Jehova je ulio snagu tim vrednim propovednicima. Tokom te godine, broj kolportera, to jest pionira, porastao je sa 225 na 350. Osim toga, prvi put je više od 8 000 objavitelja poslalo glavnom sedištu svoj izveštaj o službi propovedanja. Jehova ih je blagoslovio izvanrednim rezultatima.

Džozef Raterford, koji je u to vreme organizovao aktivnosti Istraživača Biblije, održao je 21. marta 1920. govor pod nazivom „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“. Pre toga, Istraživači Biblije su uložili poseban trud da što više ljudi pozovu na to predavanje. Iznajmili su jedno od najvećih pozorišta u Njujorku i podelili oko 320 000 pozivnica.

Odaziv javnosti premašio je sva očekivanja. Preko 5 000 ljudi napunilo je pozorište do poslednjeg mesta, a još 7 000 je ostalo napolju. Stražarska kula je ovaj skup nazvala „jednim od najuspešnijih sastanaka koji su Međunarodni istraživači Biblije ikada održali“.

Istraživači Biblije su svima postali poznati po tome što su objavljivali poruku da „milioni koji sada žive neće nikada umreti“. U to vreme, oni nisu razumeli da poruka o Kraljevstvu treba da se propoveda u još većoj meri. Pa ipak, njihova revnost bila je izuzetna. Ajda Omsted, koja je počela da ide na sastanke 1902, ispričala je: „Znali smo da čovečanstvo očekuju veliki blagoslovi i nikada nismo propustili priliku da tu dobru vest prenesemo onima s kojima smo razgovarali u službi.“

Da bi braća redovno dobijala duhovnu hranu, u Betelu je organizovano štampanje nekih publikacija. Braća su kupila opremu i postavila je u iznajmljenu zgradu u Aveniji Mirtl 35, u Bruklinu, nedaleko od Betela.

Lio Pel i Volter Kesler došli su u Betel u januaru 1920. „Kada smo stigli“, ispričao je Volter, „nadglednik štamparije nas je pogledao i rekao: ’Do ručka ima još sat i po.‘ Poslao nas je da donosimo kutije s knjigama iz podruma.“

Lio je ispričao šta se dogodilo narednog dana: „Posao nam je bio da operemo zidove  u prizemlju zgrade. To je bio najprljaviji posao koji sam ikada radio. Ali bilo je to za Gospoda i zato je bilo vredno svakog truda.“

Za samo nekoliko nedelja, revni dobrovoljci su počeli da štampaju Stražarsku kulu. Na mašini za ravnu štampu, koja se nalazila na prvom spratu, odštampano je 60 000 primeraka Stražarske kule od 1. februara 1920. U međuvremenu, braća su u podrumu postavila štamparsku presu koju su nazvala „Bojni brod“. Počeli su da štampaju i časopis Zlatni vek, od izdanja od 14. aprila 1920. Jehova je bez sumnje blagoslovio trud ovih marljivih radnika.

Jehovine verne sluge ponovo su uživale u propovedanju i saradnji sa suvernicima. Međutim, u teškom periodu od 1917. do 1919, neki Istraživači Biblije napustili su organizaciju. Kako im se moglo pomoći?

U Stražarskoj kuli od 1. aprila 1920. objavljen je članak pod naslovom „Živimo u miru“. U njemu je upućen ovaj srdačan poziv: „Uvereni smo [...] da je svako ko poseduje Gospodov duh [...] spreman da zaboravi ono što je iza nas [...] kako bismo živeli u jedinstvu i složno sarađivali kao jedno telo.“

Mnogi su se odazvali na ove reči koje su odisale toplinom. Jedan bračni par je napisao: „Nema sumnje da smo pogrešili što smo više od godinu dana bili po strani dok su drugi propovedali [...] Nadamo se da nikada više nećemo skrenuti s pravog puta.“ Te radnike koji su se vratili čekalo je mnogo posla.

Istraživači Biblije su 21. juna 1920. počeli intenzivnu akciju kako bi svima uručili „SG“, kako su skraćeno zvali meki povez knjige Svršena tajna *. Nakon što je bila zabranjena 1918, u magacinu je ostao veliki broj ovih knjiga.

