DAJANA ima preko 80 godina. Njen suprug je imao Alchajmerovu bolest i poslednje godine svog života proveo je u staračkom domu. Takođe je morala da se suoči sa smrću svoja dva sina, a vodila je i borbu s rakom dojke. Ipak, članovi njene skupštine kažu da je ona radosna svaki put kad je vide u Dvorani Kraljevstva ili u službi.

Džon je služio kao putujući nadglednik više od 43 godine. Toliko je uživao u tom vidu službe da gotovo nije mogao da zamisli svoj život bez toga! Međutim, morao je da prekine s putujućom službom da bi brinuo o bolesnom članu porodice. Kada ga oni koji ga od ranije znaju sretnu na nekom kongresu, imaju utisak da se nimalo nije promenio. Još uvek zrači radošću.

Kako je moguće da su Dajana i Džon radosni? Kako neko ko pati u fizičkom ili emocionalnom smislu može biti srećan? Kako neko ko je morao da prekine s nekim vidom službe može i dalje da se raduje? Biblija daje odgovor kada kaže: „Pravednik će se radovati Jehovi“ (Ps. 64:10). Ovu važnu činjenicu možemo bolje razumeti ako razmotrimo koje stvari nam pružaju trajnu radost a koje ne.

Neke stvari nas skoro uvek čine radosnima. Na primer, kada dvoje koji se vole stupe u brak. Ili kada neko postane roditelj ili dobije neko zaduženje u skupštini. Takvim stvarima se s pravom radujemo jer one dolaze od Jehove. On je osnovao brak, omogućio nam da rađamo decu i poverava različita zaduženja u skupštini (Post. 2:18, 22; Ps. 127:3; 1. Tim. 3:1).

Međutim, neki razlozi za radost su trenutni. Nažalost, supružnik može počiniti preljubu ili može izgubiti život (Jezek. 24:18; Os. 3:1). Neka deca su neposlušna roditeljima i Bogu, i mogu čak biti isključena. Samuilovi sinovi nisu služili Jehovi onako kako treba, a David je imao puno problema u porodici zbog  svog greha sa Vitsavejom (1. Sam. 8:1-3; 2. Sam. 12:11). Takve stvari nam donose tugu i bol i svakako nas ne čine srećnima.

Slično tome, zaduženja koja Božje sluge imaju mogu se okončati, možda zbog lošeg zdravlja, porodičnih obaveza ili teokratskih promena. Mnogi od onih koji su tako nešto doživeli priznali su da im nedostaje osećaj zadovoljstva koji su ranije imali.

Nije teško uvideti da su takvi razlozi za radost relativni. Da li onda postoji radost koja ne prolazi čak ni kada nam okolnosti više ne idu na ruku? Sigurno postoji, budući da Samuilo, David i drugi nisu potpuno izgubili radost kad su se suočili s kušnjama.

Isus je znao šta je prava radost. Pre nego što je došao na zemlju, on se veselio pred Jehovom sve vreme (Posl. 8:30). Međutim, na zemlji se suočavao sa ozbiljnim kušnjama. Ali on je i tada uživao u vršenju Jehovine volje (Jov. 4:34). Njegovi poslednji sati života su bili izuzetno bolni. Ali Biblija kaže: „Zbog radosti koja je stajala pred njim podneo je mučenički stub“ (Jevr. 12:2). Zato imamo dobar razlog da razmotrimo dve Isusove izjave o tome šta je prava radost.

Jednom prilikom, poslao je svojih 70 učenika u službu propovedanja. Kad su se vratili, bili su srećni zato što su činili čuda i čak isterivali demone. Tada im je Isus rekao: „Ne radujte se tome što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što je vaše ime zapisano na nebesima“ (Luka 10:1-9, 17, 20). Jehovino odobravanje je mnogo važnije od nekog posebnog zaduženja. On će se rado setiti svojih vernih slugu i to je mnogo veći razlog za radost.

