Istraživačima Biblije je bila potrebna hrabrost da bi propovedali. Trebalo je da objavljuju „dobru vest“ krotkima, ali i „dan osvete“ zlima.

Brat Džon Hoskin, koji je živeo u Kanadi, odvažno je svedočio uprkos protivljenju. U proleće 1921, u službi je naišao na jednog metodističkog sveštenika. Brat Hoskin je na početku razgovora rekao: „Trebalo bi da prijateljski razgovaramo o Svetom pismu. Ali čak i ako imamo različito mišljenje o nečemu, ipak se možemo složiti da se oko toga ne slažemo i rastati se kao prijatelji.“ Ali to se nije desilo. Brat Hoskin je ispričao: „Razgovarali smo samo nekoliko minuta kada je sveštenik toliko snažno zalupio vratima da sam pomislio da će se staklo s njih sručiti na pod.“

„Što ne odeš kod nevernika i propovedaš njima?“, vikao je sveštenik. Brat Hoskin ništa nije rekao na to, ali dok je odlazio, pomislio je: „Čini mi se da sam upravo razgovarao s jednim takvim.“

Sutradan, dok je držao propoved u crkvi, sveštenik je nastavio da napada našeg brata. „Upozorio je vernike na mene, rekavši im da sam najveći prevarant koji je ikada došao u taj grad i da me treba ubiti“, ispričao je brat Hoskin. Ali njega to nije zaustavilo već je nastavio da propoveda i razgovarao je s mnogim ljudima. On je rekao: „Uživao sam u službi više nego ikad. Nekoliko ljudi mi je čak reklo: ’Sam Bog te je poslao!‘ i ponudili su mi pomoć da ne bih ni u čemu oskudevao.“

Kao pomoć u razumevanju Biblije, u časopisu Zlatni vek * redovno su izlazile rubrike s biblijskim pitanjima i odgovorima. Primera radi, u rubrici „Biblijske pouke za mlade“ nalazila su se pitanja koja su roditelji mogli da razmatraju s decom. Roditelji bi najpre postavili deci neko pitanje, a zatim bi im pomogli da u Bibliji nađu odgovor na njega. