1. Šta hrišćani moraju raditi kako bi istrčali trku za život?

SVI hrišćani učestvuju u trci za život. Bilo da smo tek počeli da trčimo ili u toj trci učestvujemo već godinama, moramo trčati sve do samog cilja. Savet koji je u prvom veku apostol Pavle dao hrišćanima u Filipima može i nama dati vetar u leđa i pomoći nam da istrčimo trku do kraja. Kada je Filipljanima stiglo Pavlovo pismo, neki od njih su već godinama verno služili Jehovi. Dobro su trčali, ali Pavle ih je podsetio da moraju trčati sa istrajnošću. Želeo je da se ugledaju na njega dok trče ka cilju (Fil. 3:14).

2. Zašto je Pavlov savet Filipljanima došao u pravo vreme?

² Pavlov savet Filipljanima došao je u pravo vreme. Ta skupština se od samog početka suočavala sa neprijateljstvom i progonstvom. Pavle i Sila su oko 50. godine stigli u Filipe prihvativši poziv koji su dobili u viziji da pređu u Makedoniju (Dela 16:9). Tamo su upoznali ženu po imenu Lidija koja je slušala i „Jehova je otvorio njeno srce“ da prihvati dobru vest (Dela 16:14). Ubrzo su se ona i njen dom krstili. Međutim, Ðavo nije sedeo skrštenih ruku. Ljudi iz tog grada odvukli su Pavla i Silu pred gradske poglavare i optužili ih za izazivanje nemira. To je vodilo do toga da su Pavle i Sila bili išibani, bačeni u zatvor i na kraju proterani iz grada (Dela 16:16-40). Da li su posustali u službi? Nikako! A šta je bilo s braćom i sestrama u novoformiranoj skupštini? Za svaku je pohvalu što su i oni istrajali. Nema sumnje da su  Pavle i Sila svojim primerom pozitivno uticali na njih.

3. Čega je Pavle bio svestan i na koja pitanja ćemo dobiti odgovore?

³ Pavle je čvrsto rešio da ne posustane (2. Kor. 4:16). Međutim, da bi istrčao trku do kraja, znao je da će morati da ostane usredsređen na cilj. Šta možemo naučiti od njega? Koji primeri u današnje vreme pokazuju da možemo istrajati uprkos problemima? I kako nada za budućnost može ojačati našu rešenost da nikada ne posustanemo?

4. Kako je Pavle ostao aktivan u službi uprkos nepovoljnim okolnostima?

⁴ Razmislimo o tome koliko je truda Pavle ulagao da bi ostao aktivan u službi u vreme kada je napisao poslanicu Filipljanima. Pošto se nalazio u kućnom pritvoru u Rimu, mogućnosti za propovedanje su mu bile prilično ograničene. Pa ipak, on je bio zaokupljen svedočenjem svima koji su ga posećivali i pisanjem poslanica udaljenim skupštinama. Slično tome, danas mnogi hrišćani koji su vezani za kuću koriste svaku priliku da razgovaraju o dobroj vesti sa onima koji ih posećuju. Osim toga, pišu ohrabrujuća pisma onima do kojih Svedoci nisu uspeli da dođu.

5. Prema Filipljanima 3:12-14, šta je pomoglo Pavlu da ostane usredsređen na cilj?

⁵ Pavle nije dozvoljavao da mu pažnju odvuku ni postignuća, a ni greške iz prošlosti. On je čak rekao i da mu je upravo to što se trudio da zaboravi ono što je iza njega pomoglo da dosegne ono što je ispred njega, to jest da uspešno istrči trku. (Pročitati Filipljanima 3:12-14.) Šta mu je moglo odvratiti pažnju? Kao prvo, on je postigao izvanredne stvari u judaizmu. Pa ipak, na sve to je gledao kao na smeće (Fil. 3:3-8). Kao drugo, nije dozvolio da ga slomi osećaj krivice zbog toga što je ranije progonio hrišćane. I kao treće, nije smatrao da je već dovoljno uradio za Jehovu. Postigao je mnogo toga u službi iako je prošao kroz brojne kušnje koje su uključivale i zatvor, bičevanje, kamenovanje, brodolom, kao i nedostatak hrane i odeće (2. Kor. 11:23-27). Međutim, bez obzira na ono što je već postigao i na to koliko je propatio, Pavle je bio svestan da mora nastaviti da trči ka cilju. Isto tako moramo i mi.

6. Šta sve može biti „ono što je iza“ što treba da zaboravimo?

