Pre nego što ispričam šta se nakon toga dogodilo, reći ću vam kako sam započeo s punovremenom službom.

Rođen sam 1942. na prelepom karipskom ostrvu Kurasao. Moj otac je iz Surinama, a na ostrvo se doselio zbog posla. On je bio među prvima koji su se krstili kao Jehovini svedoci na Kurasau. a Bilo je to nekoliko godina pre mog rođenja. Svake nedelje je proučavao Bibliju sa mnom i s mojom braćom i sestrama, iako smo ponekad pokušavali da to izbegnemo. Kada sam imao 14 godina, ponovo smo se preselili u Surinam kako bi otac brinuo o svojoj majci, koja je polako starila.

U Surinamu sam počeo da se družim s mladima iz skupštine koji su revno služili Jehovi. Bili su par godina stariji od mene i služili su kao stalni pioniri. Osmeh im nije silazio s lica kad god su govorili o onome što su doživeli u službi. Nakon skupštinskih sastanaka, pričao sam s njima i o biblijskim temama, a ponekad smo to radili dok smo sedeli napolju i gledali zvezde. Oni su mi pomogli da shvatim šta želim da radim u životu, a to je da služim Jehovi. Krstio sam se sa 16 godina. Kada sam imao 18 godina, započeo sam sa stalnom pionirskom službom.

Kao pionir sam naučio mnogo toga što mi je kasnije pomoglo u punovremenoj službi. Primera radi, jedna od prvih pouka je bila koliko je važno obučavati druge. Kada sam započeo s pionirskom službom, misionar Vilem van Sejl mi je posvetio posebnu pažnju. b Od njega sam naučio mnogo o tome kako da obavljam skupštinska zaduženja.  Tada nisam bio svestan koliko mi je obuka bila potrebna. Sledeće godine sam postao specijalni pionir i počeo sam da pomažem malim grupama u mestima koja su se nalazila duboko u tropskoj šumi u Surinamu. Veoma sam zahvalan braći što su mi u pravo vreme pružila neophodnu pouku. Tada sam odlučio da se ugledam na njih i da i ja obučavam druge.

Druga pouka je bila da je najbolje voditi jednostavan život i dobro planirati stvari. Na početku svakog meseca, moj saradnik u specijalnoj pionirskoj službi i ja razgovarali smo o tome šta će nam sve biti potrebno u narednim nedeljama. Nakon toga bi jedan od nas otišao na dugo putovanje do glavnog grada i kupio sve što nam je bilo potrebno. Morali smo da pazimo kako trošimo novac koji smo dobijali za lične potrebe i da stvari koje smo kupili štedljivo koristimo da bi nam trajale ceo mesec. Ukoliko bismo ostali bez nečega u tropskoj šumi, teško da bi iko mogao da nam pomogne. Verujem da mi je upravo to što sam kao mladić naučio da vodim jednostavan život i dobro planiram stvari pomoglo da kasnije budem usredsređen na služenje Jehovi.

Treća pouka je bila da je dobro poučavati ljude na njihovom maternjem jeziku. Odrastao sam govoreći holandski, engleski, papijamento i sranantongo – jezik koji govore mnogi u Surinamu (naziva se još i sranan). Ali dok sam propovedao u tropskoj šumi, shvatio sam da ljudi mnogo bolje reaguju kada čuju dobru vest na svom maternjem jeziku. Bilo mi je teško da govorim neke od tih jezika, kao što je saramakan, u kom se koriste visoki i niski tonovi. Međutim, trud se isplatio. Tokom godina sam mnoge ljude mogao da poučavam istini zato što sam govorio njihov maternji jezik.

Naravno, dok sam učio neki jezik, pravio sam greške. Na primer, jednu ženu koja je proučavala Bibliju boleo je stomak, pa sam hteo da je na jeziku saramakan pitam kako se oseća. Ali umesto toga sam je pitao da li je trudna! Suvišno je reći da joj je bilo neprijatno što sam je to pitao. Iako sam pravio ovakve greške, uvek sam se trudio da govorim jezikom kojim govore ljudi kojima sam propovedao.

Godine 1970, postao sam pokrajinski nadglednik. Te godine sam mnogim grupama u tropskoj šumi prikazivao program s dijapozitivima „U poseti glavnom sedištu Jehovinih svedoka“. Da bismo stigli do tih grupa, neka braća i ja smo na dugom drvenom čamcu plovili rekama kroz tropsku šumu. U tom čamcu se nalazio generator, prenosivi rezervoar s gorivom, fenjeri i oprema za puštanje programa s dijapozitivima. Kada bismo stigli do odredišta, prenosili bismo svu tu opremu kroz šumu do mesta gde bismo prikazali program. Ono što mi je posebno ostalo u sećanju s tih putovanja jeste koliko su ljudi voleli da gledaju te dijapozitive. Bio sam veoma  radostan dok sam ih poučavao o Jehovi i o zemaljskom delu njegove organizacije. Blagoslovi koje sam doživeo bili su daleko veći od bilo koje žrtve koju sam morao da podnesem u službi za Jehovu.

Iako sam kao samac mogao da lakše obavljam svoju službu, želeo sam da pored sebe imam nekog s kim ću deliti život. Počeo sam da se molim Jehovi da mi pomogne da pronađem suprugu koja bi rado prihvatila da punovremeno služi u tim ne baš lakim uslovima. Nakon godinu dana, počeo sam da se zabavljam sa Etel, samopožrtvovanom specijalnom pionirkom. Ona se od rane mladosti divila apostolu Pavlu i želela je da posveti život službi, baš kao i on. Venčali smo se u septembru 1971. i ona mi se pridružila u pokrajinskoj službi.

