ROÐEN sam 1934. Moji roditelji, Fred i Edna Malahan, već su 20 godina bili Istraživači Biblije (Jehovini svedoci). Veoma sam im zahvalan što su usadili u mene ljubav prema Jehovi. Živeli smo u Parsonsu, jednom malom gradu na jugoistoku države Kanzas i pripadali smo skupštini u kojoj su skoro svi bili pomazani hrišćani. Moja porodica je imala dobre duhovne navike. Redovno smo išli na skupštinske sastanke i drugima smo prenosili istinu iz Božje Reči. Subotom posle podne bismo uglavnom propovedali na javnim mestima. Ponekad smo bili malo umorni, ali tata bi nas nakon službe uvek vodio na sladoled da se osvežimo.

Naša skupština je bila mala ali smo imali veliko područje koje je obuhvatalo nekoliko manjih mesta i mnogo farmi. Kad smo propovedali na farmama, ljudi bi nam često u zamenu za našu literaturu davali povrće koje su sami uzgajali, sveža jaja ili čak žive piliće. Pošto nismo imali baš mnogo novca, a tata je unapred davao novac za literaturu, hrana koju smo dobijali u službi mnogo nam je značila.

Moji roditelji su nabavili fonograf koji su koristili u službi propovedanja. Tada sam bio suviše mali da ga sam koristim, ali uživao sam da pomažem tati i mami da puštaju govore brata Raterforda kod ljudi koje su posećivali ili s kojima su proučavali Bibliju.

Moj tata je na naš Ford iz 1936. stavio veliki zvučnik. Takav auto je bio veoma koristan u širenju vesti o Kraljevstvu. Uglavnom smo najpre puštali muziku da privučemo pažnju ljudi, a zatim smo puštali biblijski govor. Posle govora smo zainteresovanim osobama nudili biblijsku literaturu.

Jednom prilikom je u gradiću Čerivejlu, u Kanzasu, policija rekla mom ocu da takav auto ne sme biti u parku, gde se ljudi nedeljom  opuštaju, ali da izvan parka može. Tata je bez prigovora pomerio auto u obližnju ulicu i usmerio ga prema parku, tako da su ljudi i dalje mogli jasno da čuju poruku. Uvek je bilo zanimljivo da u takvim prilikama budem s tatom i s mojim starijim bratom, Džerijem.

Krajem 1930-ih, učestvovali smo u „blic“ akcijama kako bismo brzo obradili područja na kojima smo uglavnom nailazili na protivljenje. Ustajali smo pre svanuća (kao što je to bilo u Džoplinu, u Misuriju) i zatim ubacivali traktate ili brošurice ispod vrata trudeći se da budemo što tiši. Nakon toga smo se nalazili sa ostalima da bismo proverili da li je policija nekog uhapsila.

Tokom tih godina, još jedan zanimljiv vid propovedanja bile su informativne povorke. Tada smo na sebi nosili plakate i u povorci išli kroz grad. Još se sećam jedne takve povorke u našem gradu kada je jedan od braće na sebi nosio plakat na kom je pisalo „Religija je zamka i prevara“. Braća su krenula od naše kuće, zatim su pešačila oko kilometar i po kroz grad i vratila se nazad. Na svu sreću, tom prilikom nisu imali nikakvih neprijatnosti. Naprotiv, mnogi su sa zanimanjem posmatrali šta se dešava.

Kao porodica smo često putovali u Teksas na kongrese. Pošto je tata radio na železnici imali smo besplatne karte, tako da smo vozom išli na kongrese i u posetu rodbini. Mamin stariji brat, Fred Vizmar, i njegova supruga, Julali, živeli su u gradu Templ u Teksasu. Ujka Fred je kao mladić, početkom 1900-ih, čuo za istinu, krstio se i ono što je saznao preneo je svojim sestrama, uključujući i moju majku. Bio je dobro poznat braći koja su živela u centralnom delu Teksasa jer je tamo ranije služio kao sluga zone (nekadašnji naziv za pokrajinskog nadglednika). U njegovom društvu je bilo prijatno jer je bio veoma ljubazan i veseo. Bio je revan za istinu i pozitivno je uticao na mene od mog najranijeg detinjstva.

Godine 1941, vozom smo putovali na jedan veliki kongres u Sent Luisu, u Misuriju. Svi mladi su bili zamoljeni da sede zajedno u jednom delu blizu bine kako bi čuli govor brata Raterforda „Kraljeva deca“. Na kraju govora, brat Raterford i oni koji su mu pomagali uručili su svim mladima novu knjigu Deca. Više od 15 000 mladih je uživalo u ovom duhovnom blagoslovu.

U aprilu 1943, prisustvovali smo jednom manjem, ali ne i manje važnom kongresu u Kofivilu, u Kanzasu, pod nazivom „Poziv na akciju“. Na tom kongresu je bilo objavljeno da će u svim skupštinama početi da se održava nova škola — Teokratska škola propovedanja. Tom prilikom smo kao priručnik za tu školu dobili brošuru od 52 lekcije. Kasnije te iste  godine, održao sam svoj prvi učenički govor. Ovaj kongres je za mene bio poseban jer sam se s još nekoliko njih krstio u hladnom jezercetu na obližnjoj farmi.