⁶ Kako se i mi poput Pavla možemo truditi da zaboravimo ono što je iza nas? Neki od nas se bore sa osećajem krivice zbog greha koje su ranije počinili. Ako je tako i s tobom, zašto ne bi proučavao materijal koji govori o Hristovoj otkupnoj žrtvi? Proučavanje, duboko razmišljanje i molitva umnogome će nam pomoći da umanjimo nepotreban osećaj krivice. Možda ćemo čak i prestati da krivimo sebe zbog greha koje nam je Jehova već oprostio. Razmisli o još nečemu što učimo od Pavla. Neki su možda mogli da izgrade unosnu karijeru, ali su se ipak odlučili da se više posvete službi. Ako smo među njima, da li zaboravljamo ono što je iza tako što se ne osvrćemo čežnjivo za prilikama koje smo možda propustili? (Br. 11:4-6; Prop. 7:10).  „Ono što je iza“ može se čak odnositi i na rezultate koje smo postigli u službi ili kušnje s kojima smo se uspešno izborili. Naravno, razmišljanje o tome kako nas je Jehova blagoslovio i kako nas je tokom godina podržavao može nas približiti njemu. Međutim, nikada ne smemo prestati da se trudimo misleći da smo već dovoljno učinili za Jehovu (1. Kor. 15:58).

7. Prema 1. Korinćanima 9:24-27, šta je potrebno da bismo pobedili u trci? Objasni.

⁷ Pavle je dobro razumeo Isusove reči: „Snažno se naprežite“ (Luka 13:23, 24). On je znao da se poput Hrista mora naprezati do samog kraja. Zato je život jednog hrišćanina uporedio s trkom. (Pročitati 1. Korinćanima 9:24-27.) Takmičar u jednoj trci ostaje usredsređen na cilj i ne dozvoljava da mu išta odvuče pažnju. Primera radi, trkač u uličnoj trci možda prolazi pored izloga i drugih stvari koje bi mu mogle odvratiti pažnju. Da li bi se zaustavio da razgleda izloge? Naravno da ne bi ako želi da pobedi! U trci za život i mi moramo paziti da nam nešto ne odvuče pažnju. Ako smo usredsređeni na svoj cilj i snažno se naprežemo poput Pavla, osvojićemo nagradu!

8. O koje tri vrste problema će biti reči?

⁸ Razmotrimo sada tri vrste problema koji nas mogu usporiti. Radi se o neispunjenim očekivanjima, gubitku fizičke snage i dugotrajnim kušnjama. Primeri onih koji su istrajali u takvim okolnostima mogu i nama koristiti (Fil. 3:17).

9. Kako se osećamo kada se naša očekivanja ne ispune?

⁹ Neispunjena očekivanja. Sasvim je normalno što jedva čekamo da se ispune Jehovina obećanja o budućnosti. To se vidi na primeru proroka Avakuma. Kada je rekao Jehovi da jedva čeka da se okonča zlo u Judi, Jehova ga je  ohrabrio da nastavi da čeka jer će se ta očekivanja sigurno ispuniti (Avak. 2:3). Međutim, naša revnost može splasnuti ako izgleda da se naše nade ne ostvaruju. Možemo se čak i obeshrabriti (Posl. 13:12). To se dogodilo na početku 20. veka. Tada su se mnogi pomazanici nadali da će 1914. dobiti svoju nebesku nagradu. Pošto se to nije dogodilo, kako su oni koji su verno služili Jehovi podneli to što se njihova očekivanja nisu ispunila?

10. Kako je jedan bračni par reagovao kada se njihova očekivanja nisu ispunila?

¹⁰ Pogledajmo primer dvoje vernih Božjih slugu koji su se našli u takvoj situaciji. Brat Rojal Spac se krstio 1908. kada je imao 20 godina. Bio je siguran da će ubrzo dobiti svoju nagradu. Kada je 1911. zaprosio svoju devojku Perl, rekao joj je: „Znaš šta će se dogoditi 1914. Zato ako želimo da se venčamo, bolje da to uradimo što pre!“ Da li su njih dvoje odustali od trke za život pošto 1914. nisu dobili svoju nebesku nagradu? Nisu, jer im je prvenstveno bilo važno da verno služe Bogu, a ne da dobiju nagradu. Čvrsto su rešili da trče trku sa istrajnošću. Rojal i Perl su ostali verni Jehovi sve do kraja svog života na zemlji mnogo decenija kasnije. Sigurno jedva čekaš da Jehova posveti svoje ime i potvrdi svoje pravo da vlada, kao i da ispuni sva svoja obećanja. Budi uveren da će se sve to dogoditi u vreme koje je Jehova odredio. Do tada, budimo zaokupljeni službom Bogu i nikada nemojmo dozvoliti da nas neispunjena očekivanja obeshrabre ili uspore.

11-12. Zašto možemo nastaviti da verno služimo Jehovi iako imamo sve manje snage? Navedi primer.

