Rodio sam se 22. decembra 1929. u Novilu, nadomak gradića Bastonja, u planinskom području Ardeni, u Belgiji. To je bilo seoce sa devet imanja. Imam lepe uspomene iz detinjstva. Moj mlađi brat Remon i ja smo svakog dana muzli krave i učestvovali u svakoj žetvi. U našem selu je vladao osećaj zajedništva i svi smo pomagali jedni drugima.

Moji roditelji, Emil i Alis, bili su revni katolici. Svake nedelje su išli na misu. Ali otprilike 1939, pioniri iz Engleske su došli u naše selo i ponudili mom tati da se pretplati na časopis Uteha (sada Probudite se!). On je brzo prepoznao da je to istina i počeo je da čita Bibliju. Kada je prestao da ide na misu, naše komšije, s kojima smo uvek bili dobri, počeli su žestoko da mu se protive. Navaljivali su na njega da ostane katolik, tako da su imali mnoge žučne rasprave.

Mnogo me je bolelo što su bili takvi prema mom ocu. Zato sam se, kao što je opisano na početku članka, usrdno pomolio Bogu da mu pomogne. Bio sam presrećan kada su komšije prestale da mu se protive. Tada sam znao da Jehova zaista sluša molitve.

Nacistička Nemačka je napala Belgiju 10. maja 1940, usled čega su mnogi civili napustili zemlju. Mi smo pobegli na jug Francuske. Dok smo bežali, ponekad bismo se našli blizu žestokih borbi između nemačkih i francuskih snaga.

Kada smo se vratili na imanje, videli smo da je većina toga pokradeno. Dočekao  nas je samo naš pas Bobi. Sve to me je navelo da se pitam: „Čemu ratovi i tolika patnja?“

Otprilike u to vreme, počeo je da nas posećuje brat Emil Šranc a, revni pionir koji je bio i starešina. Mnogo su nam značili razgovori s njim. Pokazao nam je u Bibliji zašto postoji patnja i odgovorio mi na druga pitanja o životu. Tako sam se zbližio s Jehovom i uverio da je on Bog ljubavi.

Našu porodicu su braća počela češće da posećuju i pre završetka rata. U avgustu 1943, brat Žoze Nikola Mine je na našem imanju održao govor. Pitao je: „Ko želi da se krsti?“ Javio se moj tata, a za njim i ja. Krstili smo se u rečici blizu našeg imanja.

U decembru 1944, nemačka vojska je otpočela svoj poslednji veći napad na zapadnom frontu, poznat kao Ardenska protivofanziva. Živeli smo blizu tog ratišta i zbog toga smo oko mesec dana morali da se krijemo u podrumu. Jednom kad sam izašao da namirim stoku, počela je rafalna paljba, koja je raznela krov našeg ambara. Iz štale mi je američki vojnik doviknuo: „Lezi dole!“ Dotrčao sam i legao pored njega, a on mi je na glavu stavio svoj šlem.

Nakon rata smo se povezali sa skupštinom u Liježu, oko 90 kilometara severno od nas. S vremenom je osnovana mala grupa za proučavanje u Bastonju. Počeo sam da radim u poreskoj upravi i studirao sam pravo. Kasnije sam radio u kancelariji javnog beležnika. Onda smo 1951. organizovali mali pokrajinski sastanak u Bastonju. Bilo je prisutno oko sto ljudi, među kojima je bila i veoma revna pionirka Eli Rojter. Da bi prisustvovala tom sastanku, prešla je 50 kilometara biciklom. Nedugo nakon toga smo se zavoleli i verili. Eli je dobila poziv za školu Galad, u Sjedinjenim Državama. Pisala je glavnom sedištu i objasnila zašto ne može da prihvati poziv. Brat Nor, koji je tada predvodio Jehovin narod, odgovorio  joj je da će možda jednog dana ipak doći u Galad sa svojim suprugom. Venčali smo se u februaru 1953.

Iste godine smo Eli i ja otišli na kongres „Društvo novog sveta“, održan na stadionu Jenki, u Njujorku. Na tom kongresu sam upoznao brata koji mi je ponudio dobar posao i predložio mi da imigriram u Sjedinjene Države. Eli i ja smo se molili Jehovi u vezi s tim, a zatim odlučili da odbijemo tu ponudu i vratimo se u Belgiju, u malu grupu od desetak objavitelja u Bastonju. Sledeće godine dobili smo sinčića Serža. Nažalost, kada je imao samo sedam meseci, razboleo se i umro. Utehu smo nalazili u molitvi, a snagu nam je davala sigurna nada da ćemo ga opet videti kad uskrsne.

U oktobru 1961, našao sam posao s nepunim radnim vremenom da bih mogao da budem pionir. Međutim, istog dana me je telefonom pozvao sluga podružnice u Belgiji. Pitao me je da li bih mogao da budem sluga pokrajine (sada pokrajinski nadglednik). „Da li bismo mogli najpre da budemo pioniri?“, pitao sam. Tako je i bilo. Nakon što smo osam meseci bili pioniri, u septembru 1962. počeli smo sa putujućom službom.

Nakon dve godine u putujućoj službi, pozvani smo u Betel u Briselu. S betelskom službom smo počeli u oktobru 1964. Doživeli smo mnogo toga lepog u ovom vidu službe. Ubrzo nakon posete brata Nora našem Betelu 1965, iznenadio sam se kad sam naimenovan za slugu podružnice. Kasnije smo Eli i ja pozvani u 41. razred škole Galad. Obistinilo se ono što je brat Nor napisao Eli 13 godina ranije! Po završetku škole smo se vratili u Betel u Belgiji.

