Rođen sam 1954. u Sent Polu, u Minesoti, u katoličkoj porodici koja je pripadala srednjem staležu. Bio sam drugo od petoro dece. Išao sam u katoličku školu i pomagao sam svešteniku tokom crkvene službe. I pored toga, skoro ništa nisam znao o Bibliji. Verovao sam da postoji Bog koji je sve stvorio, ali sam potpuno izgubio poverenje u crkvu.

Jehovini svedoci su me posetili dok sam bio na prvoj godini prava na fakultetu „Vilijam Mičel“. Pošto sam prao veš, zamolio sam ih da dođu drugi put i oni su se ljubazno složili. Kad su ponovo došli, postavio sam im dva pitanja: „Zašto se dobri ljudi toliko muče u životu?“ i „Šta je ključ za pravu sreću?“ Dali su mi knjigu Istina koja vodi do večnog života i biblijski prevod Novi svet, sa upadljivim zelenim koricama. Pristao sam da proučavam Bibliju s njima. Ono što sam saznao otvorilo mi je oči. Oduševilo me je to što će Božje Kraljevstvo vladati nad celim svetom. Bilo mi je jasno  da je ljudska vlast potpuni promašaj i da je svetu donela samo bol, patnju, nepravdu i veliku nesreću.

Predao sam se Jehovi početkom 1982. i krstio sam se kasnije iste godine na kongresu „Istina o Kraljevstvu“, koji je održan u dvorani Gradskog centra u Sent Polu. Sledeće nedelje sam u tom istom centru polagao advokatski ispit, da bih bio primljen u advokatsku komoru Minesote. Početkom oktobra sam saznao da sam položio ispit, što mi je omogućilo da se bavim advokaturom.

Na kongresu „Istina o Kraljevstvu“ upoznao sam Majka Ričardsona, koji je služio u Betelu u Bruklinu. Kad mi je rekao da u glavnom sedištu postoji Pravna služba, setio sam se reči etiopskog evnuha, koje su zabeležene u Delima apostolskim 8:36. Pitao sam se: „Šta me sprečava da se prijavim za rad u Pravnoj službi?“ Zato sam popunio molbu za Betel.

Mojim roditeljima se nimalo nije dopalo što sam postao Jehovin svedok. Otac me je pitao kako će mi služba u Betelu pomoći u karijeri. Rekao sam mu da ću raditi kao volonter i da ću dobijati 75 dolara mesečno, koliko su članovi betelske porodice primali za lične potrebe.

Nakon što sam ispunio obaveze prema prethodnom poslodavcu, 1984. sam počeo da radim u Pravnoj službi u Betelu u Bruklinu. Pokazalo se da je to bio idealan trenutak.

U novembru 1983. braća su kupila pozorište Stenli u Džersiju, u državi Nju Džersi. Tražili su dozvolu gradskih vlasti za radove na električnim i vodovodnim instalacijama. Na sastanku s gradskim službenicima objasnili su da nameravaju da koriste pozorište Stenli kao kongresnu dvoranu Jehovinih svedoka. To je predstavljalo problem. Urbanistički plan je predviđao verske objekte samo u stambenim delovima grada. Budući da se pozorište Stenli nalazilo u poslovnoj četvrti, grad je odbio da izda dozvolu. Braća su se žalila na tu odluku, ali njihova žalba je odbijena.

Tokom moje prve sedmice u Betelu, naša organizacija je pred saveznim okružnim sudom pokrenula parnicu protiv gradskih vlasti jer su odbile da izdaju dozvolu za renoviranje. Pošto sam kratko pre toga završio  dvogodišnji pripravnički staž u saveznom okružnom sudu u Sent Polu u Minesoti, imao sam iskustva s takvim slučajevima. Iznoseći argumente, jedan od naših advokata je rekao da je pozorište Stenli korišćeno za različita dešavanja, od filmskih projekcija do rok koncerata. Zašto bi onda bilo protivzakonito održavati u njemu verske skupove? Savezni okružni sud je razmotrio taj slučaj i doneo je presudu da je grad Džersi narušio našu versku slobodu. Sud je naložio gradu da nam izda neophodne dozvole. Mogao sam da vidim kako Jehova blagosilja nastojanja braće da koristeći pravna sredstva omoguće nesmetano delovanje njegove organizacije. Bio sam srećan što sam učestvovao u tome.

Braća su započela sa obimnim renoviranjem pozorišta, koje je za manje od godinu dana pretvoreno u Kongresnu dvoranu. U njoj su 8. septembra 1985. uručene diplome 79. razredu škole Galad. Bio sam srećan što sam bio deo pravnog tima koji je doprineo tome. Zadovoljstvo koje sam osećao zbog te pravne pobede daleko je nadmašilo sve što sam osetio radeći kao advokat pre dolaska u Betel. Nisam ni slutio da je Jehova pripremio još mnogo toga za mene.

Tokom 1980-ih često se dešavalo da se lekari i bolnice ogluše o zahtev odraslih Jehovinih svedoka da budu lečeni bez krvi. S posebnim teškoćama su se suočavale trudnice jer je većina sudija smatrala da one nemaju zakonsko pravo da odbiju transfuziju. Po mišljenju sudija, dete bi moglo ostati bez majke ukoliko ona ne bi primila krv.

Sestra Deniz Nikolo je 29. decembra 1988. rodila sina i tada je izgubila mnogo krvi. Pošto joj je hemoglobin bio ispod 50, lekar je tražio njen pristanak da joj da transfuziju. Sestra Nikolo je to odbila. Sledećeg jutra, bolnica je zatražila sudski nalog kojim se bolničko osoblje ovlašćuje da joj da transfuziju, koju su smatrali neophodnom. Sudija je izdao taj nalog, a da prethodno nije pružio priliku sestri Nikolo i njenom mužu da objasne svoj stav niti ih je obavestio o svojoj odluci.

