Moji roditelji su bili katolici. Ali kada su iz Biblije saznali da se Bog zove Jehova, oboje su postali revni Jehovini svedoci. Otac je prestao da pravi rezbarije sa likom Isusa i svoje stolarsko umeće upotrebio je da prizemlje naše kuće pretvori u prvu dvoranu Jehovinih svedoka u San Huan del Monteu, u predgrađu Manile, glavnog grada Filipina.

Rodio sam se 1952. godine. Imao sam četiri brata i tri sestre. Ja sam bio najmlađi. Kao i njih, i mene su roditelji od malih nogu učili o Jehovi. Otac me je podsticao da svakog dana pročitam jedno poglavlje Biblije i proučavao je sa mnom mnoge naše publikacije. S vremena na vreme su kod nas boravili putujući nadglednici i braća iz Betela. Kao porodica smo se radovali takvim prilikama i uživali smo u ohrabrujućim iskustvima koja su nam ta braća pričala. Sve to nas je motivisalo da u životu prioritet damo službi.

Moji roditelji su verno služili Jehovi i tako mi ostavili dobar primer. Nažalost, moja majka se razbolela i umrla. Nakon toga smo otac i ja 1971. postali pioniri. Ali dve godine kasnije, kada sam imao 20 godina, umro mi je i otac. Ostao sam bez oba roditelja i osećao sam veliku prazninu. Ali sigurna i čvrsta nada iz Biblije pomogla mi je da se ne pokolebam i da ostanem emocionalno i duhovno stabilan (Jevr. 6:19). Ubrzo nakon očeve smrti, prihvatio sam poziv da budem specijalni pionir na udaljenom ostrvu Koron, u provinciji Palavan.

Imao sam 21 godinu kada sam stigao na Koron. Kao gradsko dete, nisam bio navikao da često nema struje, tekuće vode ni prevoza. Iako je tamo bilo nekoliko braće,  nisam imao saradnika u specijalnoj pionirskoj službi i ponekad sam propovedao sam. Prvih mesec dana strašno su mi nedostajali porodica i prijatelji. Noću sam gledao zvezdano nebo, a suze su mi se slivale niz lice. Hteo sam da prekinem sa službom i da se vratim kući.

U tim trenucima sam izlivao srce Jehovi. Prisećao sam se onoga što sam pročitao u Bibliji i našim publikacijama. Često bi mi na um došao Psalam 19:14 i shvatio sam da će Jehova biti moja Stena i moj Otkupitelj ako razmišljam o onome što je njemu ugodno, kao što su njegova dela i osobine. Mnogo mi je pomogao članak iz Stražarske kule „Nikada nisi sam“. a Ko zna koliko puta sam ga pročitao! Mogu reći da sam tada bio sam sa Jehovom i imao sam priliku da se molim, proučavam i razmišljam o svemu.

Ubrzo nakon što sam stigao na Koron, naimenovan sam za starešinu. Pošto nije bilo drugih starešina, počeo sam da vodim Teokratsku školu propovedanja, Poučavanje za hrišćansku službu, Skupštinsko razmatranje Biblije i Razmatranje Stražarske kule. Osim toga, svake sedmice sam držao javno predavanje. Ako ništa drugo, barem nisam imao vremena da mislim na samoću!

Imao sam lepu službu na ovom ostrvu i neki od onih sa kojima sam proučavao Bibliju kasnije su se krstili. Ali nije sve išlo tako glatko. Ponekad sam po pola dana pešačio do područja i nisam znao gde ću naredne noći spavati. Naše skupštinsko područje je obuhvatalo i brojna manja ostrva. Često sam motornim čamcem plovio uzburkanim morem iako nisam znao da plivam. Jehova me je sve vreme štitio i bio je uz mene. Kasnije sam shvatio da me je pripremao za sve ono što me je čekalo na sledećem zadatku.

Godine 1978. poslat sam na Papuu Novu Gvineju, severno od Australije. To je planinska zemlja, površine skoro kao Španija. Iznenadio sam se kad sam shvatio da oko tri miliona stanovnika govori više od 800 jezika. Na svu sreću, većina ljudi zna melanežanski pidžin, poznat i kao tok pisin.

