Rođen sam u gradu Kvibeku, u istoimenoj kanadskoj pokrajini, u kojoj se govori francuski. Moji roditelji Luj i Zelija pružili su mi puno ljubavi. Moj otac je po prirodi bio povučen i voleo je da čita. Ja sam voleo da pišem i sanjao sam da jednog dana postanem novinar.

Kada sam imao 12 godina, posetili su nas očev kolega Rodolf Susi i jedan njegov prijatelj. Oni su bili Jehovini svedoci. Nisam znao mnogo o Svedocima i nije me posebno zanimala njihova religija. Ali dopalo mi se što su na naša pitanja odgovarali iz Biblije, ljubazno i logično. To se dopalo i mojim roditeljima, pa smo zato odlučili da počnemo da proučavamo Bibliju.

U to vreme sam pohađao katoličku školu. S vremena na vreme, razgovarao sam s drugovima iz razreda o onome što sam učio iz Biblije. Za to su saznali naši nastavnici koji su bili sveštenici. Umesto da pomoću Biblije ospori ono što sam govorio, jedan od njih me je pred celim razredom optužio da izazivam pobunu. Iako je to bila neprijatna situacija, za mene se pokazala kao blagoslov jer sam uvideo da verska učenja te škole nisu u skladu sa onim što piše u Bibliji. Shvatio sam da mi tamo nije mesto. Uz dozvolu roditelja, prešao sam u drugu školu.

Iako sam proučavao Bibliju, sporo sam napredovao u duhovnom pogledu jer sam se plašio da idem u službu od kuće do kuće. Katolička crkva je bila veoma uticajna i žestoko  se protivila našem propovedanju. Moris Diplesi, premijer Kvibeka, blisko je sarađivao sa crkvom. Uz njegovo odobravanje, često se dešavalo da rulja pravi probleme Svedocima, pa čak i da ih fizički napada. U to vreme je zaista bila potrebna hrabrost da bi se propovedalo.

Brat koji mi je pomogao da savladam strahove zvao se Džon Rej i bio je misionar iz devetog razreda škole Galad. Džon je imao dosta iskustva u službi i bio je blag, nenametljiv i pristupačan. Retko kad bi mi dao savet, ali iz njegovog primera sam mnogo naučio. Džon se mučio da savlada francuski i zato sam često išao s njim u službu i pomagao mu oko jezika. Druženje s njim pomoglo mi je da konačno donesem odluku da postanem Jehovin svedok. Krstio sam se 26. maja 1951, deset godina od prvog susreta sa Svedocima.

Našu malu skupštinu u gradu Kvibeku činili su uglavnom pioniri. Njihov dobar primer me je podstakao da i sam postanem pionir. Tada smo u službi od vrata do vrata koristili samo Bibliju. Bilo je važno da u tome budemo vešti, jer sa sobom nismo nosili literaturu. Trudio sam se da dobro upoznam Bibliju kako bih znao koje stihove da koristim dok branim istinu. Međutim, mnogi nisu hteli da čitaju čak ni Bibliju ako nije imala imprimatur, to jest dozvolu za štampanje od Katoličke crkve.

Oženio sam se 1952. sa Simon Patri, koja je bila u istoj skupštini kao i ja. Preselili smo se u Montreal i do kraja prve godine braka dobili smo ćerku Liz. Iako sam neposredno pre venčanja prestao s pionirskom službom, Simon i ja smo se trudili da živimo jednostavno kako bismo kao porodica što više učestvovali u skupštinskim aktivnostima.

