Rođen sam 1927. u gradiću nadomak Čikaga, u Sjedinjenim Državama. Moji roditelji su imali petoro dece – Džetu, Dona, mene, Karla i Džoj. Svi smo doneli odluku da služimo Jehovi najbolje što možemo. Džeta je bila u drugom razredu Biblijske škole Galad 1943. Don je pozvan u Betel u Bruklinu 1944, Karl 1947. i Džoj 1951. godine. Njihov dobar primer, kao i primer naših roditelja, ostavio je snažan utisak na mene.

Otac i majka su čitali Bibliju i voleli su Boga, a tu ljubav su usadili i u nas decu. Ali otac je izgubio poštovanje prema crkvama kada se u Evropi kao vojnik borio u Prvom svetskom ratu. Majka je bila presrećna što se vratio živ, pa je predložila da zajedno odu u crkvu, kao što su i ranije imali običaj. Na to je otac rekao: „Ja ću te otpratiti do crkve, ali neću ući unutra.“ Na pitanje zašto neće, odgovorio je: „Tokom rata sam gledao kako sveštenici koji pripadaju istoj religiji blagosiljaju vojnike zaraćenih strana i njihovo oružje. Da li Bog stvarno podupire obe strane u ratu?“

Jednog dana dok je majka bila u crkvi dva Jehovina svedoka su došla na naša vrata. Ponudili su ocu dva toma knjige Svetlo, u kojima se objašnjavala biblijska knjiga Otkrivenje. Oca je to zanimalo, pa je uzeo knjige. Kada ih je majka videla, i ona je počela da ih čita. A onda je jednog dana u lokalnim novinama pročitala obaveštenje da postoji mogućnost da se pomoću tih knjiga proučava Biblija. Odlučila je da ode na navedenu adresu. Kada je stigla tamo, vrata je otvorila jedna starija žena. Majka ju je, držeći u rukama te knjige, upitala: „Da li ovde proučavate ove knjige?“ Žena je odgovorila: „Da, dušo, slobodno uđi.“ Sledeće sedmice majka je povela i nas decu sa sobom, a nakon toga smo redovno odlazili tamo.

Na jednom sastanku voditelj me je zamolio da pročitam Psalam 144:15, gde piše da su oni koji služe Jehovi srećni. Jako mi se svideo taj stih, kao i druga dva koja sam tom prilikom čuo – 1. Timoteju 1:11, gde se kaže da je Jehova srećan Bog, i Efešanima 5:1, gde smo  podstaknuti da se ugledamo na Boga. Zaključio sam da je velika čast to što mogu služiti svom Stvoritelju i da treba da budem srećan i zahvalan zbog toga. Tokom čitavog života trudio sam se da tako i bude.

Najbliža skupština je bila u Čikagu i do nje smo imali 30 kilometara. Ali ipak smo išli na sastanke i tako sam sve bolje razumeo Bibliju. Sećam se da se jednom prilikom Džeta javila za komentar. Dok sam je slušao, pomislio sam: „I ja sam to znao. Mogao sam i ja da podignem ruku.“ Tako sam počeo da se pripremam i da komentarišem svojim rečima. Što je još važnije, duhovno sam napredovao, baš kao i moja braća i sestre. Krstio sam se 1941.

U posebnom sećanju mi je ostao kongres koji je održan 1942. u Klivlendu. Program je putem telefona prenošen na preko 50 lokacija širom Sjedinjenih Država. Spavali smo u šatorima u blizini Klivlenda, kao i mnoga naša braća i sestre. Tako smo praktično formirali jedno kamp-naselje. U to vreme je besneo Drugi svetski rat i kod ljudi se videla sve veća netrpeljivost prema Jehovinim svedocima. Uveče, nakon kongresa, gledao sam kako grupa braće parkira svoje automobile tako da im farovi budu usmereni ka izlazu iz kampa. Dogovorili su se da u svakim kolima ostane po jedan od njih i da cele noći čuvaju stražu. Ako bi primetili neku opasnost, trebalo je da upale prednja svetla kako bi zaslepili napadače i da zatrube sirenama. Ostali bi onda znali da se nešto dešava i pritrčali bi u pomoć. Pomislio sam: „Jehovin narod je spreman za bilo koju situaciju!“ Zato sam se osećao sigurno i mogao sam mirno da spavam. Ništa loše nam se nije desilo.

