Rođen sam 1935. u Engleskoj, u gradu Darlastonu. On se nalazi u industrijskoj oblasti koja je dobila naziv Crna zemlja, zbog crnog dima koji se uzdizao iz dimnjaka livnica i mnogih drugih fabrika. Kada sam imao oko četiri godine, moji roditelji su počeli da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima. Kao tinejdžer sam se uverio da je to istina i krstio sam se 1952, kada sam imao 16 godina.

U to vreme sam počeo da radim u jednoj velikoj fabrici koja je proizvodila ručni alat i delove za motorna vozila. Obučavao sam se za mesto sekretara i veoma sam voleo taj posao.

Posle nekog vremena, našao sam se pred važnom odlukom. Pokrajinski nadglednik me je tokom svoje posete pitao da li bih mogao da vodim Skupštinsko razmatranje knjige u svojoj matičnoj skupštini u Vilenholu. Nisam znao šta da radim. U to vreme sam išao na sastanke u dve skupštine. Radnim danima sam prisustvovao sastancima koji su mi bili najbliži poslu, u Brumsgrouvu, koji je udaljen oko 32 kilometra od mesta gde su živeli moji roditelji. Vikende sam provodio kod njih i tada sam prisustvovao sastancima u skupštini u Vilenholu.

Želeo sam da podupirem Jehovinu organizaciju i prihvatio sam zadatak koji mi je poverio pokrajinski nadglednik, iako je to značilo da moram da dam otkaz na poslu koji sam mnogo voleo. Nikada se nisam pokajao što sam doneo tu odluku i tako dopustio Jehovi da me vodi kroz život. To je otvorilo vrata mnogim blagoslovima koje sam kasnije doživeo.

Dok sam išao na sastanke u skupštinu u Brumsgrouvu, upoznao sam En, lepu sestru koja se puno zalagala u službi za Jehovu.  Venčali smo se 1957. i zajedno smo služili kao stalni pioniri, specijalni pioniri, u putujućoj službi i u Betelu. Život sa En mi je doneo mnogo radosti.

Bili smo oduševljeni kada smo 1966. pozvani da pohađamo 42. razred Biblijske škole Galad. Poslati smo u Malavi, koji je poznat kao „toplo srce Afrike“ zbog dobrih i srdačnih ljudi koji tamo žive. Nismo ni slutili da nećemo dugo ostati tamo.

Stigli smo u Malavi 1. februara 1967. Prvih mesec dana smo veći deo svog vremena proveli učeći jezik, a nakon toga sam počeo da služim kao oblasni nadglednik. Vozili smo džip za koji su neki mislili da može da prođe svuda, čak i preko reke, ali uprkos tim očekivanjima, mogli smo da prođemo samo kroz plitku vodu. Ponekad smo morali da prenoćimo u kolibama od blata pokrivenim slamom, kojima je tokom kišne sezone bila potrebna cerada pod krovom. Taj početak misionarske službe nije bio lak, ali uživali smo u svakom trenutku.

U aprilu sam shvatio da će nam vlasti uskoro praviti probleme. Čuo sam govor koji je na radiju održao dr Hejstings Banda, predsednik Malavija. On je tvrdio da Jehovini svedoci ne plaćaju porez i da se mešaju u politiku. Naravno, te optužbe nisu bile tačne. Svi smo znali da je pravi problem bila naša neutralnost, posebno to što nismo hteli da kupimo partijske knjižice.

U septembru smo pročitali u novinama da je predsednik optužio našu braću da stvaraju probleme širom zemlje. Tokom jednog političkog skupa, rekao je da će njegova vlada brzo sprovesti rezoluciju da se aktivnosti Jehovinih svedoka zabrane. Zabrana je stupila na  snagu 20. oktobra 1967. Ubrzo nakon toga, policajci i imigracioni službenici došli su u podružnicu kako bi je zatvorili i proterali sve misionare iz zemlje.

Proveli smo tri dana u zatvoru, a zatim smo bili deportovani na ostrvo Mauricijus, koje je bilo pod britanskom upravom. Međutim, tamošnje vlasti nam nisu dozvolile da ostanemo kao misionari. Zato smo bili poslati u Rodeziju (sada Zimbabve). Kad smo stigli tamo, naišli smo na jednog grubog i neljubaznog imigracionog službenika, koji nam nije dozvolio da uđemo u zemlju. Rekao nam je: „Proterani ste iz Malavija. Nisu vas pustili da ostanete na Mauricijusu, a sada ste došli ovde jer nemate drugog izbora.“ En je počela da plače. Izgledalo je da nigde nismo dobrodošli. U tom trenutku mi je došlo da dignem ruke od svega i vratim se pravo u Englesku. Imigracione vlasti su nam na kraju dozvolile da prenoćimo u podružnici pod uslovom da se sutradan javimo u njihovo sedište. Bili smo na kraju snage, ali smo odlučili da čekamo da vidimo šta će Jehova učiniti. Sledećeg popodneva, sasvim neočekivano, dobili smo dozvolu za privremeni boravak u Zimbabveu. Nikad neću zaboraviti kako sam se osećao tog dana. Bio sam uveren da je Jehova sve vodio.