Prošlo je deset godina pre nego što sam ponovo počeo da ozbiljno razmišljam o tome da više učestvujem u službi. Godine 1962. prisustvovao sam Seminaru za naimenovanu braću koji je trajao mesec dana i održavao se u kanadskom Betelu. Sa mnom je u sobi bio brat Kamij Uelet. Njegova revnost u službi ostavila je dubok utisak na mene, posebno zato što je bio porodičan čovek. U to vreme je u Kvibeku bila prava  retkost da neko ko ima decu služi kao pionir. Pa ipak, to je bio Kamijev cilj. Tokom vremena koje smo proveli zajedno, podsticao me je da razmislim o svojim okolnostima. Nakon samo nekoliko meseci, shvatio sam da bih mogao ponovo da služim kao stalni pionir. Neki su smatrali da to nije baš mudra odluka, ali ja sam počeo s pionirskom službom, uveren da će Jehova blagosloviti moj trud.

Simon i ja smo 1964. naimenovani za specijalne pionire u Kvibeku, našem rodnom gradu, gde smo služili narednih nekoliko godina. Tada je već bilo lakše propovedati, ali smo i dalje nailazili na protivljenje.

Jedne subote po podne, uhapšen sam u gradiću Sent Mari, nedaleko od našeg grada. Policajac me je odveo u stanicu i smestio u pritvor jer sam propovedao od kuće do kuće bez dozvole. Kasnije sam izveden pred sudiju Žana Luja Bajaržona, koji je svojom pojavom ulivao strah. Pitao me je ko će me zastupati na sudu. Kad sam rekao da će to biti Glen Hau *, naš brat koji je bio poznat advokat, sudija je uzviknuo: „Samo ne on!“ Glen Hau je u to vreme bio poznat po tome što je s velikim uspehom branio Svedoke. Ubrzo me je sud obavestio da su optužbe protiv mene odbačene.

Zbog protivljenja u Kvibeku bilo je teško iznajmiti odgovarajuće mesto za sastanke. Jedino što smo uspeli da nađemo za našu malu skupštinu bila je jedna stara garaža bez grejanja. Da bi se makar malo zagrejala tokom ledenih zima, braća su koristila peć na lož ulje. Često bismo došli par sati pre sastanka, okupili se oko te peći i pričali jedni drugima lepa iskustva.

Divno je videti kako su godine propovedanja dale izuzetne rezultate. Tokom 1960-ih bilo je samo nekoliko malih skupština u oblasti grada Kvibeka, na području Kot Nor i poluostrvu Gaspe. Danas tamo ima mnogo skupština koje se sastaju u predivnim Dvoranama Kraljevstva.

Simon i ja smo 1970. pozvani u pokrajinsku službu. Zatim sam 1973. naimenovan za oblasnog nadglednika. Tokom tih godina mnogo sam naučio od iskusne braće, kao što su Lorije Somur * i Dejvid Splejn *, koji su bili putujući nadglednici. Nakon svakog pokrajinskog sastanka, Dejvid i ja smo razgovarali o tome kako da se poboljšamo u poučavanju. Sećam se da mi je jednom rekao: „Leons, dopao mi se tvoj zaključni govor. Stvarno je bio dobar, ali ja bih od toliko materijala napravio tri govora!“ Imao sam običaj da u govore ubacujem previše informacija.  Morao sam da naučim da ih malo pojednostavim.

Jedno od zaduženja oblasnih nadglednika bilo je da posećuju pokrajinske nadglednike kako bi ih ohrabrili. Međutim, mnogi objavitelji u Kvibeku su me dobro poznavali. Zato su hteli da idu sa mnom u službu tokom moje posete njihovoj pokrajini. Uživao sam u službi s njima, ali nisam provodio dovoljno vremena s pokrajinskim nadglednikom. Jedan pokrajinski nadglednik mi je ljubazno skrenuo pažnju: „Lepo je što izdvajaš vreme za braću, ali ne zaboravi da si ove nedelje došao da posetiš mene. I meni treba ohrabrenje.“ Taj ljubazan savet mi je mnogo pomogao.