Etel je odrasla u porodici koja je skromno živela, pa joj nije bilo teško da se navikne na putujuću službu u tropskoj šumi. Primera radi, kada smo posećivali skupštine duboko u šumi, nosili smo malo stvari. Kupali smo se u rekama i sami smo prali svoju odeću. Naučili smo da jedemo sve što bi nam domaćini pripremili – iguane, pirane ili nešto drugo što bi ulovili ili upecali. Kad nismo imali tanjire, koristili smo lišće banane. Kad nismo imali pribor za jelo, jeli smo prstima. Etel i ja smo uvereni da su nas te žrtve koje smo zajedno podnosili zbližile s Jehovom i ojačale naše trostruko uže (Prop. 4:12). Ne bismo to menjali ni za šta na svetu!

Ono što sam ispričao na početku desilo se kada smo se vraćali iz posete braći koja su živela u tropskoj šumi. Naš čamac je naišao na brzake i potonuo je, ali se brzo  vratio na površinu. Na svu sreću, nosili smo prsluke za spasavanje i nismo ispali iz njega. Ali čamac je bio pun vode. Ispraznili smo posude s hranom u reku pa smo pomoću njih izbacivali vodu iz čamca.

Pošto smo ostali bez hrane, počeli smo da pecamo dok smo putovali niz reku. Ali ništa nismo uspeli da ulovimo. Zato smo se molili Jehovi da nam da hranu za taj dan. Čim smo se pomolili, jedan brat je zabacio udicu i uhvatio ribu koja je bila toliko velika da je nas petoro imalo obilnu večeru.

Nakon pet godina u putujućoj službi, desilo se nešto neočekivano – Etel i ja smo saznali da ćemo postati roditelji. Bio sam srećan kada sam čuo tu vest, mada nisam bio siguran kako će to uticati na naš život. Nas dvoje smo želeli da, ako je ikako moguće, ostanemo u punovremenoj službi. Naš prvi sin Etnijel se rodio 1976, a dve i po godine kasnije dobili smo drugog sina, Đovanija.

Iako smo imali decu, podružnica u Surinamu je zbog potrebe na području odobrila da i dalje služim kao pokrajinski nadglednik. Dok su naši sinovi bili mali, služio sam u pokrajinama s manje skupština. Tako sam dve nedelje mesečno mogao da služim kao pokrajinski nadglednik, a ostatak meseca provedem kao pionir u našoj skupštini. Kada sam posećivao skupštine blizu našeg doma, Etel i dečaci su išli sa mnom. Međutim, kada bih posećivao skupštine u tropskoj šumi, putovao bih sam.

Morao sam da imam dobar plan kako bih ispunio sva svoja zaduženja. Vodio sam računa o tome da svake nedelje imamo porodično proučavanje. Dok sam posećivao skupštine u tropskoj šumi, Etel je proučavala s momcima. Ali kad god je to bilo moguće, naša porodica je sve radila zajedno. Osim toga, Etel i ja smo se trudili da smislimo nešto zanimljivo za decu. Igrali smo razne igre i išli na izlete u okolini. Često sam se do kasno uveče pripremao za svoja teokratska zaduženja. Etel je bila poput vrsne žene koja je opisana u Poslovicama 31:15. Ustajala bi pre zore kako bi se pobrinula da zajedno doručkujemo i pročitamo dnevni citat pre nego što deca odu u školu. Srećan sam što imam suprugu koja se toliko žrtvovala kako bi mi pomogla  da ispunim sva zaduženja koja mi je Jehova poverio.

Etel i ja smo se trudili da pomognemo našim sinovima da zavole Jehovu i službu. Želeli smo da posvete svoj život punovremenoj službi, ali ne zbog nas nego da to bude njihova odluka. Uvek smo im govorili koliko radosti donosi punovremena služba. Nismo im govorili da neće biti problema, ali smo uvek isticali kako nam je Jehova pomagao i koje blagoslove smo imali. Trudili smo se da naša deca imaju dobro društvo i da uvek budu okružena braćom i sestrama kojima je Jehova bio na prvom mestu u životu.

Jehova se brinuo za sve potrebe naše porodice. Naravno, uvek sam se trudio da uradim svoj deo. Dok sam kao samac služio kao specijalni pionir u tropskoj šumi, naučio sam koliko je važno da štedimo novac da bismo kasnije mogli da podmirimo svoje potrebe. Ali ponekad, uprkos svem trudu, nismo imali sve što nam je bilo potrebno. Uveren sam da nam je Jehova tada pomagao. Primera radi, u Surinamu je 1986. izbio građanski rat koji je trajao do 1992. U tom periodu je bilo teško doći čak i do najosnovnijih stvari. Pa ipak, Jehova se brinuo za nas (Mat. 6:32).

Tokom našeg života, Jehova je uvek bio uz nas i pomagao nam da budemo srećni i zadovoljni. Naša deca su veliki blagoslov od Jehove i veoma nam je drago što smo uspeli da u njih usadimo želju da mu služe. Presrećni smo što su se i oni odlučili za punovremenu službu. Etnijel i Đovani su pohađali škole u okviru naše organizacije i sada zajedno sa svojim suprugama služe u podružnici u Surinamu.

Etel i ja smo sada zašli u godine, ali i dalje imamo pune ruke posla kao specijalni pioniri. Toliko smo zauzeti da još nisam našao dovoljno vremena da naučim da plivam! Ali nimalo se ne kajem. Kada se osvrnem na svoj život, iskreno verujem da je odluka koju sam doneo u ranoj mladosti, da punovremeno služim Jehovi, jedna od najboljih odluka koje sam ikada doneo.