Moji roditelji su tokom Drugog svetskog rata došli iz Estonije u Nemačku, gde sam se ja rodio. U to vreme su se pripremali za preseljenje u Kanadu. Kad smo stigli tamo, najpre smo živeli nedaleko od grada Otava. Naš prvi dom je bila jedna pomoćna zgradica u kojoj se nalazio i kokošinjac. Bili smo izuzetno siromašni, ali barem smo imali jaja za doručak.

Jednog dana su Jehovini svedoci pročitali mojoj majci Otkrivenje 21:3, 4. Bila je toliko dirnuta onim što je čula da je zaplakala. Posle toga su ona i otac počeli da proučavaju Bibliju i za kratko vreme su se krstili.

Iako moji roditelji nisu dobro govorili engleski, revno su služili Jehovi. Otac je mene i moju mlađu sestru Silviju vodio u službu skoro svake subote, čak i nakon noćne smene u topionici nikla u Sadberiju u Ontariju. Pored toga, svake nedelje smo kao porodica pripremali Stražarsku kulu. Mama i tata su u mene usadili ljubav prema Bogu. Zato sam 1956, kada sam imao deset godina, odlučio da mu posvetim svoj život. Njihova snažna ljubav prema Jehovi i dan-danas me podstiče da mu revno služim.

Nakon što sam završio srednju školu, malo sam zanemario istinu. Mislio sam da kao pionir nikada neću zaraditi dovoljno novca da ostvarim svoj san da avionom putujem po svetu. Zaposlio sam se u lokalnoj radio-stanici, gde sam puštao muziku. Mnogo sam voleo taj posao, ali radio sam uveče i zato sam stalno propuštao sastanke. Pored toga, družio sam se s ljudima koji ne vole Boga. Na kraju me je savest podstakla da promenim nešto.

Preselio sam se u grad Ošava, gde sam upoznao Reja Normana, njegovu sestru Lesli i druge pionire. Svi su me lepo prihvatili. Kada sam video koliko su srećni, počeo sam da preispitujem svoje životne ciljeve. Oni su me podstakli da počnem s pionirskom službom, što sam i uradio u septembru 1966. Bio sam srećan i uživao sam u životu. Ali usledila su neka iznenađenja koja su mi promenila život.

Dok sam još bio u srednjoj školi, poslao sam molbu za Betel u Torontu. Kasnije, dok sam služio  kao pionir, pozvali su me da dođem u Betel na četiri godine. Ali Lesli mi se mnogo sviđala i bojao sam se da je više nikad neću videti ako odem u Betel. Nakon što sam se dugo i usrdno molio, odlučio sam da prihvatim poziv i s tugom u srcu oprostio sam se od Lesli.

U Betelu sam radio u vešernici, a kasnije i kao sekretar. Lesli je u međuvremenu postala specijalni pionir i služila je u gradu Gatino, u Kvibeku. Često sam se pitao šta ona radi i da li sam doneo dobru odluku. Onda se desilo jedno od najlepših iznenađenja u mom životu. Njen brat Rej je pozvan u Betel i nas dvojica smo postali cimeri! Tako sam ponovo počeo da se družim s Lesli. Venčali smo se 27. februara 1971, na zadnji dan moje četvorogodišnje službe u Betelu.

Lesli i ja smo dodeljeni skupštini na francuskom govornom području u Kvibeku. Iznenadio sam se kada sam nakon nekoliko godina pozvan da služim kao pokrajinski nadglednik. Imao sam 28 godina i smatrao sam da sam premlad i da nemam dovoljno iskustva za to. Ohrabrilo me je ono što stoji u Jeremiji 1:7, 8. Ali brinulo me je još nešto. Lesli je doživela nekoliko saobraćajnih nezgoda i patila je od nesanice. Zato smo se pitali da li ćemo moći da obavljamo pokrajinsku službu. Međutim, ona je rekla: „Ako nas Jehova poziva da nešto uradimo, zar ne treba to da prihvatimo?“ To smo i uradili i narednih 17 godina smo proveli u putujućoj službi.

U pokrajinskoj službi sam imao mnogo obaveza i nisam uvek imao dovoljno vremena za Lesli. Trebalo je da naučim još nešto. Jednog ponedeljka rano ujutru, neko je pozvonio na vrata. Kada sam otvorio, tamo nije bilo nikoga. Pred vratima je stajala korpa u kojoj su se nalazili stolnjak, voće, sir, hleb, boca vina, čaše i poruka na kojoj je pisalo: „Odvedi ženu na izlet.“ Bio je divan, sunčan dan. Ali rekao sam Lesli da ne mogu da idem jer moram da pripremam govore. Ona je razumela, ali je bila pomalo tužna. Dok sam sedeo za stolom, počela je da me grize savest. Setio sam se reči iz Efešanima 5:25, 28. Pomislio sam da me Jehova pomoću tih stihova podseća da treba da uzmem u obzir osećanja svoje supruge. Nakon što sam se pomolio, rekao sam Lesli: „Idemo“, što ju je mnogo obradovalo. Odvezli smo se na jedno lepo mesto pored reke, prostrli stolnjak i proveli jedan od najlepših dana zajedno. Pored toga, stigao sam i da pripremim govore.