Kada sam se godinama kasnije prisećao tog kongresa, shvatio sam da se kod moje majke nije mogla primetiti ni trunka brige niti straha. Imala je potpuno poverenje u Jehovu i njegovu organizaciju. Nikada neću zaboraviti dobar primer koji nam je ostavila.

Malo pre tog kongresa, majka je postala stalni pionir i zato je tokom programa pažljivo pratila govore u kojima je bilo reči o punovremenoj službi. Dok smo se vraćali kući s kongresa, rekla je: „Volela bih da nastavim sa pionirskom službom, ali značila bi mi vaša pomoć oko kućnih poslova.“ Hteli smo da joj pomognemo i zato je svako od nas dobio po jednu ili dve sobe koje je trebalo da sredimo pre doručka. Kad bismo otišli u školu, majka bi najpre pregledala sobe da vidi da li je sve u redu i tek onda bi otišla u službu. Iako je imala pune ruke posla, uvek je dobro brinula o nama deci. Kad god bismo došli kući na ručak i kad bismo se vratili iz škole, ona bi uvek bila tu za nas. Ponekad smo nakon nastave išli sa njom u službu i tako smo videli šta u stvari znači biti pionir.

Sa pionirskom službom sam počeo kada sam imao 16 godina. Premda moj otac u to vreme još uvek nije bio Svedok, zanimalo ga je kako se snalazim u službi. Jedno veče sam mu rekao da koliko god se trudim, nikako ne  mogu da nađem nekog ko želi da proučava Bibliju. Malo sam zastao, a zatim sam ga pitao: „Tata, je l’ bi ti hteo da proučavaš Bibliju sa mnom?“ On je razmislio na trenutak i odgovorio: „Pa, što da ne!“ Moj prvi biblijski kurs je bio s mojim ocem! Bio sam jako srećan zbog toga.

Proučavali smo knjigu „Istina će vas osloboditi“. Kako je vreme odmicalo, shvatio sam da mi otac pomaže da temeljnije proučavam i da budem bolji učitelj. Na primer, jedne večeri, nakon što smo pročitali odlomak, on je rekao: „Jasno mi je šta piše u knjizi. Ali kako znaš da je to istina?“ Tada nisam imao odgovor na to pitanje, pa sam rekao: „Sada ne mogu da ti to dokažem, ali do sledećeg kursa pronaći ću neke dokaze.“ To sam i uradio. Pronašao sam biblijske stihove koji podupiru ono što smo proučavali. Tako sam zapravo naučio da istražujem i od tada sam se bolje pripremao za kurs. Zahvaljujući tome, nije samo moj otac duhovno napredovao nego i ja. On je primenjivao ono što je učio i krstio se 1952.

Sa 17 godina sam se odselio od kuće. Otprilike u to vreme, Džeta a je postala misionarka, a Don je pozvan u Betel. Oboje su uživali u svojoj službi. Njihov dobar primer je pozitivno uticao na mene, pa sam predao molbu za Galad i za Betel i prepustio sve u Jehovine ruke. Na kraju sam pozvan u Betel 1946.

Tokom godina sam radio u raznim odeljenjima, tako da sam naučio mnogo toga. Tokom 75 godina koliko služim u Betelu, naučio sam dosta toga oko štampanja, knjigovodstva, nabavke i otpreme. Što je najvažnije, dosta toga sam naučio slušajući jutarnji biblijski program i betelska predavanja.