 Svi objavitelji, a ne samo kolporteri, bili su pozvani da učestvuju u ovoj akciji. U Biltenu * od juna 1920. stajalo je: „U svakoj skupštini, svaka posvećena [krštena] osoba koja to može treba rado da učestvuje. Neka ovo bude moto svakog od nas: ’Samo jedno želim – SG da delim.‘“ Edmund Huper je ispričao da su tokom ove akcije mnogi prvi put učestvovali u službi od vrata do vrata. On je dodao: „Tek tada smo počeli da shvatamo da će se ova služba obavljati u većoj meri nego što smo ikada mogli da pretpostavimo.“

Pošto je tokom Prvog svetskog rata bilo teško održavati kontakt sa Istraživačima Biblije iz drugih zemalja, brat Raterford je želeo da ohrabri braću i ponovo organizuje naše aktivnosti u tim zemljama. Zato je 12. avgusta 1920, s još četvoricom braće krenuo na duže putovanje po Velikoj Britaniji, Evropi i Bliskom istoku.

Kada je brat Raterford posetio Veliku Britaniju, Istraživači Biblije su održali tri kongresa i 12 sastanaka za javnost. Bilo je prisutno oko 50 000 ljudi. U Stražarskoj kuli je o toj poseti rečeno: „Braća su bila okrepljena i ojačana. Još više su se zbližili i još više su sarađivali u službi, a mnoga tužna srca preplavila je radost.“ U Parizu je brat Raterford ponovo govorio na temu „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“. Kada je predavanje počelo, sala je bila dupke puna. Nakon govora, trista ljudi je želelo da sazna nešto više.

Tokom narednih nedelja, braća su posetila Atinu, Kairo i Jerusalim. Da bi se pomoglo zainteresovanima u tim gradovima, brat Raterford je osnovao podružnicu u gradu Ramala, blizu Jerusalima. Zatim se vratio u Evropu i osnovao Kancelariju za srednju Evropu, gde se počelo s pripremama za štampanje literature.

U jesen 1920, izašao je 27. broj časopisa Zlatni vek, u kom su otkrivene pojedinosti o progonstvu koje su Istraživači Biblije doživljavali tokom 1918. Štamparska presa Bojni brod, koju smo ranije pomenuli, radila je dan i noć kako bi proizvela više od četiri miliona primeraka tog časopisa.

 Čitaoci su saznali o neobičnom slučaju Eme Martin. Sestra Martin je bila kolporter iz San Bernandina u Kaliforniji. Ona je 17. marta 1918, zajedno s braćom Edvardom Hemom, Edvardom Zonenburgom i Ernestom Stivensom, prisustvovala sastanku na kom se okupio mali broj Istraživača Biblije.

Jedan čovek koji je prisustvovao tom sastanku nije došao da bi učio o Bibliji. „Otišao sam na taj sastanak [...] po nalogu javnog tužioca“, izjavio je kasnije na sudu. „Bio sam tamo da bih prikupio dokaze.“ Našao je „dokaz“ koji je tražio, knjigu Svršena tajna. Nekoliko dana kasnije, sestra Martin i trojica braće bili su uhapšeni. Optuženi su da su time što su delili zabranjenu knjigu prekršili Zakon o špijunaži.

Ema i trojica braće bili su proglašeni krivima i osuđeni na tri godine zatvora. Sve žalbe koje su uložili bile su odbijene, pa su 17. maja 1920. poslati u zatvor. Ali ubrzo su se stvari promenile nabolje.

Brat Raterford je 20. juna 1920. ispričao njihovo iskustvo na kongresu u San Francisku. Prisutni su bili šokirani onim što su ovi hrišćani doživeli pa su poslali telegram predsedniku Sjedinjenih Država. Napisali su: „Smatramo da je presuda [...] gospođi Martin [...] zbog navodnog kršenja Zakona o špijunaži nepravedna [...] Smatramo [sramnim] postupke federalnih agenata koji su svoj položaj iskoristili kako bi [...] uhvatili u zamku [...] gospođu Martin [...] i zatim na osnovu lažnih dokaza izgradili slučaj protiv nje kako bi je poslali u zatvor.“

Već narednog dana, predsednik Vudro Vilson je ukinuo kazne sestri Martin i braći Hem, Zonenburg i Stivens. Ponovo su bili slobodni.

Kako se 1920. bližila kraju, Istraživači Biblije imali su mnogo razloga za radost. U glavnom sedištu je bilo sve više posla, a pravi hrišćani su bili aktivniji nego ikad, objavljujući da je Božje Kraljevstvo jedino rešenje za probleme čovečanstva (Mat. 24:14). Naredna godina, 1921, biće još važnija za objavljivanje istine o Kraljevstvu.