Poslat sam da privremeno služim u jednoj skupštini na engleskom jeziku u glavnom gradu, Port Morsbiju. Ali onda sam prešao u skupštinu na tok pisinu i pohađao sam kurs jezika. Trudio sam se da ono što naučim na tom kursu odmah koristim u službi propovedanja. Tako sam brže savladao jezik i za kratko vreme sam mogao da održim javno predavanje na tok pisinu. Zamislite koliko sam se iznenadio kada sam manje od godinu dana po dolasku na Papuu Novu Gvineju naimenovan za pokrajinskog nadglednika skupštinama na tok pisinu u nekoliko velikih provincija!

Pošto su skupštine bile dosta udaljene jedna od druge, morao sam da organizujem  brojne pokrajinske sastanke i da dosta putujem. U početku sam se osećao veoma usamljeno jer mi je sve bilo novo – nova zemlja, novi jezik, novi običaji. Budući da je to planinsko područje i da je teren nepristupačan, do skupština uglavnom nisam mogao da stignem kopnenim putem. Zato sam skoro svake nedelje putovao avionom. Ponekad sam bio jedini putnik u nekoj krntiji od aviona sa jednim motorom. Ta putovanja su bila isto toliko stresna kao i putovanja čamcem.

Retko ko je imao telefon, tako da sam sa skupštinama komunicirao putem pisama. Često se dešavalo da stignem pre pisma i da moram da se raspitujem kod meštana da li poznaju nekog Jehovinog svedoka. Ali svaki put kada bih pronašao braću, tako bi me srdačno dočekali da bi mi odmah bilo jasno da je sve to vredelo truda. Jehovinu podršku sam osetio na mnogo načina i mogu reći da sam postao stvarno blizak s njim.

Na prvom sastanku na ostrvu Bugenvil, prišao mi je jedan bračni par i sa širokim osmehom na licu me pitao: „Da li nas se sećaš?“ Prisetio sam se da sam im svedočio kad sam tek stigao u Port Morsbi. Počeo sam da proučavam Bibliju sa njima, a onda sam ih predao jednom tamošnjem bratu. Oboje su se krstili. Bio je to samo jedan od mnogih blagoslova koje sam imao dok sam tri godine služio na Papui Novoj Gvineji.

Pre nego što sam 1978. otišao sa Korona, upoznao sam Adel, divnu samopožrtvovanu sestru. Bila je stalni pionir i samohrana majka dvoje dece, Samjuela i Širli. Takođe se brinula o svojoj ostareloj majci. U maju 1981. ponovo sam otišao na Filipine i venčao se sa Adel. Nakon toga smo oboje bili pioniri i zajedno smo se brinuli o našoj porodici.

Iako sam imao porodicu, 1983. ponovo sam naimenovan za specijalnog pionira i poslat na ostrvo Linapakan, u provinciji Palavan. Kao porodica smo se preselili na ovo udaljeno ostrvo na kom nije bilo Svedoka. Adelina majka je preminula otprilike godinu dana kasnije. U službi smo imali pune ruke posla i to nam je pomoglo da prebrodimo taj gubitak. Imali smo mnogo naprednih biblijskih kurseva i ubrzo nam je bila potrebna mala dvorana za sastanke. Zato smo izgradili jednu. Samo tri godine nakon što smo stigli, na Spomen-svečanosti je bilo 110 ljudi, a nakon našeg odlaska mnogi od njih su napredovali do krštenja.

Onda sam 1986. poslat na Kuljon, ostrvo gde se nalazila kolonija gubavaca. Nakon toga je i Adel naimenovana za specijalnog pionira. Najpre nam je bilo nelagodno da propovedamo ljudima obolelim od gube. Ali tamošnji objavitelji su nam rekli da ti ljudi uzimaju lekove i da je mogućnost zaraze veoma mala. Neki od njih su dolazili na sastanke koji su se održavali u  domu jedne sestre. Ubrzo smo se prilagodili i uverili se koliko je vredno prenositi biblijsku istinu onima koji su imali osećaj da su ih i Bog i ljudi odbacili. Bilo je predivno videti koliko je sreće tako bolesnim ljudima donelo saznanje da će jednog dana biti savršeno zdravi (Luka 5:12, 13).

Kako su se naša deca prilagodila životu na ovom ostrvu? Adel i ja smo pozvali dve mlade sestre sa Korona da pođu sa nama da bi naša deca imala dobro društvo. Samjuel, Širli i te dve mlade sestre su imali lepu službu i dosta biblijskih kurseva. Dok smo Adel i ja proučavali sa odraslima, oni su proučavali sa njihovom decom. Zapravo, u jednom trenutku smo proučavali sa 11 porodica. Ubrzo smo imali toliko naprednih biblijskih kurseva da smo formirali novu skupštinu.