¹¹ Gubitak fizičke snage. Za razliku od doslovnog trkača, ne moraš biti fizički snažan da bi u duhovnom pogledu napredovao. U stvari, mnogi koji više nisu fizički jaki i dalje žarko žele da duhovno napreduju (2. Kor. 4:16). Na primer, brat Artur Sekord * je imao 88 godina i bio je vezan za postelju. U betelskoj službi je proveo 55 godina. Jednom prilikom ga je medicinska sestra koja se brinula za njega pogledala i nežno mu rekla: „Brate Sekord, ti si se potpuno potrošio u službi za Jehovu.“ Artur, međutim, nije živeo u prošlosti. Pogledao ju je u  oči, nasmejao se i odgovorio: „Da, to je tačno. Ali nije važno ono što smo uradili, već ono što ćemo raditi od sad pa nadalje.“

¹² Možda služiš Jehovi već mnogo godina, ali sada zbog narušenog zdravlja više ne možeš raditi ono što si nekada mogao. Ako je tako, nemoj očajavati. Budi uveren da Jehova veoma ceni tvoj trud i da ga neće zaboraviti (Jevr. 6:10). A što se tiče onoga što sada činiš, imaj na umu da se odanost celom dušom ne meri onim koliko radimo u službi za Jehovu. Dubinu naše odanosti pokazujemo time što smo pozitivni i što činimo sve što nam zdravlje dopušta (Kol. 3:23). Jehova zna gde su naše granice i ne traži od nas više nego što možemo dati (Mar. 12:43, 44).

13. Kako nas iskustvo Anatolija i Lidije hrabri da nastavimo da verno služimo Jehovi iako smo prošli kroz mnoge kušnje?

¹³ Dugotrajne kušnje. Neke Jehovine sluge decenijama podnose nedaće i progonstva. Na primer, Anatolij Melnik * je imao samo 12 godina kada je njegov otac uhapšen, zatvoren, a zatim i prognan u Sibir, više od 7 000 kilometara daleko od njihovog doma u Moldaviji. Godinu dana kasnije, Anatolij, njegova majka i njeni roditelji takođe su prognani u Sibir. S vremenom su mogli da posećuju sastanke u susednom selu, do kog su pešačili 30 kilometara po snegu i izuzetno niskim temperaturama. Kasnije je brat Melnik proveo tri godine u zatvoru, odvojen od svoje supruge Lidije i njihove jednogodišnje ćerke. Uprkos nevoljama koje su trajale godinama, Anatolij i njegova porodica su nastavili verno da služe Jehovi. On sada ima 82 godine i služi u Odboru jedne podružnice u srednjoj Aziji. Poput Anatolija i Lidije, učinimo sve što možemo u službi za Jehovu dok istrajavamo kao što smo to činili i ranije (Gal. 6:9).

14. Čega je Pavle bio svestan?

¹⁴ Pavle je bio uveren da će istrčati trku i postići svoj cilj. Pošto je bio pomazanik, radovao se „nagradi nebeskog Božjeg poziva“. Međutim, bio je svestan da mora nastaviti da trči ka cilju ako želi da osvoji tu nagradu (Fil. 3:14). Pavle je jednim zanimljivim  poređenjem pomogao Filipljanima da se usredsrede na svoj cilj.

15. Kako je Pavle poređenjem o građanstvu podstakao Filipljane da nastave da trče ka cilju?

¹⁵ Pavle je podsetio Filipljane na njihovo građanstvo na nebesima (Fil. 3:20). Zašto je to bilo važno? U to vreme, rimsko građanstvo je bilo na velikoj ceni. * Međutim, pomazani hrišćani su imali mnogo vrednije građanstvo, ono koje će im omogućiti mnogo veće privilegije. Rimsko građanstvo s tim nije moglo da se poredi. Iz tog razloga je Pavle ohrabrio Filipljane da žive „životom dostojnim dobre vesti o Hristu“ (Fil. 1:27). Pomazani hrišćani danas pružaju odličan primer dok se trude da osvoje nagradu večnog života na nebu.

16. Prema Filipljanima 4:6, 7, šta i dalje treba da radimo bilo da se nadamo večnom životu na nebu ili na zemlji?

¹⁶ Bilo da se nadamo večnom životu na nebu ili u raju na zemlji, moramo nastaviti da trčimo ka tom cilju. U kakvim god okolnostima da se nalazimo, ne smemo se osvrtati na prošlost niti dozvoliti bilo čemu da uspori naš duhovni napredak (Fil. 3:16). Možda izgleda da se naše nade ne ostvaruju ili smo fizički sve slabiji. Možda godinama podnosimo nedaće i progonstvo. O čemu god da se radi, ne treba da se brinemo, već da se usrdno molimo Bogu, a on će nam dati mir kakav ne možemo ni zamisliti. (Pročitati Filipljanima 4:6, 7.)

17. O čemu će biti reči u sledećem članku?

¹⁷ Poput trkača koji je potpuno usredsređen na cilj dok trči poslednju deonicu trke, budimo i mi usredsređeni na predivna obećanja o budućnosti dok se približavamo ciljnoj liniji. Naprežimo se koliko god nam okolnosti i snaga dozvoljavaju. Šta treba da radimo da bismo trčali u ispravnom smeru i tempom koji možemo izdržati? Sledeći članak će nam pomoći da postavimo ispravne prioritete i da razumemo šta je najvažnije (Fil. 1:9, 10).