Tokom godina sam svoje iskustvo na pravnom polju koristio za odbranu naših verskih sloboda u Evropi i van nje (Fil. 1:7). Tako sam imao kontakt sa predstavnicima vlasti iz više od 55 zemalja gde su naše aktivnosti bile ograničene ili zabranjene. Nikada nisam isticao svoje znanje i iskustvo, već sam se predstavljao kao neko ko služi Bogu. Uvek sam molio Jehovu da me vodi i imao sam na umu da je „kraljevo [odnosno sudijino] srce kao potok u Jehovinoj ruci“ i da ga on usmerava „kud god želi“ (Posl. 21:1).

U posebnom sećanju mi je ostao susret s jednim članom Evropskog parlamenta. Nakon što sam nekoliko puta pokušavao da razgovaram s njim, pristao je da me primi. Rekao mi je: „Imate pet minuta i ni minut više.“ Pognuo sam glavu i počeo da se molim. Iziritirano me je pitao šta to radim. Podigao sam pogled i rekao mu: „Zahvalio sam Bogu, pošto ste jedan od njegovih slugu.“  „Kako to mislite?“, pitao me je. Pročitao sam mu Rimljanima 13:4. Pošto je bio protestant, to ga je zaintrigiralo. Na kraju smo razgovarali pola sata i bilo je odlično. Čak je rekao da ceni ono što radimo.

Tokom godina, Jehovin narod je u Evropi vodio mnoge pravne bitke na polju hrišćanske neutralnosti, starateljstva nad decom, plaćanja poreza i tako dalje. Bio sam uključen u mnoge od njih i iz prve ruke sam video kako nam je Jehova pomagao i davao pobedu. Evropski sud za ljudska prava je presudio u korist Jehovinih svedoka u više od 140 slučajeva.

Tokom devedesetih godina prošlog veka, zajedno sa bratom Filipom Bramlijem iz glavnog sedišta i bratom Valterom Farnetijem iz Italije, radio sam na ostvarivanju većih verskih sloboda za našu braću na Kubi, gde su naše aktivnosti bile ograničene. Pisao sam kubanskoj ambasadi u Belgiji, a zatim se sastao sa službenikom koji se bavio našim zahtevom. Sastajali smo se nekoliko puta, ali nije bilo pomaka u rešavanju nesporazuma zbog kojih su naše aktivnosti bile ograničene.

Molili smo se Jehovi za vođstvo i zatim zatražili dozvolu da pošaljemo 5 000 Biblija na Kubu. Dobili smo dozvolu i Biblije su bezbedno stigle i podeljene su braći, tako da smo zaključili da Jehova blagosilja naš trud. Zatim smo tražili dozvolu da pošaljemo još 27 500 Biblija. I to je bilo odobreno. Mnogo sam se radovao što su naša draga braća i sestre na Kubi sada imala svoj primerak Biblije.

Mnogo puta sam išao na Kubu da bih pomogao u ostvarivanju naših prava u toj zemlji. Tokom tih poseta, uspostavio sam dobre odnose s mnogim vladinim zvaničnicima.

Tokom 1994, više od milion ljudi je pobijeno u genocidu nad plemenom Tutsi u Ruandi. Nažalost, stradala su i neka naša braća i sestre. Ubrzo je nekolicina braće bila zadužena da organizuje humanitarnu pomoć za objavitelje u toj zemlji.

Kada je naša grupa stigla u glavni grad Kigali, objekat u kom se prevodila naša literatura, kao i skladište za nju, bili  su izrešetani mecima. Čuli smo mnoge jezive priče kako su naša braća i sestre bili ubijeni mačetama. Ali je bilo i primera prave hrišćanske ljubavi. Na primer, upoznali smo brata iz plemena Tutsi kog je jedna porodica Svedoka iz plemena Hutu 28 dana krila u rupi pod zemljom. U Kigaliju smo organizovali sastanak, na kom je više od 900 braće i sestara dobilo utehu.

Iz Ruande smo prešli u susedni Zair (sada Demokratska Republika Kongo) da bismo tražili veliki broj Svedoka iz Ruande, koji su pobegli u izbegličke kampove blizu grada Gome. Nismo mogli da ih nađemo, pa smo se molili Jehovi da nas odvede do njih. Onda smo ugledali nekoga kako nam se približava i pitali smo ga da li poznaje nekog Jehovinog svedoka. „Da, ja sam Svedok“, odgovorio je. „Odvešću vas do braće iz Odbora za humanitarnu pomoć.“ Nakon ohrabrujućeg sastanka s tim odborom, sastali smo se sa oko 1 600 izbeglica i utešili smo ih pomoću Biblije. Takođe smo im pročitali pismo Vodećeg tela. Braću i sestre je dirnulo kada su čuli reči: „Stalno se molimo za vas. Znamo da vas Jehova neće zaboraviti.“ Upravo tako je i bilo. Danas u Ruandi ima više od 30 000 Svedoka.

Nakon skoro 58 godina braka, moja draga Eli je umrla 2011. Govorio sam Jehovi koliko mi je teško i on me je tešio. Utehu sam nalazio i u službi propovedanja.

Iako imam više od 90 godina, i dalje idem u službu svake nedelje. Drago mi je i što mogu da pomažem Pravnom odeljenju ovde u podružnici u Belgiji, što mogu da delim svoje iskustvo s drugima i da poput pastira brinem o mladima u betelskoj porodici.

Pre oko 84 godine, prvi put sam se molio Jehovi. Bio je to početak predivnog prijateljstva, koje je s godinama postajalo sve prisnije. Zahvalan sam Jehovi što je tokom celog mog života slušao moje molitve (Ps. 66:19). b