U početku sam bio jedini starešina na tom području. Zato me je podružnica zamolila da svake sedmice vodim sastanke na Kuljonu, gde je bilo osam objavitelja, a zatim u selu Merili, udaljenom tri sata vožnje čamcem, gde je bilo devet objavitelja. Nakon sastanaka u Meriliju, naša porodica je satima pešačila po planinskom području da bi došla do ljudi sa kojima je proučavala Bibliju u selu Halsi.

S vremenom je u Meriliju i Halsiju toliko ljudi prihvatilo istinu da smo i u jednom i u drugom mestu izgradili dvoranu. Kao i na Linapakanu, braća i zainteresovane osobe su obezbedili dobar deo građevinskog materijala i obavili većinu poslova. Dvorana u Meriliju je mogla da primi 200 osoba i da se po potrebi proširi, tako da smo tu mogli da održavamo i pokrajinske sastanke.

Godine 1993, kada su deca već otišla od kuće, Adel i ja smo započeli sa pokrajinskom službom na Filipinima. Zatim sam 2000. godine pohađao Školu za obučavanje naimenovane braće da bih postao instruktor u toj školi. Osećao sam se nedoraslo tom zadatku, ali Adel me je uvek bodrila. Često me je podsećala da će mi Jehova dati snage za to (Fil. 4:13). Govorila je iz  iskustva jer je i sama uspevala da izvrši svoj zadatak uprkos zdravstvenim problemima.

Dok sam 2006. služio kao instruktor, otkriveno je da Adel ima Parkinsonovu bolest. Nismo mogli da verujemo. Rekao sam joj da ćemo prekinuti sa svojom službom i da ću brinuti o njoj. Ona je na to odgovorila: „Molim te, pronađi lekara koji mi može pomoći i znam da će nam Jehova dati snagu da nastavimo.“ Narednih šest godina je verno služila Jehovi i nikada se nije žalila. Kada više nije mogla da hoda, propovedala je u kolicima. Kada skoro više nije mogla da govori, na sastancima se javljala za komentar i rekla bi samo jednu ili dve reči. Često je dobijala poruke u kojima su joj braća i sestre govorili koliko cene njenu istrajnost. Preminula je 2013. Više od 30 godina imao sam divnog i odanog bračnog druga. Ali kada sam ostao bez nje, ponovo su me preplavili tuga i usamljenost.

Adel je želela da nastavim sa svojom službom, pa sam tako i uradio. Imao sam puno obaveza, što mi je pomoglo da se nosim sa usamljenošću. Od 2014. do 2017. posećivao sam skupštine na tagalogu u zemljama u kojima su naše aktivnosti ograničene. Posle toga sam posećivao skupštine na tagalogu na Tajvanu, u Sjedinjenim Državama i Kanadi. Godine 2019. bio sam instruktor u Školi za objavitelje Kraljevstva na engleskom jeziku u Indiji i Tajlandu. Sve to mi je pričinjavalo veliku radost. Najsrećniji sam kad imam puno posla u službi za Jehovu.

Zavoleo sam braću i sestre gde god sam služio tako da su mi rastanci teško padali. Ali i tada sam se uzdao u Jehovu. Uvek sam osećao njegovu podršku i to mi je pomagalo da lakše prihvatim svaku promenu. Sada sam specijalni pionir na Filipinima. Lepo mi je u mojoj novoj skupštini, koja se brine o meni poput porodice. Takođe se ponosim Samjuelom i Širli zbog toga što imaju čvrstu veru kakvu je imala i njihova majka (3. Jov. 4).

Bilo je dosta teških perioda u mom životu. Gledao sam kako moja draga žena pati i umire od iznurujuće bolesti. Morao sam i puno puta da se prilagođavam nekim promenama. Ali kroz sve to sam video da Jehova „nije daleko ni od koga od nas“ (Dela 17:27). Jehovina ruka „nije kratka“ pa da ne može pomoći onima koji mu služe, čak i u najzabačenijim područjima (Is. 59:1). Toliko sam zahvalan Jehovi, mojoj Steni, što je celog života bio uz mene. Nikada nisam bio sam.