Uživali smo u putujućoj službi i posećivali mnoge skupštine, od Britanske Kolumbije do Njufaundlenda. Tako mi se ispunila želja iz detinjstva da putujem. Razmišljao sam i o školi Galad, ali nisam imao želju da služim kao misionar u stranoj  zemlji. Izgledalo je da su misionari nešto posebno i mislio sam da nisam dorastao takvom zadatku. Pored toga, plašio sam se da će nas poslati u neku afričku zemlju u kojoj vlada zaraza ili rat. Bio sam srećan tu gde sam.

Godine 1992, Jehovini svedoci su ponovo mogli da javno propovedaju u nekim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza. Zato su nas braća pitala da li bismo se preselili u Estoniju i služili kao misionari. Nismo očekivali taj poziv i mnogo smo se molili u vezi s tim. Opet smo razmišljali: „Ako nas Jehova poziva da nešto uradimo, zar ne treba da prihvatimo taj poziv?“ To smo i učinili, a ja sam pomislio: „Pa dobro, barem ne idemo u Afriku.“

Odmah smo počeli da učimo estonski. Posle nekoliko meseci u Estoniji, zamoljeni smo da počnemo s putujućom službom. Trebalo je da posećujemo 46 skupština i neke grupe u tri baltičke zemlje, kao i u Kalinjingradu u Rusiji. Zbog toga je trebalo da bar donekle naučimo letonski, litvanski i ruski. Bilo je teško, ali braća su nam pomagala i bila su srećna što se trudimo da naučimo njihov jezik. U Estoniji je 1999. otvorena podružnica i počeo sam da služim u Odboru, u kom su bili i Tomas Edur, Lembit Rejle i Tomi Kauko.

Upoznali smo mnogu braću i sestre koji su ranije bili deportovani u Sibir. Uprkos teškim uslovima u zatvoru i odvojenosti od porodice, nikad nisu postali ogorčeni. Ostali su radosni i revni u službi. Iz njihovog primera smo naučili da i mi možemo istrajati i biti radosni uprkos teškim okolnostima.

Nakon što smo godinama naporno radili bez dovoljno odmora, Lesli je počela da oseća ekstremni umor. Nismo odmah prepoznali da je njena iscrpljenost povezana s bolešću koja se zove fibromijalgija. Počeli smo ozbiljno da razmišljamo o povratku u Kanadu. Kada smo pozvani u školu za članove Odbora podružnice u Patersonu, nisam bio siguran da ćemo moći da prisustvujemo. Međutim, nakon što smo se usrdno molili, prihvatili smo poziv. Jehova je blagoslovio našu odluku. Tokom ove škole Lesli je konačno dobila odgovarajuće lečenje. Zahvaljujući tome, mogli smo da nastavimo sa uobičajenim aktivnostima.

Jedne večeri 2008, nakon što smo se vratili u Estoniju, pozvala su me braća iz glavnog sedišta. Pitali su me da li bismo služili u Kongu. Bio sam preneražen, naročito jer je trebalo da odgovorim sutradan. Nisam odmah rekao Lesli za to jer sam znao da te noći neće sklopiti oka. Umesto nje, ja sam probdeo noć. Molio sam se Jehovi i rekao sam mu sve što me je brinulo u vezi sa odlaskom u Afriku.

Sutradan sam ispričao Lesli za poziv koji smo dobili i razgovarali smo o tome. Razmišljali smo: „Jehova nas poziva da idemo u Afriku. Kako  ćemo znati da nešto ne možemo i da nam se ne sviđa ako to ne probamo?“ Zato smo nakon 16 godina u Estoniji odleteli u Kinšasu, u Kongu. Podružnica je bila poput zelene oaze u kojoj vlada spokojstvo. Jedna od prvih stvari koje je Lesli stavila kao ukras u našu sobu bila je razglednica koju je čuvala otkako smo otišli iz Kanade. Na njoj je pisalo: „Cvetaj tamo gde si posađen.“ Nakon što smo se upoznali s braćom, vodili kurseve i osetili radost misionarske službe, bili smo presrećni. S vremenom smo imali priliku da u okviru posete podružnicama putujemo u još 13 afričkih zemalja. Tako smo bolje upoznali raznolikost i lepotu tog kontinenta. Moji prvobitni strahovi su nestali i bili smo zahvalni Jehovi što nas je poslao da služimo u Africi.