U podružnici u Zimbabveu radio sam u Službenom odeljenju. Moj zadatak je bio da brinem za braću u Malaviju i Mozambiku. Braća u Malaviju su trpela strahovito progonstvo. Moj posao je, između ostalog, bio i prevođenje izveštaja koje su pokrajinski nadglednici slali iz Malavija. Jedne večeri, dok sam završavao jedan izveštaj, plakao sam zbog toga što su moja braća i sestre doživljavali teško zlostavljanje. * Pa ipak, njihova vernost, vera i istrajnost su me mnogo ohrabrile (2. Kor. 6:4, 5).

Učinili smo sve što smo mogli kako bi braća koja su ostala u Malaviju i braća koja su zbog nasilja pobegla u Mozambik dobijala duhovnu hranu. Prevodilački tim za jezik čeva, kojim govori većina stanovništva u Malaviju, prebačen je u Zimbabve, na veliku farmu jednog brata. On im je na tom imanju napravio kućice i kancelariju kako bi mogli da nastave s prevođenjem biblijske literature.

Svake godine smo organizovali da pokrajinski nadglednici iz Malavija dođu u Zimbabve na oblasni kongres na jeziku čeva. Oni bi tom prilikom dobili predloške za kongresne govore. Nakon što bi se vratili u Malavi, koristili su te predloške da drže ohrabrujuće govore braći i sestrama u skupštinama. Jedne godine smo uspeli da tokom njihovog boravka u Zimbabveu organizujemo Seminar za naimenovanu braću, kako bismo ojačali veru tih hrabrih pokrajinskih nadglednika.

U februaru 1975, otišao sam da posetim Svedoke iz Malavija koji su živeli u izbegličkim kampovima u Mozambiku. Ta braća su primenjivala sve smernice koje su dolazile od Jehovine organizacije, uključujući i to da svaka skupština ima starešinstvo. Nove starešine su organizovale mnoge aktivnosti, kao što su javna predavanja, razmatranje dnevnog citata i Stražarske kule, pa čak i pokrajinske sastanke. Kampove su organizovali po uzoru na kongrese, sa odeljenjima za čišćenje, deljenje hrane i obezbeđenjem. Uz Jehovin blagoslov, ta verna braća su postigla mnogo toga i to me je veoma ohrabrilo.

Krajem 1970-ih, nadgledanje aktivnosti u Malaviju preuzela je podružnica u Zambiji. Ali ja sam i dalje često razmišljao o braći u Malaviju i molio sam se za njih, a to su činila i mnoga druga braća. Kao član Odbora podružnice u Zimbabveu, nekoliko puta sam bio na sastanku s predstavnicima glavnog sedišta i braćom iz Malavija, Južnoafričke Republike i Zambije. Svaki put smo na tim sastancima  razgovarali o tome šta bismo još mogli da uradimo za braću u Malaviju.

Kako je vreme prolazilo, progonstvo je jenjavalo. Braća koja su pobegla iz Malavija postepeno su se vraćala, a oni koji su ostali u zemlji više nisu bili tako okrutno progonjeni. Obližnje zemlje su zakonski priznavale Jehovine svedoke i ukidale zabrane. U Mozambiku se to desilo 1991. Ali pitali smo se kada će Jehovini svedoci u Malaviju biti slobodni.

Politička situacija u Malaviju se s vremenom promenila i vlada je 1993. ukinula zabranu aktivnosti Jehovinih svedoka. Ubrzo nakon toga sam razgovarao s jednim misionarom, koji me je pitao: „Da li ćeš se vratiti u Malavi?“ Budući da sam imao 59 godina, odgovorio sam: „Ne, prestar sam ja za to.“ Pa ipak, tog istog dana smo od Vodećeg tela dobili faks u kom smo pozvani da se vratimo u Malavi.