U petak, 30. decembra, bolničko osoblje je dalo transfuziju sestri Nikolo, uprkos tome što su se njen muž i ostali članovi porodice, koji su bili uz nju, protivili tome. Te večeri, nekoliko članova porodice i jedan ili dvojica starešina bili su uhapšeni jer su navodno preprečili put medicinskom osoblju  koje je htelo da dâ transfuziju sestri Nikolo. U subotu ujutru, 31. decembra, mediji u Njujorku i na Long Ajlendu preneli su vest o njihovom hapšenju.

U ponedeljak ujutru obratio sam se Miltonu Molenu, sudiji višeg suda. Izneo sam mu sve činjenice i naglasio da je sudija osnovnog suda izdao nalog za transfuziju, iako nije saslušao obe strane. Sudija Molen me je pozvao da kasnije tog popodneva dođem u njegovu kancelariju kako bismo razmotrili činjenice i zakone koji važe u takvim slučajevima. Sa mnom je pošao i moj nadglednik Filip Bramli. Sudija je pozvao i advokata koji je zastupao bolnicu. Usledila je žučna rasprava. U jednom trenutku, brat Bramli mi je na svojoj beležnici napisao poruku da „spustim loptu“. To je bio dobar savet zato što sam pao u vatru trudeći se da pobijem argumente druge strane.

Posle oko sat vremena, sudija Molen je rekao da će se taj slučaj prvi razmatrati na sudu sledećeg jutra. Dok smo izlazili iz njegove kancelarije, rekao je da će se bolnički advokat „sutra dobro preznojiti“. To je značilo da će morati da uloži mnogo truda da bi odbranio postupke bolnice. Ja sam to doživeo kao da nas Jehova uverava da ćemo odneti pobedu. Bilo je divno znati da on preko nas sprovodi svoju volju.

Radili smo do kasno u noć pripremajući se za suđenje sledećeg dana. Pošto je sudnica bila blizu Betela u Bruklinu, nas desetak iz Pravne službe otišlo je peške do nje. Nakon što je četvoročlano sudsko veće saslušalo naše argumente, poništilo je nalog za transfuziju. Viši sud je doneo presudu u korist sestre Nikolo. U presudi je rečeno da dotadašnja praksa izdavanja naloga za transfuziju bez saslušanja pacijenta predstavlja kršenje osnovnih ustavnih prava.

Kratko nakon toga, najviši sud države Njujork potvrdio je pravo sestre Nikolo na lečenje bez krvi. Bila je to prva od četiri pobede na najvišim državnim sudovima u slučajevima koji su se ticali beskrvnog lečenja i u kojima sam učestvovao. (Videti okvir „ Pobede na najvišim državnim sudovima“.)  Takođe sam sarađivao s drugim advokatima iz Betela u slučajevima koji su se ticali starateljstva nad decom, razvoda, nekretnina i gradnje.

Kad sam upoznao svoju suprugu Don, bila je razvedena i imala je troje dece. Bila je zaposlena i služila je kao pionir. Život joj nije bio lak, ali je svim srcem služila Jehovi, što je na mene ostavilo dubok utisak. Počeli smo da se zabavljamo nakon oblasnog kongresa „Nosioci svetla“, koji je održan 1992. u Njujorku. Venčali smo se godinu dana kasnije. Pravi je dar od Jehove imati suprugu koja ceni duhovne stvari i ima smisao za humor. Njena dobrota mi je obogatila život (Posl. 31:12).

Kad smo se venčali, deca su imala 11, 13 i 16 godina. Želeo sam da im budem dobar roditelj pa sam pažljivo čitao i primenjivao sve što sam u našim publikacijama mogao da nađem o tome kako biti dobar očuh. Nije uvek bilo lako, ali srećan sam što su me deca prihvatila kao pouzdanog prijatelja i oca koji ih voli. Vrata našeg doma su uvek bila otvorena za njihove drugove i drugarice. Uživali smo što nam je kuća bila puna živahnih tinejdžera.

Don i ja smo se 2013. preselili u Viskonsin da bismo brinuli o našim roditeljima. Iako se nisam nadao tome, nastavio sam da sarađujem s Betelom. I dalje sam pružao pravnu pomoć u različitim slučajevima.

U septembru 2018. primetio sam da isuviše često pročišćavam grlo. Lekar opšte prakse me je pregledao, ali nije znao u čemu je problem. Kasnije mi je drugi lekar savetovao da odem kod neurologa. U januaru 2019. neurolog je postavio početnu dijagnozu – redak neurološki poremećaj zvani progresivna supranuklearna paraliza.

Tri dana kasnije, na klizanju sam slomio zglob na desnoj ruci. Pošto sam odmalena išao na klizanje i uvek sam dobro klizao, bilo mi je jasno da mi motoričke sposobnosti slabe. Bolest se iznenađujuće brzo razvija i sve mi je teže da govorim, da se krećem i da gutam.

Srećan sam što sam mogao da koristim svoje pravno iskustvo da bih podupirao Jehovinu organizaciju. Takođe sam imao priliku da napišem mnoge članke za stručne časopise i širom sveta držim predavanja na seminarima iz oblasti medicinskog prava, braneći pravo Jehovinih svedoka na beskrvno lečenje. Pa ipak, kao što stoji u Luki 17:10, smatram da ne zaslužujem hvalu jer sam uradio ono što sam bio dužan da uradim.