DOZVOLITE mi da vam ispričam kako je uopšte došlo do toga. Rodio sam se 29. jula 1929. i odrastao sam u jednom selu na Filipinima, u provinciji Bulakan. Nismo imali mnogo novca i vrlo skromno smo živeli. Bio sam mali kad je japanska vojska zauzela Filipine i kada je počeo rat. Međutim, naše selo je bilo u unutrašnjosti zemlje, tako da nismo bili direktno izloženi sukobima. Nismo imali radio, televiziju ni novine, pa smo vesti o ratu čuli samo od drugih.

Imao sam sedmoro braće i sestara, a kada sam imao osam godina, baba i deda su me odveli da živim kod njih. Iako smo bili katolici, moj deda je voleo da čuje i šta drugi misle o religiji, tako da je čuvao versku literaturu koju su mu ostavljali prijatelji. Sećam se da mi je pokazivao neke brošure na tagalskom koje su izdali Jehovini svedoci i u kojima su bila razotkrivena lažna crkvena učenja. Imao je i Bibliju na tagalskom. Voleo sam da je čitam, naročito četiri jevanđelja. Tako sam poželeo da idem Isusovim stopama (Jov. 10:27).

Japanska okupacija se završila 1945. Moji roditelji su otprilike u to vreme hteli da se vratim kući. Deda mi je rekao da bi to bilo dobro, tako da sam se vratio.

Ubrzo nakon što se rat završio, jedna grupa Jehovinih svedoka iz Angata je u decembru 1945. došla da propoveda u našem selu. Jedan stariji Svedok je došao na naša vrata i ispričao nam šta Biblija kaže o „poslednjim danima“ (2. Tim. 3:1-5). Pozvao nas je da se u susednom selu pridružimo jednoj grupi ljudi koja je proučavala Bibliju. Moji roditelji se nisu odazvali tom pozivu, ali ja jesam. Tamo se okupilo dvadesetak ljudi, a neki od njih su postavljali biblijska pitanja.

Nisam baš razumeo sve o čemu su govorili, pa sam rešio da se vratim kući. Ali tada su počeli da pevaju jednu teokratsku pesmu koja mi se  toliko svidela da sam na kraju ipak ostao. Posle pesme i molitve, svi smo bili pozvani da sledeće nedelje dođemo u Angat na sastanak.

Sastanak se održavao u kući porodice Kruz, do koje su neki od nas pešačili oko osam kilometara. Okupilo se pedesetak ljudi i oduševio sam se što su čak i mala deca znala odgovore na prilično teška biblijska pitanja. Nakon što sam bio na još nekoliko sastanaka, jedan stariji brat, Dejmijan Santos, pozvao me je da prenoćim kod njega. On je služio kao pionir, a nekada je bio gradonačelnik. Skoro celu noć smo razgovarali o Bibliji.

U to vreme su se ljudi krštavali ubrzo nakon što su razumeli osnovna biblijska učenja. Jedan brat je posle samo nekoliko sastanaka pitao neke od nas da li hoćemo da se krstimo. Ja sam rekao da hoću. Moja želja je bila da robujem Gospodaru, Hristu (Kol. 3:24). Tako smo se 15. februara 1946. jedan brat i ja krstili na obližnjoj reci.

Razumeo sam da kao kršteni hrišćani treba redovno da propovedamo, kao što je to Isus činio. Ali mom ocu se to nije svidelo. Rekao mi je: „Ti si isuviše mlad da bi išao da propovedaš. I to što si se krstio u nekoj reci ne znači da si postao propovednik.“ Objasnio sam mu da je Božja volja da propovedamo dobru vest o Božjem Kraljevstvu (Mat. 24:14). Još sam mu rekao da želim da ispunim zavet koji sam dao Bogu. Tada se desilo ono što sam opisao na početku. On je čvrsto rešio da me spreči da propovedam. To je bila prva situacija u kojoj sam nešto morao da ostavim iza sebe da bih služio Jehovi.