U Kongu smo imali priliku da probamo različitu hranu, u koju spadaju i insekti. Ranije sam mislio da to nikada ne bih jeo. Ali kada smo videli kako braća uživaju u tim jelima, probali smo ih i svidela su nam se.

Više puta smo putovali na istok zemlje kako bismo hrabrili braću i nosili im humanitarnu pomoć. U tim delovima zemlje pobunjenici su napadali sela i zlostavljali žene i decu. Većina braće je imala veoma malo u materijalnom pogledu. Pa ipak, dirnula nas je njihova jaka nada u uskrsenje, ljubav prema Jehovi i odanost njegovoj organizaciji. To nas je navelo da preispitamo svoje motive za služenje Jehovi i da ojačamo veru u njega. Neka naša braća su ostala bez krova nad glavom i useva. Shvatio sam koliko brzo možemo izgubiti materijalne stvari i da je najvažnije biti blizak s Jehovom. Uprkos velikim poteškoćama, braća su se retko žalila. Njihov stav nas je podstakao da se i mi hrabro suočimo sa zdravstvenim i drugim problemima.

Onda je došlo novo iznenađenje. Pozvani smo da služimo u podružnici u Hongkongu. Nismo ni pomišljali da ćemo ikada živeti u Aziji. Ali nakon što smo osetili kako je Jehova bio uz nas u svim našim prethodnim zaduženjima, prihvatili smo i ovaj poziv. Tako smo 2013. sa suzama u  očima ostavili naše drage prijatelje i prelepu Afriku i krenuli u nepoznato.

Život u Hongkongu je bio sasvim drugačiji zato što je to veliki grad, u kom ima ljudi iz svih krajeva sveta. Nije nam bilo lako da učimo kineski. Međutim, braća su nas lepo prihvatila i mnogo smo uživali u lokalnoj hrani. U podružnici je bilo sve više posla i bili su nam potrebni novi objekti, ali cene nekretnina su vrtoglavo rasle. Zato je Vodeće telo donelo mudru odluku da se neke aktivnosti obavljaju na drugom mestu i da se proda većina objekata podružnice. Kratko nakon što je ta odluka doneta, 2015. smo se preselili u Južnu Koreju, gde i danas služimo. Iako ponovo učimo težak jezik i još uvek ga ne govorimo dobro, braća i sestre kažu da nam sve bolje ide.

Nije uvek lako sklapati nova prijateljstva. Ali shvatili smo da nam je lakše da upoznamo druge kada ih pozivamo u goste. Videli smo da među našom braćom ima više sličnosti nego razlika i da nas je Jehova predivno stvorio tako da možemo da otvorimo srce i primimo u njega mnoštvo prijatelja (2. Kor. 6:11).

Razumeli smo da je važno da prihvatimo druge ljude baš kao što ih i Jehova prihvata. Treba i da zapažamo dokaze da nas on voli i da nas vodi u životu. Kad god smo bili obeshrabreni ili smo se pitali da li nas braća i sestre vole, ponovo smo čitali razglednice i pisma od naših prijatelja. Jehova nam je odgovarao na molitve, uveravao nas u svoju ljubav i davao nam snagu da nastavimo dalje.

Kako su godine prolazile, Lesli i ja smo uvideli da moramo izdvajati vreme samo za nas dvoje, bez obzira na to koliko obaveza imamo. Takođe smo shvatili da treba da naučimo da se smejemo na svoj račun, posebno kada učimo neki novi jezik. A svako veče se trudimo da se setimo nečeg lepog što se desilo tog dana, za šta bismo mogli da zahvalimo Jehovi.

Iskreno govoreći, mislio sam da nikada ne bih mogao da budem misionar niti da živim u nekoj drugoj zemlji. Pa ipak, lepo je iz ličnog iskustva se uveriti da je uz Jehovinu pomoć sve moguće. To me podseća na reči proroka Jeremije: „Jehova, prevario si me“ (Jer. 20:7). Naš nebeski Otac nam je priredio mnoga lepa iznenađenja i dao nezamislive blagoslove. Čak mi je ispunio dečački san da letim avionom. Obišli smo podružnice na pet kontinenata i leteli smo avionom na mnogo više mesta nego što sam ikada sanjao. Gde god da sam služio, mnogo mi je značilo što je Lesli bila uz mene i pružala mi podršku.

Uvek podsećamo sebe na to za koga i zašto radimo sve ovo. Dobre stvari koje danas imamo pokazuju nam koliko će biti divna i budućnost, kada budemo živeli večno i kada Jehova bude otvorio ruku i „svim živim bićima [dao] ono što žele“ (Ps. 145:16).