Da li ste znali?
Da li se u drevno doba zaista dešavalo da neko poseje kukolj na tuđoj njivi?
U MATEJU 13:24-26, zabeleženo je Isusovo poređenje: „S nebeskim kraljevstvom je kao s čovekom koji je posejao dobro seme na svojoj njivi. Dok su ljudi spavali, došao je njegov neprijatelj, posejao kukolj među pšenicu i otišao. Kad je usev iznikao i doneo plod, tada se pokazao i kukolj.“ Neki pisci su sumnjali da se tako nešto dešavalo. Međutim, rimski pravni rukopisi su pokazali da jeste.
„Sejanje kukolja na tuđu njivu radi osvete [...] bilo je kažnjivo po rimskom zakonu. To što je uopšte bilo potrebno da se donese takav zakon pokazuje da se to nije retko dešavalo“, piše u jednom biblijskom rečniku. Pravnik Alastar Ker objašnjava da je 533. n. e. rimski car Justinijan objavio Digestu, sažetak rimskog zakona u kom su se nalazili i izvodi iz dela pravnika iz perioda klasičnog rimskog prava (oko 100-250. n.e.). Prema tom delu (Digesta, 9.2.27.14), pravnik Ulpijan je ukazao na jedan slučaj kojim se bavio rimski državnik Celzus, koji je živeo u drugom veku. Naime, na polju jednog čoveka je posejan kukolj zbog čega je ranije zasađen usev propao. U Digesti su navedene pravne mere koje je vlasnik ili zakupac zemlje mogao iskoristiti kako bi od počinitelja tog nedela dobio nadoknadu štete.
To što su se takva zlonamerna dela dešavala u drevno doba u Rimskom carstvu pokazuje da je Isusovo poređenje uzeto iz stvarnog života.
Koliko slobode je Rim davao judejskim vlastima u prvom veku?
TOKOM prvog veka, Judejom su vladali Rimljani. Oni su u svoje provincije postavljali namesnike s njihovom vojskom. Njihovo zaduženje je bilo da skupljaju poreze i održavaju red i mir. Rim je vodio računa o slučajevima gde je došlo do kršenja zakona i o kažnjavanju počinilaca nekog krivičnog dela. Rešavanje ostalih pitanja prepustio je lokalnim vlastima svojih provincija.
Sinedrion je bio judejski vrhovni sud i rešavao je slučajeve kršenja judejskog religioznog zakona. Niži sudovi su postojali po celoj Judeji. Većinu kršenja građanskih prava i krivičnih prekršaja rešavali su takvi sudovi, bez mešanja rimskih vlasti. Međutim, judejskim sudovima nije bilo dozvoljeno da pogube kriminalce. To pravo su Rimljani u suštini zadržali za sebe. Pa ipak, Sinedrion se u jednom dobro poznatom slučaju oglušio o to pravo. Bilo je to kada je Isusov učenik Stefan kamenovan do smrti (Dela 6:8-15; 7:54-60).
Dakle, judejski Sinedrion je imao velika ovlašćenja. Međutim, „rimske vlasti su mogle u svakom trenutku da uzmu stvar u svoje ruke i postupaju nezavisno, kao na primer u slučaju postojanja sumnje o političkom prestupu“, zapaža istoričar Emil Širer. To se desilo u slučaju apostola Pavla, koji je bio rimski građanin. Vojni zapovednik Klaudije Lisija umešao se u njegovo suđenje i odveo ga u pritvor u jednu kasarnu (Dela 23:26-30).