Porodica Kruz me je nakon toga primila u svoj dom. Podsticali su mene i svoju najmlađu ćerku Noru da počnemo s pionirskom službom. Oboje smo počeli da služimo kao pioniri 1. novembra 1947. Nora je otišla u jedan drugi grad, a ja sam ostao u Angatu.

Već dve godine sam bio u pionirskoj službi kada je Erl Stjuart, brat koji je služio u podružnici, održao govor pred više od 500 ljudi na trgu u Angatu. Govorio je na engleskom, a ja sam posle toga na tagalskom izneo sažetak tog govora. Nakon toga sam još mnogo puta prevodio govore sa engleskog. Iako sam imao samo sedam razreda škole, naučio sam engleski jer su moji nastavnici uglavnom predavali na tom jeziku. Osim toga, na tagalskom nismo imali mnogo naših publikacija, tako da sam uglavnom proučavao na engleskom, što mi je pomoglo da ga dobro savladam. Zahvaljujući tome sam mogao biti prevodilac.

Brat Stjuart je obavestio lokalnu skupštinu da misionari treba da idu na kongres „Rast teokratije“, koji se održavao u Njujorku, i da će zbog toga biti potrebno da jedan ili dvojica pionira dođu u Betel kako bi pomogli u obavljanju nekih poslova. Ja sam bio jedan od braće koja su bila pozvana. Ponovo sam ostavio za sobom sredinu na koju sam se navikao, ali ovog puta da bih služio u Betelu.

Stigao sam u Betel 19. juna 1950. Betel je u stvari bio jedna velika, stara kuća okružena ogromnim drvećem na imanju od jednog hektara. Tu je služilo desetak braće koja nisu bila oženjena. Do devet ujutru sam radio u kuhinji, a zatim u vešernici, gde sam peglao odeću. Sličan raspored sam imao i popodne. Nastavio sam da radim u Betelu čak i kada su se misionari vratili s kongresa. Pripremao sam časopise za slanje poštom, obrađivao pretplate i bio na recepciji. Jednostavno rečeno, radio sam sve što je trebalo.

Godine 1952, nas sedmorica braće sa Filipina bili smo oduševljeni kada smo dobili poziv da pohađamo 20. razred škole Galad. Mnogo toga što smo videli i doživeli u Sjedinjenim Državama za nas je bilo potpuno novo. To je bilo sasvim drugačije od onoga na šta sam navikao u mom malom selu.

Na primer, morali smo da naučimo da koristimo električne aparate i druge stvari koje do tada nismo videli. A da ne govorim o  vremenskim prilikama! Kad sam se jednog jutra probudio, napolju je sve bilo belo. Tada sam prvi put video sneg. Bio je to prelep prizor, ali sam ubrzo shvatio da je sneg stvarno hladan!

Međutim, ništa od toga nam nije teško palo zato što smo zaista uživali u onome što smo učili u školi. Instruktori su imali efikasne metode poučavanja. Naučili smo kako da dobro istražujemo i proučavamo. To školovanje mi je zaista pomoglo da ojačam svoj odnos s Jehovom.

Nakon diplomiranja, privremeno sam služio kao specijalni pionir u skupštini u Bronksu. Tako sam u julu 1953. prisustvovao kongresu „Društvo novog sveta“ koji se održavao u tom delu grada. Posle kongresa sam se vratio na Filipine.

Braća u podružnici su odlučila da služim kao pokrajinski nadglednik. To mi je pružilo priliku da doslovno sledim stope svog Gospodara, Hrista, koji je putovao po gradovima i selima i pomagao ljudima (1. Petr. 2:21). Pokrajina u kojoj sam služio obuhvatala je ogromno područje Luzona, najvećeg filipinskog ostrva. Tu pokrajinu su činile provincije Bulakan, Nueva Esiha, Tarlak i Zambales. Do nekih mesta sam mogao stići samo preko planinskog venca Sijera Madre. Nije bilo ni vozova ni autobusa, tako da sam morao da pitam vozače velikih kamiona da me puste da sedim na prtljagu koji su prevozili. Često su mi to dozvoljavali, ali ne mogu reći da mi je bilo baš udobno.