Mnogo toga sam naučio i od svog mlađeg brata Karla, koji je došao u Betel 1947. On je duboko proučavao Bibliju i bio je odličan učitelj. Jednom prilikom sam ga pitao da mi pomogne oko predavanja. Pronašao sam gomilu materijala, ali nisam znao kako da sve to upotrebim. On me je jednostavno pitao: „Koja je tema tvog govora?“ Odmah sam shvatio poentu – koristi samo onaj materijal koji je povezan s tvojom temom. To je bila lekcija koju nikada nisam zaboravio.

Da bi neko bio srećan u Betelu, ne sme da zapostavi službu propovedanja, a u njoj može doživeti mnoge lepe stvari. Nikada neću zaboraviti šta nam se dogodilo jedne večeri dok smo bili u službi propovedanja u Bronksu, u Njujorku. Jedan brat i ja smo otišli kod žene  koja je ranije uzela Stražarsku kulu i Probudite se! Nakon što smo se predstavili, rekli smo: „Danas želimo da podelimo sa ljudima neke ohrabrujuće misli iz Biblije.“ Ona je rekla: „Ako se radi o Bibliji, slobodno uđite.“ Pročitali smo joj nekoliko stihova o Božjem Kraljevstvu i novom svetu i porazgovarali o njima. To je po svemu sudeći ostavilo snažan utisak na nju, jer je sledeće nedelje pozvala nekoliko prijatelja da nam se pridruže. Ona i njen suprug su se kasnije krstili i verno su služili Jehovi.

Nekih desetak godina sam tražio životnog saputnika, a onda sam upoznao svoju suprugu. Pronašao sam odgovarajućeg bračnog druga zato što sam se molio Jehovi u vezi s tim i razmišljao o svojim životnim ciljevima, o tome šta želim da nas dvoje radimo nakon venčanja.

Nakon kongresa koji je održan 1953. na stadionu Jenki, upoznao sam sestru po imenu Meri Anjol. Ona je bila u drugom razredu škole Galad zajedno sa mojom sestrom Džetom i njih dve su bile saradnice u misionarskoj službi. Meri mi je oduševljeno pričala o tome kako je služiti na Karibima i o biblijskim kursevima koje je tamo vodila. Polako smo uvideli da imamo iste duhovne ciljeve, zavoleli smo se i venčali se u aprilu 1955. Meri je stvarno bila pravi dar od Jehove i u mnogo čemu sam mogao da se ugledam na nju. Radosno je obavljala svaki zadatak koji je dobila, bila je vredna, uvek je brinula o drugima i služenje Jehovi joj je bilo na prvom mestu u životu (Mat. 6:33). Proveli smo tri godine u pokrajinskoj službi, a onda smo 1958. pozvani u Betel.

Mnogo sam naučio od Meri. Na primer, nakon što smo se venčali, odlučili smo da svakog dana zajedno čitamo Bibliju, uglavnom oko petnaestak stihova. Nakon što bi ih neko od nas pročitao, porazgovarali bismo o njima i o tome kako možemo da ih primenimo u životu. Meri bi često pomenula neke stvari koje je naučila u Galadu i misionarskoj službi. Ti razgovori sa njom su mi mnogo pomogli da poboljšam kvalitet svojih govora, kao i da pažljivije biram reči kada želim da ohrabrim neku sestru (Posl. 25:11).

Moja draga Meri je preminula 2013. Jedva čekam da je ponovo vidim u novom svetu, a do tada sam odlučan da i dalje učim i da se svim svojim srcem oslanjam na Jehovu (Posl. 3:5, 6). Kad razmišljam o tome šta će sve Jehovine sluge raditi u raju na zemlji, to me raduje i teši. Sigurno ćemo još mnogo toga naučiti o našem Veličanstvenom Učitelju. Iako ne znam čemu će nas on sve još učiti, mnogo sam mu zahvalan za sve ono čemu me je do sada poučio, kao i za njegovu nezasluženu dobrotu, koju sam osetio na toliko mnogo načina.