Nažalost, 1976. doživeo sam iznenadnu tragediju. Moja voljena Simon ozbiljno se razbolela i preminula. Zbog svoje samopožrtvovanosti i ljubavi prema Jehovi bila je divna supruga. Trudio sam se da budem zaokupljen službom propovedanja i to mi je pomoglo da prebrodim taj gubitak. Zahvalan sam Jehovi što mi je u tom periodu davao snagu. Kasnije sam se oženio sa Kerolin Eliot, revnom pionirkom kojoj je engleski bio maternji jezik. Ona se preselila u Kvibek da bi pomogla u propovedanju. Kerolin je pristupačna i iskreno joj je stalo do drugih, posebno do onih koji su stidljivi i usamljeni. Mnogo mi je značila njena podrška u putujućoj službi.

U januaru 1978, pozvan sam da budem instruktor u prvom razredu Škole za pionire u Kvibeku. Imao sam veliku tremu jer nikada nisam pohađao tu školu i sve mi je bilo novo, kao i polaznicima. Na svu sreću, u prvom razredu je bilo mnogo iskusnih pionira. Premda sam ja bio instruktor, mnogo sam naučio od njih.

Kasnije te iste godine, na Olimpijskom stadionu u Montrealu održan je međunarodni  kongres „Pobedonosna vera“. Bilo je preko 80 000 prisutnih i to je bio najveći kongres ikada održan u Kvibeku. Sarađivao sam sa Službom za informisanje na kongresu. Razgovarao sam sa mnogim novinarima i bio sam oduševljen pozitivnim izveštajima u medijima. Emitovano je preko 20 sati televizijskog i radio programa posvećenog kongresu i u novinama je izašlo na stotine članaka. Dato je izuzetno svedočanstvo.

Velika promena u mom životu dogodila se 1996. Od krštenja sam služio u Kvibeku gde se govori francuski, a onda sam poslat u Toronto, gde se govori engleski. Osećao sam se nedoraslo i plašio sam se da držim govore na engleskom jer ga nisam dobro znao. Još usrdnije sam se molio Jehovi i više sam se oslanjao na njega.

Kad se osvrnem na to vreme, mogu slobodno da kažem da smo proveli dve divne godine služeći u Torontu. Kerolin mi je strpljivo pomagala da bolje govorim engleski, a i braća su mi pružala veliku podršku i hrabrila me. Brzo smo stekli mnogo novih prijatelja.

Iako sam pred svaki pokrajinski sastanak imao dosta dodatnih obaveza, često sam petkom popodne oko sat vremena išao u službu od vrata do vrata. Neki bi se pitali: „Zašto ići u službu pred vikend pun aktivnosti?“ Pa ipak, prijali su mi lepi razgovori u službi. I dan-danas uživam dok propovedam.

Od 1998. Kerolin i ja služimo u Montrealu kao specijalni pioniri. Godinama sam, između ostalog, organizovao posebne propovedničke aktivnosti i sarađivao s medijima sa ciljem da se razbiju predrasude o Jehovinim svedocima. Kerolin i ja sada rado svedočimo strancima koji su se nedavno doselili u Kanadu. Mnogi od njih žele da saznaju nešto više o Bibliji.

Dok razmišljam o 68 godina koje sam proveo služeći Jehovi, ispunjen sam zadovoljstvom. Veoma sam srećan što sam zavoleo službu i pomogao mnogima da upoznaju istinu. Posebnu radost mi pričinjava kad vidim koliko je moja ćerka Liz revna u službi. Nakon što su im deca odrasla, ona i njen muž su počeli da služe kao stalni pioniri. Naročito sam zahvalan prijateljima koji su mi svojim dobrim primerom i mudrim savetima pomogli da duhovno napredujem i obavljam razna teokratska zaduženja. Uvideo sam da nam je neophodna pomoć Jehovinog moćnog svetog duha da bismo istrajali u službi koja nam je poverena (Ps. 51:11). Stalno zahvaljujem Jehovi što mi je ukazao veliku čast da hvalim njegovo ime! (Ps. 54:6).