Uvodne reči u izdanju Stražarske kule od 1. januara 1918, bile su: „Šta nam donosi 1918. godina?“ Prvi svetski rat je još uvek besneo Evropom, ali događaji koji su se odigrali početkom te godine, pružali su nadu u bolje sutra, kako Istraživačima Biblije tako i čovečanstvu uopšte.

Osmog januara 1918, američki predsednik Vudro Vilson je u svom govoru koji je održao pred Kongresom Sjedinjenih Država izneo 14 tačaka za koje je smatrao da su presudne za uspostavljanje „pravednog i stabilnog mira“. Predložio je i da se diplomatija među državama odvija pred očima javnosti, da se smanji naoružanje, kao i da se osnuje organizacija koja bi ujedinila narode i koja bi radila u korist svih država, kako velikih tako i malih. Vilsonovih „14 tačaka“ kasnije su poslužile prilikom osnivanja Lige naroda, kao i u pregovorima kojima se došlo do Versajskog mirovnog ugovora, kojim je okončan Prvi svetski rat.

Uprkos tome što je 1917. bila propraćena nemirima, * činilo se da će i za Istraživače Biblije nastupiti period mira, kao što se moglo videti na osnovu toga kako su se stvari odvijale na godišnjem sastanku korporacije Watch Tower Bible and Tract Society.

Na ovom sastanku, održanom 5. januara 1918, nekoliko istaknutih ljudi koji su bili zamoljeni da napuste Betel, pokušali su da preuzmu kontrolu nad organizacijom. Ričard Barber, koji je verno služio kao putujući nadglednik, započeo je sastanak molitvom. Nakon izveštaja o delu propovedanja iz prethodne godine, održan je godišnji izbor novih članova upravnog odbora. Brat Barber je predložio Džozefa Raterforda i još šestoricu druge braće. Zatim je pravni zastupnik koji je stao na stranu protivnika predložio sedmoricu drugih, među kojima su bili i oni koji su napustili Betel. Međutim, protivnici su izgubili izbore. Velika većina braće koja su imala pravo glasa izabrala je brata Raterforda i šestoricu verne braće za nove članove upravnog odbora.

Mnoga braća koja su prisustvovala ovom sastanku rekla su da su tom prilikom osetila Jehovino vođstvo kao nikada ranije. Međutim, njihova radost je kratko trajala.

Tokom narednih meseci, Istraživači Biblije su delili knjigu Svršena tajna. Iskrene osobe su pozitivno reagovale na biblijsku istinu koja je u njoj izneta.

Jedan putujući nadglednik iz Kanade po imenu Edvard Krist, rekao je da je jedan bračni par koji je pročitao knjigu Svršena tajna prihvatio istinu za samo pet sedmica. Još je dodao: „I muž i žena su potpuno posvećeni Bogu i veoma lepo duhovno napreduju.“

Jedan čovek koji je dobio ovu knjigu odmah je svojim prijateljima ispričao ono što je iz nje saznao. Njega je baš „pogodila“ ova knjiga. On kaže: „Dok sam šetao Trećom avenijom, mislio  sam da mi je na rame pala neka cigla, ali u stvari to je bila knjiga ’Svršena tajna‘. Poneo sam je kući i celu je pročitao. [...] Kasnije sam saznao da ju je jedan sveštenik [...] u besu bacio kroz prozor [...] Ali više je time pomogao ljudima da dobiju pravu nadu nego bilo čime što je uradio u životu. [...] Njegov gnev je doveo do toga da sada mnogi slave Boga.“

Ali nije samo sveštenik bio ljut zbog ove knjige. Vlasti u Kanadi su je zabranile 12. februara 1918, tvrdeći da sadrži podrivačke i antiratne izjave. Ubrzo nakon toga, vlasti u Sjedinjenim Državama sledile su isti obrazac. Vladini agenti pretražili su podružnicu i druge objekte u Njujorku, Pensilvaniji i Kaliforniji, kako bi pronašli dokaze protiv vodećih članova organizacije. Zatim je Ministarstvo pravde Sjedinjenih Država, 14. marta 1918, zabranilo Svršenu tajnu, tvrdeći da se štampanjem i deljenjem ove knjige ometaju ratni napori i krši zakon o špijunaži.

Dana 7. maja 1918, Ministarstvo pravde je izdalo naloge za hapšenje Ðovanija Dečeka, Džordža Fišera, Aleksandra Makmilana, Roberta Martina, Frederika Robisona, Džozefa Raterforda, Vilijama van Amburga i Klejtona Vudvorta. Oni su optuženi zato što su navodno „protivzakonito, izdajnički i tvrdoglavo navodili druge na neposlušnost, nelojalnost i odbijanje službe u vojsci i ratnoj mornarici Sjedinjenih Država.“ Suđenje je počelo 5. juna 1918. i bilo je očigledno da će biti osuđeni. Zašto?

