada živim u Belgorodu i braća u skupštini su mi velika podrška.

Tokom svih ovih godina, naučio sam da vernost Jehovi ima svoju cenu, ali unutrašnji mir koji nam on zauzvrat pruža ne može se ni sa čim meriti. Blagoslovi koje smo Marija i ja doživeli dok smo čvrsto branili svoju veru prevazišli su sva naša očekivanja. Pre pada Sovjetskog Saveza 1991, u njemu je bilo nešto više od 40 000 objavitelja. Danas u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza ima preko 400 000 objavitelja! Sada imam 83 godine i još uvek služim kao skupštinski starešina. Jehova mi daje snagu da istrajem. Zaista me je bogato blagoslovio! (Ps. 13:5, 6).