Srednju školu sam završio 1951. godine i trebalo je da odlučim šta ću sa svojim životom. Žarko sam želeo da služim u Betelu, gde je moj brat Džeri ranije služio. Zato sam poslao molbu podružnici u Bruklinu. Ta odluka mi je mnogo značila u duhovnom pogledu. Ubrzo je moja molba bila prihvaćena i pozvan sam da 10. marta 1952. započnem s betelskom službom.

Nadao sam se da ću raditi u štampariji jer sam želeo da učestvujem u proizvodnji časopisa i drugih publikacija. Međutim, u početku sam radio kao konobar a kasnije u kuhinji, što je bilo veoma lepo i poučno iskustvo. Na kraju, nikad nisam ni radio u štampariji. Ali pošto smo u kuhinji radili po smenama, tokom dana sam imao malo više slobodnog vremena. Zato sam često na miru mogao da proučavam u betelskoj biblioteci, gde mi je na raspolaganju bilo mnogo knjiga. To mi je pomoglo da duhovno napredujem i da ojačam veru, kao i da budem još odlučniji da služim Jehovi u Betelu dokle god budem mogao. Džeri je otišao iz Betela 1949. i oženio se Patrišom, ali njih dvoje su i dalje živeli u Bruklinu. Pomagali su mi i hrabrili me tokom tih prvih godina betelske službe.

Kratko nakon dolaska u Betel, odgovorna braća su tražila ko bi od braće mogao da bude na listi betelskih predavača. Zatim su braća sa tog spiska dobila zadatak da u toku godine posete skupštine koje su bile udaljene od Bruklina najviše 320 kilometara. Tokom vikenda bi održali javno predavanje i sarađivali s braćom u službi propovedanja. I ja sam se našao na spisku predavača. Imao sam veliku tremu dok sam držao svoje prvo javno predavanje. Tada su predavanja trajala sat vremena. Obično sam do skupština putovao vozom. Još se sećam jednog zimskog nedeljnog popodneva 1954. Seo sam na voz za Njujork i trebalo je da do večeri stignem do Betela. Međutim, počela je mećava i lokomotiva je ostala bez struje. Voz je ipak stigao u Njujork u ponedeljak oko pet sati ujutru. Odatle sam metroom stigao u Bruklin i otišao pravo na posao. Malo sam kasnio i bio sam veoma umoran jer sam celu noć probdeo u vozu. Ali takve neprijatnosti nisu mogle da zasene radost koju sam osećao jer sam imao priliku da upoznam mnogu braću i sestre i da im služim na ovakav način.

Tokom prvih godina betelske službe, pozvan sam da učestvujem u radio-emisijama na našoj radio-stanici WBBR. Studiji su se nalazili na drugom spratu zgrade u ulici Kolumbija Hajts 124. Bio sam jedan od aktera u biblijskom programu koji se prenosio svake sedmice. Brat Makmilan, koji je već duže vreme služio kao član betelske porodice, redovno je učestvovao u ovim radio-emisijama. Njega smo od milja zvali brat Mak. Bio je izvrstan primer istrajnosti u službi Jehovi za nas mlađe članove betelske porodice.

Zatim sam 1958. dobio novo zaduženje u Betelu. Zadatak mi je bio da pomažem onima koji su završili Biblijsku školu Galad da dobiju vizu za zemlju u kojoj će služiti i da organizujem putovanje do njihovog odredišta. U to vreme je putovanje avionom bilo veoma skupo, tako da je malo misionara putovalo na ovaj način. Većina njih koji su išli u Afriku i na Daleki istok, putovali su teretnim brodovima. Kada su godinama kasnije avionske karte postale pristupačnije, većina misionara je putovala avionom.

Godine 1960, počeo sam da organizujem čarter letove od Sjedinjenih Država do Evrope za međunarodne kongrese koji su se održavali tokom 1961. Jednim takvim letom sam putovao od Njujorka do Hamburga na međunarodni  kongres. Nakon kongresa, trojica braće iz Betela i ja smo iznajmili auto i vozili kroz Nemačku do podružnice u Rimu. Odatle se naše putovanje nastavilo do Francuske, a zatim preko Pirineja do Španije, gde je delo propovedanja bilo zabranjeno. Uspeli smo da braći u Barseloni dostavimo literaturu koju smo upakovali kao poklone. Zaista je bilo uzbudljivo upoznati tu braću! Zatim smo vozili do Amsterdama odakle smo se avionom vratili u Njujork.

Oko godinu dana kasnije, moj zadatak u Betelu je između ostalog bio da organizujem putovanje za one koji su izabrani da kao delegati prisustvuju posebnoj seriji međunarodnih kongresa koji su se održavali širom sveta. To su bili kongresi pod nazivom „Večna dobra vest“, koji su održani 1963. Organizovali smo da 583 delegata prisustvuju kongresima u Evropi, zatim u Aziji i na ostrvima u južnom delu Tihog okeana, i na kraju u Honoluluu, na Havajima, i Pasadeni, u Kaliforniji. Tokom ovog putovanja, delegati su posetili Liban i Jordan, gde su bili organizovani posebni obilasci biblijskih zemalja. Naše odeljenje u Betelu je osim rezervisanja letova i smeštaja u hotelima pribavljalo i sve neophodne vize.

