PRE nego što se vratio na nebo, Isus je rekao svojim učenicima: „Bićete mi svedoci [...] sve do kraja zemlje“ (Dela 1:8). Kako su prvi hrišćani gledali na taj zadatak, što im je i pomoglo da ga uspešno obave?

Profesor sa Oksfordskog univerziteta Martin Gudman kaže da su „hrišćani smatrali da im je dužnost da propovedaju, po čemu su se izdvajali od pripadnika svih drugih religija u Rimskom carstvu, pa i od pripadnika judaizma“. Isus je išao od mesta do mesta da bi propovedao. Pravi hrišćani su razumeli da, po uzoru na njega, treba da propovedaju „dobru vest o Božjem kraljevstvu“ i traže ljude koji žele da čuju istinu (Luka 4:43). Među hrišćanima su postojali i „apostoli“, što je izraz koji se odnosi na ljude koji su poslati da propovedaju (Mar. 3:14). Isus je svojim sledbenicima zapovedio: „Idite i stvarajte učenike od ljudi iz svih naroda“ (Mat. 28:18-20).

Iako apostoli odavno više nisu na zemlji, mnoge Jehovine sluge su poput njih veoma revne u propovedanju. Na poziv da više propovedaju, ta braća i sestre odgovaraju: „Evo mene, mene pošalji“ (Is. 6:8). Neki od njih, kao što su hiljade misionara koji su završili školu Galad, preselili su se u daleke zemlje. Drugi su se preselili na neko područje u svojoj zemlji. Mnogi su naučili strani jezik kako bi pomogli nekoj skupštini ili grupi koja propoveda na tom jeziku. Oni možda nisu imali idealne okolnosti i možda im nije bilo baš lako da to urade. Međutim, bili su spremni da se žrtvuju zato što vole Jehovu i ljude. Pažljivo su proračunali  trošak, to jest razmislili o svemu, i zatim su spremno uradili ono što su mogli (Luka 14:28-30). Njihova pomoć svima mnogo znači.

Međutim, nemamo svi iste okolnosti. Ne može se svako preseliti na područje gde postoji veća potreba ili naučiti neki jezik. Kako onda možemo biti poput misionara u svojoj skupštini?

Hrišćani iz prvog veka su revno propovedali, ali verovatno se većina njih nije preselila na neko drugo mesto i nisu bili misionari. Pa ipak, i za njih je važio sledeći podstrek: „Propovedaj dobru vest, potpuno izvrši svoju službu“ (2. Tim. 4:5). Zapovest da se propoveda dobra vest o Kraljevstvu i da se stvaraju učenici važi za sve nas. Zapravo, možemo biti poput misionara i u svojoj skupštini. Na koje načine?

Na primer, misionari u nekoj stranoj zemlji moraju da budu prilagodljivi da bi bili uspešni na novom području. Da li možemo nešto da naučimo od njih? Da li smo isprobali sve što se tiče propovedanja na području naše skupštine ili bismo možda mogli da probamo nešto novo? Na primer, braća su 1940. bila podstaknuta da jednom sedmično učestvuju u novom vidu službe — svedočenju na ulici. Da li učestvuješ u toj grani službe? Da li si možda razmišljao o tome da svedočiš pomoću stalaka s literaturom? Da bismo revno i radosno propovedali, treba da pozitivno gledamo na sve vidove službe i da budemo spremni da isprobamo neke nove.

Oni koji su se preselili na područje gde je veća potreba za objaviteljima ili propovedaju na nekom stranom jeziku obično su vešti objavitelji. Zato su od velike pomoći svojim novim skupštinama. Na primer, oni predvode u službi propovedanja. Pored toga, misionari često predvode i u samoj skupštini dok se za to ne osposobe druga braća. Ako si kršten brat, da li si razmišljao o tome da služiš braći i sestrama kao sluga pomoćnik ili starešina? (1. Tim. 3:1).

Osim što revno učestvujemo u službi i prihvatamo zaduženja u skupštini, postoji još mnogo toga što možemo uraditi za braću i sestre u svojoj skupštini. Bilo da smo mladi ili stari, muškarci ili žene, svi možemo jačati druge (Kol. 4:11).

Da bismo mogli da pomognemo suvernicima, potrebno je da ih dobro poznajemo. Biblija nas podstiče: „Razmišljajmo jedni o drugima“ (Jevr. 10:24). Te reči pokazuju da, iako ne želimo da zadiremo u privatnost naše braće, treba da se trudimo da ih upoznamo i razumemo i da saznamo šta im je potrebno. Možda je potrebno nešto praktično uraditi za njih. S druge strane, možda im je potrebna samo podrška ili ohrabrenje iz Biblije. Nemaju samo starešine i sluge pomoćnici odgovornost da pomažu suvernicima. Istina, u određenim situacijama će nekoj braći i sestrama samo oni moći da pomognu (Gal. 6:1). Međutim, svi možemo pomagati starijima ili porodicama koje se suočavaju s nekim problemima.

Primera radi, Salvatore je bio veoma zabrinut za svoju porodicu kada je upao u finansijske probleme zbog kojih je morao da proda firmu, kuću i mnoge vredne stvari. Jedna porodica iz skupštine je to primetila. Pomogli su Salvatoreu i njegovoj ženi da nađu posao i pružili su im novčanu pomoć. Takođe su mnoge večeri proveli s njima slušajući ih i hrabreći ih. Razvilo se prijateljstvo koje sada već dugo traje. Obe porodice se rado sećaju vremena koje su provodile zajedno tokom tog teškog perioda.

Kao pravi hrišćani, mi rado govorimo o svojoj veri. Poput Isusa, želimo da svi saznaju za divna obećanja iz Biblije. Čak i ako ne možemo da se preselimo na neko drugo područje, treba da činimo dobro drugima. Za to svakako imamo priliku u svojoj skupštini (Gal. 6:10). Ako se dajemo za druge, bićemo srećni i donosićemo „plod u svakom dobrom delu“ (Kol. 1:10; Dela 20:35).