Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

„Amin“ – reč koja je Jehovi važna

„Amin“ – reč koja je Jehovi važna

JEHOVA veoma ceni to što mu služimo. On budno pazi i sluša šta njegove sluge govore i nijedno delo kojim mu iskazujemo čast, koliko god izgledalo beznačajno, ne izmiče njegovoj pažnji (Mal. 3:16). Pozabavimo se sada jednom rečju koju smo verovatno izgovorili bezbroj puta. To je reč „amin“. Da li ta jednostavna reč išta znači Jehovi? I te kako. Da bismo shvatili zašto je to tako, pogledajmo koje je značenje te reči i kako se koristi u Bibliji.

„CEO NAROD NEKA KAŽE: ’AMIN!‘“

Reč „amin“ potiče iz hebrejskog jezika i znači „tako je“ ili „neka bude tako“. Izvedena je iz hebrejske reči koja znači „biti veran“, „pouzdan“. Ponekad se koristila u pravnim slučajevima. Kada bi onaj ko se zaklinje rekao „amin“, time bi potvrdio da je ono što govori zaista istina i da prihvata posledice onog što je rečeno (Br. 5:22). To što je neko pred drugima rekao „amin“ bila je za njega dodatna motivacija da održi datu reč (Nem. 5:13).

Reč „amin“ se na veoma upečatljiv način koristi u 27. poglavlju Ponovljenih zakona. Nakon što su Izraelci ušli u Obećanu zemlju, okupili su se između gore Eval i gore Garizim da bi čuli odredbe Zakona. Trebalo je ne samo da saslušaju kako glasi Zakon već i da kažu da li ga prihvataju. To su i učinili kada su rekli „amin“ nakon što im je pročitano kakve su posledice neposlušnosti (Pon. zak. 27:15-26). Zamisli kako je to zvučalo kada je na hiljade muškaraca, žena i dece glasno uzviknulo „amin“ (Is. Nav. 8:30-35). Sigurno su celog života pamtili taj trenutak. Ti Izraelci su održali svoju reč jer u Bibliji stoji: „Izrael je služio Jehovi dok je Isus bio živ i dok su bile žive starešine koje su nadživele Isusa i koje su znale sve što je Jehova učinio za Izrael“ (Is. Nav. 24:31).

I Isus je rečju „amin“ potvrđivao da je ono što kaže istina, ali je to činio na jedinstven način. On je reč amin (koja je najčešće prevedena rečju „zaista“) koristio kao uvod u ono što će reći a ne kao odgovor na neku izjavu. Ponekad ju je ponovio i dva puta zaredom (Mat. 5:18; Jov. 1:51). Na taj način je uveravao one koji su ga slušali da im govori celu istinu. Mogao je da govori s takvom sigurnošću jer ga je sam Bog ovlastio da ispuni sva njegova obećanja (2. Kor. 1:20; Otkr. 3:14).

„CEO NAROD JE REKAO: ’AMIN!‘, I HVALILI SU JEHOVU“

Izraelci su koristili reč „amin“ kada su hvalili Jehovu i upućivali mu molitve (Nem. 8:6; Ps. 41:13). Kada su na kraju nečije molitve rekli „amin“ pokazali su da se slažu sa onim što je rečeno. Svi prisutni su na taj način učestvovali u molitvi i time slavili Jehovu. Tako je bilo i kada je kralj David uneo kovčeg saveza u Jerusalim. Usledila je proslava tokom koje je upućena upečatljiva molitva u obliku pesme, zabeležena u 1. Letopisa 16:8-36. Svi su bili toliko dirnuti tim rečima da su rekli „’Amin!‘, i hvalili su Jehovu“. Njihov jednoglasan odgovor je uveličao tu priliku.

Hrišćani iz prvog veka su takođe izgovarali reč „amin“ kada su uzvisivali Jehovu. Biblijski pisci su je često spominjali u svojim poslanicama (Rimlj. 1:25; 16:27; 1. Petr. 4:11). U Otkrivenju se opisuje i kako duhovna bića na nebu slave Jehovu govoreći: „Amin! Hvalite Jah!“ (Otkr. 19:1, 4). Prvi hrišćani su imali običaj da na sastancima nakon molitve kažu „amin“ (1. Kor. 14:16). Ali to nije bila reč koju bi ponavljali bez razmišljanja.

ZAŠTO JE TVOJE „AMIN“ BITNO

Pošto smo razmotrili šta ova reč znači i kako se u prošlosti koristila, možemo reći da je i danas prikladno da se njome završavaju molitve. Kada kažemo „amin“ nakon što se pomolimo, to znači da stvarno mislimo ono što smo rekli. A kada, čak i samo u sebi, kažemo „amin“ nakon javne molitve, pokazujemo da delimo osećanja koja su u njoj izražena. Pogledajmo iz kojih još razloga naše „amin“ nije zanemarljivo.

Pažljivo slušamo molitvu. Molitva je čin obožavanja i mi hvalimo Jehovu ne samo time što se slažemo sa onim što je rečeno već i time kako se ponašamo tokom molitve. Da bi naše „amin“ bilo iskreno, treba da pažljivo slušamo molitvu.

Ujedinjeni smo kao Božje sluge. Prilikom javne molitve pažnja nam je usmerena na ono što i drugi slušaju (Dela 1:14; 12:5). Kada odgovorimo na tu molitvu istom rečju kao i naša braća i sestre, to nas još čvršće ujedinjuje. Bilo da ga izgovorimo naglas ili u sebi, naše „amin“ daje Jehovi još jedan razlog da usliši našu zajedničku molitvu.

Kad kažemo „amin“, doprinosimo tome da se Jehovi uputi hvala

Hvalimo Jehovu. Jehova zapaža i najmanje stvari koje činimo dok se trudimo da mu služimo (Luka 21:2, 3). On vidi kakvi su nam motivi i šta nam je u srcu. Čak i kada preko telefona pratimo sastanak, možemo biti sigurni da naše „amin“ kod Jehove ne prolazi nezapaženo. Tako doprinosimo tome da se Jehovi iskazuje čast i hvala.

Naše „amin“ nam se možda čini neznatno, ali za Jehovu je veoma bitno. U jednoj biblijskoj enciklopediji stoji: „Ovom rečju Božje sluge izražavaju pouzdanje, slaganje i čvrstu nadu koju imaju u svom srcu.“ Neka svako naše „amin“ bude ugodno Jehovi (Ps. 19:14).