„ZDRAVO! Kako si?“

Kada se s nekim pozdravljamo, verovatno mu uputimo ove ili slične reči. Možda se pritom rukujemo ili se zagrlimo. Način na koji se ljudi pozdravljaju razlikuje se od mesta do mesta, ali suština pozdrava uglavnom je ista. Ukoliko se s nekim ne bismo pozdravili, on bi mogao steći utisak da smo hladni ili da smo neučtivi.

Međutim, ne vole svi da se pozdravljaju. Neki se ustežu jer su po prirodi stidljivi ili imaju manjak samopouzdanja. Drugima je teško da se pozdrave s onima koji su druge rase, kulture ili se po nečem drugom razlikuju od njih. Ali imajmo na umu da čak i kratak pozdrav nekome može mnogo značiti.

Zato je dobro da se pitamo: „Kako pozdrav utiče na druge? Šta iz Božje Reči možemo naučiti o pozdravljanju?“

Kada se apostol Petar obratio Korneliju, prvom paganinu koji je postao hrišćanin, rekao mu je: „Sad zaista shvatam da Bog nije pristran“ (Dela 10:34). Petar je kasnije napisao da Bog želi „da svi dođu do pokajanja“ (2. Petr. 3:9). Možda najpre pomislimo da se ovi stihovi odnose samo na one koji su počeli da proučavaju Bibliju. Međutim, Petar je podstakao hrišćane: „Svakoga poštujte, svu braću volite“ (1. Petr. 2:17). Zato je na mestu da svakoga pozdravimo, bez obzira na njegovu rasu ili poreklo. Time ćemo pokazati ljubav i poštovanje.

Apostol Pavle je podstakao braću u Rimu: „Rado prihvatajte jedni druge, kao što je i Hrist rado prihvatio nas“ (Rimlj. 15:7). Pavle je konkretno spomenuo braću koja su ga prihvatila, pomagala mu i jačala ga. Danas više nego ikada ranije treba da jačamo jedni druge jer se suočavamo sa sve žešćim Sataninim napadima (Kol. 4:11; Otkr. 12:12, 17).

Primeri koji se nalaze u Bibliji pokazuju da se pozdravom može postići mnogo više od toga da se neko oseća prihvaćeno i poštovano.

Kada je došlo vreme da Jehova prenese život svog Sina u utrobu Marije, poslao je jednog anđela da razgovara s njom. Anđeo joj se obratio rečima: „Zdravo, milošću darovana, Jehova je s tobom.“ Ona se uplašila jer nije znala zašto joj se anđeo obraća. Kada je video njenu reakciju, rekao je: „Ne boj se, Marija, jer si našla milost kod Boga.“ Još joj je objasnio da je Jehova nju odabrao kako bi rodila Mesiju. Posle tih reči, Marija više nije bila uznemirena, već je poslušno rekla: „Evo Jehovine robinje! Neka mi bude po tvojoj reči“ (Luka 1:26-38).

Tom anđelu je sigurno bilo veoma drago što je mogao da prenese tu važnu poruku od Jehove. Pored toga, nije mu bilo ispod časti da razgovara s jednim nesavršenim ljudskim bićem. Kao što smo videli, on je taj razgovor započeo pozdravom. Šta mi učimo iz toga? Treba uvek da budemo spremni da pozdravimo druge i da ih ohrabrimo. Ponekad je dovoljno samo nekoliko reči da bi se oni osećali bolje i da bi bili uvereni da su zaista deo Jehovinog naroda.

Tokom svojih putovanja, apostol Pavle je upoznao mnogu braću u Maloj Aziji i Evropi. U svojim poslanicama je mnoge od njih spomenuo poimence. Na primer, to možemo videti u 16. poglavlju poslanice Rimljanima. On je spomenuo  Fivu, sestru iz jedne skupštine i podstakao braću: „Primite je u Gospodu kako dolikuje svetima i pomozite joj u svemu što joj od vas zatreba.“ Pozdravio je i Prisku i Akilu, za koje je rekao: „Njima sam zahvalan ne samo ja nego i sve skupštine drugih naroda.“ Pavle je pozdravio i neke o kojima danas ne znamo mnogo, na primer, „voljenog Epeneta“, kao i „Trifenu i Trifosu, koje se trude u Gospodu“. Očigledno je da je Pavle rado pozdravljao svoju braću i sestre (Rimlj. 16:1-16).

Zamislimo koliko su se ta braća i sestre obradovali kada su čuli da ih se Pavle rado seća. To je sigurno produbilo njihovu ljubav prema njemu, a i njihovu međusobnu ljubav. Kako je to možda uticalo na druge hrišćane? Verovatno je i njih ohrabrilo i pomoglo im da učvrste svoju veru. Pozdravi koji odišu ljubavlju i iskrenom brigom jačaju prijateljstva i jedinstvo Božjeg naroda.

Kada su braća iz Rima čula da je Pavle pristao u lučki grad Puteole i da se uputio ka Rimu, krenuli su mu u susret kako bi ga pozdravili. Nakon što ih je ugledao, „Pavle je zahvalio Bogu i ohrabrio se“ (Dela 28:13-15). Ponekad ćemo biti u prilici da nekog pozdravimo samo osmehom ili da mu mahnemo, ali i to ga može ojačati, naročito ako je zbog nečeg obeshrabren ili tužan.

U vreme učenika Jakova, neki hrišćani su u duhovnom smislu počinili blud jer su se sprijateljili sa svetom. Zato je bilo potrebno da im Jakov uputi ozbiljan savet (Jak. 4:4). Ali pogledajmo šta je on rekao u uvodu svoje poslanice:

„Jakov, rob Božji i rob Gospoda Isusa Hrista, pozdravlja dvanaest plemena koja su rasejana po svetu“ (Jak. 1:1). Hrišćani su iz ovog pozdrava razumeli da ih Bog nije odbacio i zato su bili spremniji da prihvate savet koji je usledio. Nema sumnje da srdačan pozdrav pun ljubavi može otvoriti put i za ozbiljnije razgovore.

Čak i kratak pozdrav, ukoliko je iskren i odiše brigom i ljubavlju, može mnogo značiti nekome. Istina, ponekad nam se može činiti da je on prošao nezapaženo. Ali ipak nije tako (Mat. 22:39). Pogledajmo to na jednom primeru. Jedna sestra koja živi u Irskoj jednom prilikom je stigla u dvoranu neposredno pred početak sastanka. Brzo je ušla unutra, a jedan brat joj se osmehnuo i rekao: „Zdravo! Drago mi je da te vidim.“ Sestra nije ništa odgovorila već je samo sela.

Nekoliko sedmica kasnije, prišla je tom bratu i spomenula mu je da već neko vreme ima ozbiljne probleme kod kuće. Rekla je: „To veče sam bila toliko uznemirena da je malo falilo da ne dođem na sastanak. Ne sećam se o čemu je sve bilo reči, ali se sećam kako si me pozdravio. Osećala sam se dobrodošlo. Hvala ti.“

Taj brat nije ni bio svestan kako je njegov pozdrav uticao na sestru. On kaže: „Kada mi je rekla koliko joj je tih nekoliko reči značilo, bilo mi je veoma drago što sam je pozdravio. Zbog toga sam se i ja dobro osećao.“

Solomon je napisao: „Baci hleb svoj na površinu vode, jer ćeš ga posle mnogo dana opet naći“ (Prop. 11:1). Kada rado pozdravljamo druge, naročito svoje suvernike, to će značiti i njima, ali i nama samima. Zato nemojmo nikada potceniti snagu koja stoji iza pozdrava.