Godina 1963. je za mene bila značajna iz još jednog razloga. Dvadesetdevetog juna, venčao sam se sa Lilom Rodžers koja je bila iz Misurija i u Betel je došla tri godine ranije. Nedelju dana nakon venčanja, Lila i ja smo bili na jednom od putovanja na kongrese širom sveta i tom prilikom smo posetili Grčku, Egipat i Liban. Iz Bejruta smo avionom stigli do Jordana gde smo sleteli na jedan mali aerodrom. Pošto je delo propovedanja u toj zemlji bilo zabranjeno, vlasti nisu davale vize Jehovinim svedocima tako da nismo znali šta će biti kad stignemo. Koliko smo samo bili srećni i iznenađeni kada smo na aerodromu ugledali braću i sestre kako drže transparent s natpisom: „Dobrodošli Jehovini svedoci“! Bilo je divno posetiti biblijske zemlje i videti mesta gde su živeli Avraham, Isak i Jakov, gde su Isus i njegovi apostoli propovedali i odakle je hrišćanstvo počelo da se širi sve „do kraja zemlje“ (Dela 13:47).

U proteklih 55 godina, Lila mi je prava podrška u svim našim zadacima. Nekoliko puta smo bili u Španiji i Portugalu dok je tamo delo propovedanja bilo pod zabranom. Braći smo pružili ohrabrenje, dostavili im literaturu i druge potrebne stvari. Čak smo mogli da posetimo i neku braću koja su bila u zatvoru u staroj tvrđavi u Kadizu, u Španiji. Zaista sam bio srećan što sam jednim biblijskim govorom mogao da ih ohrabrim.

U godinama nakon 1963, imao sam tu čast da pomažem oko organizovanja putovanja na međunarodne  kongrese u Srednjoj i Južnoj Americi, Australiji, Africi, na Dalekom istoku, u Evropi, na Novom Zelandu, u Portoriku i na Havajima. Lila i ja smo uživali u mnogim nezaboravnim kongresima, uključujući i kongres u Varšavi 1989. godine. Mnoga braća iz Rusije prisustvovala su ovom velikom kongresu. To je bio njihov prvi kongres u životu! Nekoliko braće i sestara koje smo upoznali, godinama su bili u sovjetskim zatvorima zbog svoje vere.

Nešto u čemu sam posebno uživao jesu posete podružnicama širom sveta kako bih ojačao i ohrabrio betelske porodice i misionare. Tokom naše poslednje takve posete, bili smo u Južnoj Koreji, gde smo se sreli sa 50 braće koja su bila u zatvoru u Suvonu. Svi oni su bili veoma pozitivni i jedva su čekali da ponovo učestvuju u službi propovedanja. Susret s njima nas je mnogo ohrabrio (Rimlj. 1:11, 12).

Video sam kako je Jehova tokom godina blagoslovio svoj narod porastom. Kada sam se krstio 1943. bilo je oko 100 000 objavitelja, a sada broj objavitelja u 240 zemalja i teritorija iznosi više od 8 000 000. To je velikim delom postignuto zahvaljujući službi onih koji su završili Biblijsku školu Galad. Uživao sam dok sam blisko sarađivao sa mnogima od njih i dok sam im pomagao da otputuju do zemalja u koje su poslati.

Drago mi je što sam kao mlad doneo odluku da proširim svoju službu tako što sam popunio molbu za Betel. Jehova me je bogato blagoslovio tokom svih ovih godina. Pored betelske službe, veliku radost nam je pričinjavala saradnja s nekoliko skupština u Bruklinu, gde smo stekli prijatelje za ceo život.

I dalje služim u Betelu zahvaljujući Lilinoj podršci. S obzirom da imam više od 84 godine, srećan sam što još uvek mogu da pomažem u odeljenju za korespondenciju.

Velika je radost biti deo Jehovine veličanstvene organizacije i videti razliku između onih koji služe Jehovi i onih koji mu ne služe. Jasno razumemo ono što stoji u Malahiji 3:18: „I opet ćete videti razliku između pravednog i zlog, između onog ko služi Bogu i onog ko mu ne služi.“ Svakim danom vidimo kako Satanin svet sve više tone, a ljudi gube nadu i ništa im ne donosi pravu radost. Ali oni koji vole Jehovu i služe mu, čak i u ovim teškim vremenima zaista su srećni i imaju nadu. Velika je čast propovedati dobru vest o Kraljevstvu! (Mat. 24:14). Jedva čekamo dan, koji će uskoro doći, kada će Božje Kraljevstvo uništiti ovaj svet i zameniti ga novim svetom gde će se ispuniti sva Božja obećanja. Tada će svi biti zdravi i večno će uživati u raju na zemlji.