MNOGA braća i sestre koji su se ranije preselili u neku od zapadnih zemalja odlučili su da se vrate u svoju domovinu. Pokrenuti ljubavlju prema Jehovi i bližnjima, preselili su se na područja gde je potrebno više objavitelja (Mat. 22:37-39). Šta su sve žrtvovali da bi napravili taj korak i koje blagoslove su dobili? Da bismo to saznali, pogledajmo šta su rekli neki koji su se vratili u Kamerun u zapadnoj Africi.

Naš brat Onesim je 1998. otišao iz rodnog Kameruna i 14 godina je živeo u inostranstvu. Jednog dana je na sastanku čuo poređenje o propovedanju. Govornik je rekao: „Ako bi dva prijatelja lovila ribu na različitim mestima i ako bi jedan od njih imao veći ulov, zar se onaj drugi ne bi premestio tamo gde je ulov bolji?“

To poređenje je navelo Onesima na razmišljanje o povratku u Kamerun, gde su mnogi ljudi želeli da proučavaju Bibliju. Želeo je da pomogne tamošnjim objaviteljima, ali neke stvari su ga brinule. Pitao se da li će moći da se prilagodi životu u svojoj domovini nakon što je tako dugo živeo u inostranstvu. Da bi to proverio, Onesim je otišao u Kamerun na šest meseci. Potom se 2012. preselio za stalno.

„Morao sam da se naviknem na vrućinu i životne uslove. U Dvorani Kraljevstva sam ponovo morao da sedim na tvrdim drvenim klupama. Ali trudio sam se da što pažljivije pratim program, pa je sećanje na udobne stolice počelo da bledi“, priča Onesim sa osmehom.

Onesim se 2013. oženio sa Žeraldin, koja je devet godina živela u Francuskoj pre nego što se vratila u Kamerun. Koje su blagoslove dobili zbog toga što su Jehovinu volju stavili na prvo mesto u životu? Onesim kaže: „Pohađali smo Školu za objavitelje Kraljevstva, a sada služimo u Betelu. Nedavno se za samo godinu dana u našoj skupštini krstilo 20 osoba. Smatram da sam sada na pravom mestu za ’ribolov‘“ (Mar. 1:17, 18). Žeraldin dodaje: „Blagoslovi su nadmašili sva moja očekivanja.“

Džudit se odselila u Sjedinjene Države, ali želela je da pruži više u službi. Ona priča: „Na kraju svake posete porodici u Kamerunu, plakala sam jer sam ostavljala nekoliko onih s kojima sam počela biblijski kurs.“ Međutim, Džudit je oklevala da se  vrati kući. Imala je dobar posao i zato je mogla da plaća lečenje svom ocu u Kamerunu. Pa ipak, s pouzdanjem u Jehovu, odlučila se na taj korak. Ona priznaje da joj nedostaju neke pogodnosti koje je imala u inostranstvu. Molila se Jehovi da joj pomogne da se prilagodi, a odgovor na tu molitvu je, između ostalog, bilo ohrabrenje koje je dobila od pokrajinskog nadglednika i njegove supruge.

Sećajući se tog vremena, Džudit kaže: „Za tri godine, krstile su se četiri osobe s kojima sam proučavala, što mi je donelo mnogo radosti.“ Kada se udala za Sema-Kastela, Džudit je postala specijalni pionir, a danas su njih dvoje u pokrajinskoj službi. Šta se desilo s njenim ocem? Džudit i njena porodica su u inostranstvu našli bolnicu u kojoj je njen otac bio besplatno operisan. Na njihovu radost, operacija je bila uspešna.

Viktor je otišao da živi u Kanadi. Jednom prilikom je u Stražarskoj kuli pročitao članak o visokom obrazovanju, koji ga je naveo da razmisli o svojim ciljevima. Prekinuo je studije na fakultetu i odlučio je da upiše kurs i nauči zanat. „To mi je omogućilo da ranije nađem posao i ostvarim cilj da budem pionir, što sam dugo želeo“, kaže on. Viktor se kasnije oženio s Karolin i zajedno su posetili Kamerun. Dok su bili u obilasku podružnice, neka braća su ih podstakla da razmisle o služenju u Kamerunu. Viktor kaže: „Ništa nas nije sprečavalo da prihvatimo taj poziv. Pošto smo vodili jednostavan život, mogli smo da to učinimo.“ Iako je Karolin imala neke zdravstvene probleme, odlučili su da se presele.