Javni tužilac Sjedinjenih Država rekao je da je zakon o špijunaži, na osnovu kog su braća bila optužena, „efikasno sredstvo protiv propagande“. Šesnaestog maja 1918, Kongres nije usvojio dopunu zakona o špijunaži koja bi pružila zaštitu onima koji „iz ispravnih motiva i opravdanih razloga objave ono što je istinito“. Knjiga Svršena tajna imala je značajnu ulogu tokom ovog suđenja. U vezi s tim, u zvaničnom izveštaju Kongresa Sjedinjenih Država stoji: „Jedan od primera najopasnije vrste propagande je knjiga ’Svršena tajna‘ [...] Njena jedina svrha je da navede vojnike da izgube poverenje u naš cilj i da izazove [...] otpor prema regrutaciji.“

Dana 20. juna 1918, porota je proglasila osmoricu braće krivom po svim tačkama optužnice. Narednog dana, sudija je izrekao presudu. Rekao je: „Verska propaganda koju ovi ljudi strastveno zagovaraju i šire [...] opasnija je od jedne nemačke divizije. [...] Kazna za tako nešto mora biti stroga.“ Dve sedmice kasnije ova osmorica braće osuđena su na zatvorske kazne u trajanju od 10 do 20 godina i poslata u savezni zatvor u Atlanti u Džordžiji.

Tokom tog perioda, Istraživači Biblije su se suočavali sa žestokim protivljenjem. Federalni istražni biro (FBI) detaljno je pratio njihove aktivnosti na osnovu čega je sastavio na hiljade izveštaja. Ti izveštaji svedoče o tome da su naša braća bila odlučna da nastave s propovedanjem.

U jednom pismu upućenom FBI-ju, upravnik pošte u Orlandu na Floridi, napisao je: „[Istraživači Biblije] idu od kuće do kuće i to najčešće noću. [...] Po svemu sudeći, odlučni su da ne odustanu uprkos protivljenju.“

Jedan pukovnik u Ministarstvu odbrane podneo je izveštaj FBI-ju o aktivnostima Frederika Franca, koji je kasnije bio član Vodećeg tela. Pukovnik je napisao: „Frederik Franc je bio aktivno uključen u prodaju oko 1 000 primeraka knjige ’Svršena tajna‘.“

Čarls Fekel, koji je kasnije takođe bio član Vodećeg tela, suočio se sa žestokim progonstvom. Vlasti su ga uhapsile zbog deljenja knjige Svršena tajna i zatim proveravale njegovu ličnu poštu. Bio je mesec dana u zatvoru u Baltimoru u državi Merilend, označen kao „strani neprijatelj, Austrijanac“, jer je u to vreme Austrija smatrana neprijateljskom državom. Dok je odvažno svedočio onima koji su ga ispitivali, imao je na umu Pavlove reči iz 1. Korinćanima 9:16, gde stoji: „Teško meni ako ne objavljujem dobru vest!“ *

Pored toga što su revno propovedali, Istraživači Biblije su puni žara pokrenuli peticiju za oslobađanje braće iz zatvora u Atlanti. Ana Gardner se priseća: „Nismo sedeli skrštenih ruku. Kada su braća dospela u zatvor, odmah smo počeli sa prikupljanjem potpisa. Išli smo od vrata do vrata. Dobili smo na hiljade potpisa! Ljudima smo govorili da se radi o pravim hrišćanima koji su nepravedno zatvoreni.“

Tokom tog teškog perioda, kongresi su često održavani kako bi se braća duhovno jačala. U Stražarskoj kuli je pisalo: „Ove godine je održano [...] više od 40 kongresa [...] Sa svih tih kongresa pristigli su izvanredni izveštaji. Ranije su svi kongresi održavani krajem leta ili početkom jeseni, ali sada se održavaju svakog meseca.“

Iskrene osobe su i dalje prihvatale dobru vest. Na jednom kongresu u Klivlandu u Ohaju, bilo je oko 1 200 prisutnih, a 42 se krstilo, uključujući i jednog dečaka koji je imao „takvu veru i predanost Bogu da bi mu na tome i mnogi odrasli pozavideli“.

Kako se 1918. bližila kraju, budućnost Istraživača Biblije bila je neizvesna. Neki od poseda organizacije u Bruklinu bili su prodati i glavno sedište je prebačeno u Pitsburg u Pensilvaniji. Dok su odgovorna braća bila u zatvoru, još jedan godišnji sastanak zakazan je za 4. januar 1919. Kakav će biti razvoj događaja?

Naša braća su istrajavala u službi Bogu. Bili su toliko uvereni u to da će se sve dobro završiti da su za godišnji citat za 1919. izabrali stih iz Isaije 54:17: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti uspešno.“ Sve je bilo spremno za dramatičan preokret koji će ojačati njihovu veru i pripremiti ih za ogroman posao koji je stajao pred njima.