Našli smo se pred teškom odlukom jer nam je bilo lepo u Zimbabveu. Tu smo se osećali kao kod kuće i stekli smo mnoge drage, dobre prijatelje. Vodeće telo je reklo da možemo ostati u Zimbabveu ukoliko to želimo. Lako smo mogli izabrati ono što nam se sviđa i ostati tu gde smo. Ali razmišljao sam o tome kako su Avraham i Sara iz poslušnosti Jehovi u poznim godinama ostavili svoj udoban dom (Post. 12:1-5).

Odlučili smo da prihvatimo poziv Jehovine organizacije i vratili smo se u Malavi 1. februara 1995, tačno 28 godina od našeg dolaska u tu zemlju. Osnovan je Odbor podružnice u kom smo služili dva brata i ja. Ubrzo smo ponovo počeli da organizujemo aktivnosti Jehovinih svedoka.

Bilo je prelepo gledati kako Jehova blagosilja propovedanje. Broj objavitelja u Malaviju je od 1993. do 1998. porastao sa 30 000 na preko 42 000. * Vodeće telo je odobrilo izgradnju novih objekata podružnice kako bi se obavio sav posao koji je bio pred nama. U Lilongveu smo kupili jedan plac od 12 hektara, a ja sam dobio zaduženje da radim u Odboru za gradnju.

U maju 2001, brat Gaj Pirs iz Vodećeg tela održao je govor za posvećenje novih objekata podružnice. Prisustvovalo je preko dve  hiljade Svedoka iz Malavija, od kojih je većina bila krštena više od 40 godina. Ta verna braća i sestre su tokom zabrane godinama istrajavali pod žestokim progonstvom. U materijalnom smislu nisu imali puno, ali su duhovno bili veoma bogati. Bili su srećni što su mogli da obiđu svoj novi Betel. Sve se orilo od pesama Kraljevstva koje su pevali u afričkom stilu. To je bilo nešto najdirljivije što sam ikada doživeo i pravi dokaz da Jehova bogato blagosilja one koji mu ostaju verni uprkos kušnjama.

Nakon što su objekti podružnice završeni, na moju veliku radost, počeo sam da dobijam pozive da držim govore za posvećenje Dvorana Kraljevstva. Skupštine u Malaviju su bile u programu brze gradnje Dvorana Kraljevstva u zemljama koje nemaju dovoljno finansijskih sredstava. Pre toga, neke skupštine su se sastajale pod nadstrešnicama napravljenim od drveća eukaliptusa. Te nadstrešnice su bile pokrivene trskom, a prisutni na sastancima sedeli su na klupama. Kada se krenulo sa izgradnjom dvorana, braća su radosno prionula na posao. Pekli su cigle u pećima koje su sami napravili. Izgradili su prelepa mesta za sastajanje, ali i dalje su želeli da zadrže klupe. Vodili su se jednom afričkom izrekom koja glasi: „Na klupi uvek ima mesta za još jednog.“

Velika radost mi je bila da vidim i kako Jehova pomaže svom narodu da stekne duhovnu zrelost. Poseban utisak na mene su ostavila mlada braća. Uvek su se javljali da pomažu gde god je to bilo potrebno i brzo su sticali iskustvo, jer su dobijali obuku od Jehovine organizacije i imali priliku da rade na različitim poslovima. Zahvaljujući tome su mogli da prihvate dodatne odgovornosti u Betelu i u skupštinama. Osim toga, skupštine su jačali i pokrajinski nadglednici koji su bili tek naimenovani. Mnogi od njih su bili oženjeni. Iako je sredina u kojoj su živeli očekivala od njih da imaju decu, oni i njihove supruge su to odložili za kasnije da bi mogli da se posvete služenju Jehovi u većoj meri.

Nakon što smo proveli 52 godine u Africi, zdravlje mi je oslabilo. Vodeće telo je odobrilo preporuku Odbora podružnice da svoju službu nastavimo u Velikoj Britaniji. Bilo nam je žao što moramo da napustimo Malavi jer smo ga voleli, ali betelska porodica u Velikoj Britaniji se dobro brine za nas u našim poznim godinama.

Pustio sam da me Jehova vodi kroz život i uveren sam da je to najbolja odluka koju sam ikada doneo. Da sam se oslanjao na svoje razmišljanje, moj život bi otišao u nekom sasvim drugom pravcu. Jehova je sve vreme znao šta je potrebno da bih ispravno postupao (Posl. 3:5, 6). Kao mladić sam bio oduševljen time kako jedna velika kompanija funkcioniše. Međutim, Jehovina organizacija mi je omogućila da se bavim nečim što mi je donelo mnogo više zadovoljstva. Služenje Jehovi je za mene bilo i ostalo najbolji način života!