Skupštine koje sam posećivao uglavnom su bile male i tek osnovane. Zato su braća bila veoma zahvalna što sam im pomagao da bolje organizuju sastanke i službu propovedanja.

Kasnije sam služio u pokrajini koja je obuhvatala čitavu oblast Bikol. Na tom području je bilo mnogo izolovanih grupa koje su osnivali specijalni pioniri dok su propovedali tamo gde se nikada ranije nije propovedalo. Tokom jedne posete sam boravio u kući u kojoj nije bilo toaleta. U dvorištu je bila samo jedna rupa preko koje su bile postavljene dve daske. Kad sam stao na njih, pale su u tu rupu, a i ja s njima. Trebalo mi je dosta vremena da se sredim i nastavim sa svakodnevnim aktivnostima.

Dok sam služio u toj pokrajini, sve više sam razmišljao o Nori, koja je počela s pionirskom službom kad i ja. Ona je bila specijalni pionir u gradu Dumagueteu i rešio sam da je posetim. Posle toga smo se neko vreme dopisivali, a 1956. smo se venčali. Prvu nedelju braka proveli smo u poseti skupštini na ostrvu Rapu-Rapu.  Tamo smo dosta pešačili po brdovitim predelima, ali zaista smo uživali što smo kao bračni par mogli služiti braći u tim zabačenim mestima.

Posle skoro četiri godine u putujućoj službi, dobili smo poziv da služimo u Betelu. U januaru 1960. započeli smo s tom službom. Tokom svih ovih godina, mnogo toga sam naučio od odgovorne braće s kojom sam sarađivao. Što se tiče Nore, ona je imala razna zaduženja u Betelu.

Zahvaljujući svojoj betelskoj službi, iz prve ruke sam video kako delo propovedanja napreduje na Filipinima. Kada sam kao mladić prvi put služio u Betelu, u celoj zemlji je bilo samo 10 000 objavitelja. Sada ih ima preko 200 000, a više stotina braće i sestara svojom službom u Betelu podupiru delo propovedanja.

S vremenom nam je zbog sve većeg obima posla Betel postao mali. Zato nas je Vodeće telo zamolilo da pronađemo zemljište na kom bismo mogli da izgradimo nove objekte. Nadglednik štamparije i ja smo se u okolini podružnice, gde su uglavnom živeli Kinezi, raspitivali da li bi neko prodao svoje imanje. Niko nije hteo, čak nam je jedan čovek rekao: „Mi Kinezi ne prodajemo, mi samo kupujemo.“

Međutim, jednog dana nas je jedan komšija upitao da li bismo želeli da kupimo njegovu zemlju jer se on seli u Sjedinjene Države. To je pokrenulo niz neočekivanih događaja. Još jedan komšija je odlučio da nam proda svoju zemlju, a i drugima je predlagao da to urade. Kupili smo čak i imanje onog čoveka koji nam je rekao da Kinezi ne prodaju zemlju. Betelsko imanje se za kratko vreme utrostručilo. Uveren sam da je Jehova želeo da stvari idu tim tokom.

Davne 1950, bio sam najmlađi član betelske porodice, a sada smo moja žena i ja najstariji. Uopšte ne žalim što sam sledio Hrista gde god je bilo potrebno. Istina, roditelji su me izbacili iz kuće, ali Jehova mi je u svom narodu dao veliku porodicu. Nimalo ne sumnjam u to da nam Jehova pruža sve što nam je potrebno, gde god da mu služimo. Nora i ja smo veoma zahvalni Jehovi na svemu što nam je dao i podstičemo i druge da se uvere u to koliko je on dobar (Mal. 3:10).

Isus je jednom prilikom porezniku Mateju, koji se zvao i Levije, rekao: „Pođi za mnom.“ Kako je Matej reagovao na to? „On je sve ostavio, ustao i pošao za njim“ (Luka 5:27, 28). I u mom životu je bilo prilika kada sam nešto ostavio da bih sledio Hrista. To bih od srca preporučio svima jer će tako doživeti mnoge blagoslove.