Drugom prilikom, Isus se obraćao mnoštvu. Jedna Judejka je tom prilikom rekla da majka ovako izuzetnog učitelja kao što je Isus mora biti presrećna. Ali Isus je ispravio tu ženu, rekavši: „Ne, nego srećni  su oni koji slušaju Božju reč i drže je!“ (Luka 11:27, 28). Biti ponosan roditelj je predivan osećaj, ali dobar odnos s Jehovom koji se temelji na poslušnosti mnogo je veći razlog za radost.

Imati Jehovino odobravanje je ključ za trajnu radost. Kušnje, iako same po sebi nisu prijatne, ne menjaju tu činjenicu. Naprotiv, ako istrajemo u kušnjama i ostanemo besprekorni, naša radost će biti još veća (Rimlj. 5:3-5). Pored toga, Jehova daje svoj sveti duh onima koji se uzdaju u njega, a radost je plod tog duha (Gal. 5:22). To nam pomaže da razumemo zašto u Psalmu 64:10 piše: „Pravednik će se radovati Jehovi.“

To objašnjava zašto su Dajana i Džon, koje smo već spomenuli, ostali radosni kad su se suočili sa poteškoćama. Dajana kaže: „Utočište sam pronašla kod Jehove, baš kao što ga dete nalazi kod roditelja.“ Kako ona zna da ima Božje odobravanje? „Osećam da me je blagoslovio tako što mi je pomogao da nastavim da redovno propovedam sa osmehom na licu.“ Džon, koji je i dalje revan iako više nije u putujućoj službi, objašnjava šta mu je u velikoj meri pomoglo: „Od 1998, kad sam zamoljen da budem instruktor u Školi za obučavanje naimenovane braće, mnogo više proučavam Bibliju nego ranije.“ Za sebe i svoju suprugu kaže: „Budući da smo uvek bili spremni da služimo Jehovi gde god je bilo potrebno, ova promena nam nije teško pala. Ni za čim ne žalimo.“

Mnogi drugi su se takođe uverili u istinitost reči iz Psalma 64:10. Uzmimo za primer jedan bračni par koji je preko 30 godina služio u Betelu u Sjedinjenim Državama. Oni su zamoljeni da služe na području kao specijalni pioniri. Oni kažu: „Tuga je normalna reakcija kad izgubiš nešto što voliš. Ali ne možeš zauvek tugovati.“ Odmah su počeli da u službi sarađuju sa svojom skupštinom. Oni dodaju: „Vrlo konkretno smo se molili za neke stvari. Kad smo videli da su naše molitve uslišene, to nas je ohrabrilo i usrećilo. Ubrzo nakon što smo došli u tu skupštinu, i drugi su počeli sa pionirskom službom, a mi smo započeli dva napredna biblijska kursa.“

Mora se priznati da nije uvek lako biti radostan, jer je život pun uspona i padova. Ipak, Jehova nas teši nadahnutim rečima iz Psalma 64:10. Čak i kad smo obeshrabreni, možemo biti sigurni da nas radost neće napustiti ako ostanemo verni Jehovi šta god da se desi. Štaviše, jedva čekamo ispunjenje Jehovinog obećanja da će stvoriti „nova nebesa i novu zemlju“. Svi će biti savršeni i doveka će se radovati i veseliti zbog svega što će Jehova učiniti (Is. 65:17, 18).

Zamislimo kako će to izgledati kad budemo imali savršeno zdravlje i kad svaki dan budemo započinjali puni snage. Više neće biti bolnih sećanja na ono što nam je u prošlosti nanosilo bol. Biblija nas uverava: „Ono što je pre bilo neće se u sećanje vraćati niti će se u srcu javljati.“ Uskrsenje će nas ponovo ujediniti sa voljenim osobama. Milioni ljudi će biti „van sebe od ushićenja“, kao što su bili roditelji dvanaestogodišnje devojčice koju je Isus vratio u život (Mar. 5:42). Što je najvažnije, svi će biti pravedni u pravom smislu te reči i u svu večnost će se „radovati Jehovi“.