Viktor i Karolin su služili kao stalni pioniri i trudili su se da pomognu velikom broju ljudi koji su želeli da upoznaju Bibliju. Neko vreme su živeli od ušteđevine. Nakon toga su nekoliko meseci radili u Kanadi, što im je omogućilo da nastave s pionirskom službom u Kamerunu. Koje blagoslove su dobili? Pohađali su Školu za objavitelje Kraljevstva, služili su kao specijalni pioniri, a sada su u grupi za gradnju. Viktor kaže: „Da bismo ostavili ono na šta smo navikli, morali smo da se oslonimo na Jehovu i on je bio uz nas.“

Dok je studirao u Nemačkoj, naš brat Alen je 2002. pročitao traktat Mladi – čemu ćete posvetiti svoj život? To ga je motivisalo da promeni ciljeve. Zatim je 2006. pohađao Školu za obučavanje naimenovane braće i bio je poslat u Kamerun, svoju rodnu zemlju.

Alen je u Kamerunu dobio posao s kraćim radnim vremenom. Kasnije je našao bolje plaćen posao, ali brinuo se da će imati manje vremena za službu. Zato je bez oklevanja prihvatio poziv da služi kao specijalni pionir. Poslodavac mu je nudio veću platu, ali Alen se nije predomislio. Kasnije se oženio sa Stefani, koja je godinama živela u Francuskoj. Na koje teškoće je ona naišla kad je došla u Kamerun?

Stefani kaže: „Pojavilo mi se nekoliko zdravstvenih problema i alergija, ali uspela sam da dobijem redovnu terapiju i bolje mi  je.“ Njih dvoje su bili nagrađeni za svoju istrajnost. Alen priča: „Dok smo propovedali u zabačenom selu Kate, upoznali smo nekoliko ljudi koji su želeli da proučavaju Bibliju. Proučavali smo s njima preko telefona. Dvojica su se krstila i kasnije je u tom selu osnovana grupa objavitelja.“ Stefani dodaje: „Ništa ne donosi veću radost od pomaganja ljudima da predaju život Jehovi. Otkako služimo ovde mnogo puta smo osetili tu radost.“ Alen i Stefani su danas u pokrajinskoj službi.

Žizel se krstila dok je studirala medicinu u Italiji. Na nju je dubok utisak ostavio jednostavan život pionira koji su s njom proučavali Bibliju i želela je da se posveti službi. Zato je pred kraj školovanja počela da služi kao stalni pionir.

Žizel je želela da se vrati u Kamerun kako bi u većoj meri služila Jehovi, ali brinule su je neke stvari. Ona kaže: „Izgubila bih boravak u Italiji i bila bih odvojena od prijatelja i rođaka koji tu žive.“ Uprkos tome, Žizel se u maju 2016. preselila u Kamerun. Posle nekog vremena, udala se za Leonsa, i podružnica u Kamerunu im je predložila da se presele u Ajos, grad u kom je bilo potrebno više objavitelja Kraljevstva.

Kako je izgledao život u Ajosu? Žizel priča: „Često nedeljama nije bilo struje, pa nismo mogli da napunimo mobilne telefone. Retko kad smo mogli da ih koristimo. Naučila sam da kuvam na drvima. Vodu smo dovozili kolicima s jednog izvora, na koji smo išli s baterijskim lampama, uveče, jer je tad na izvoru bilo manje ljudi.“ Šta im je pomoglo da istraju? Žizel kaže: „Jehovin duh, međusobna podrška, kao i ohrabrenje i povremena finansijska pomoć porodice i prijatelja.“

Da li je Žizel srećna što se vratila u svoju zemlju? „Bez oklevanja mogu da kažem da jesam“, odgovara ona. „U početku je bilo nekih teškoća i obeshrabrenja, ali nakon što smo to prebrodili, moj muž i ja smo uvereni da smo uradili pravu stvar. To je ojačalo naše pouzdanje u Jehovu i približilo nas njemu.“ Leons i Žizel su pohađali Školu za objavitelje Kraljevstva i sada služe kao privremeni specijalni pioniri.

Poput ribara koji su spremni da se suoče s različitim teškoćama da bi imali dobar ulov, oni koji se vrate u svoju zemlju spremni su da se žrtvuju da bi pomogli ljudima koji se odazivaju na poruku o Kraljevstvu. Nema sumnje da će se Jehova setiti tih neumornih objavitelja po dobru zbog ljubavi koju su pokazali prema njegovom imenu (Nem. 5:19; Jevr. 6:10). Ako potičeš iz zemlje u kojoj je potrebno više objavitelja, da li bi mogao da se preseliš tamo? Ako to uradiš, čekaju te bogati blagoslovi (Posl. 10:22).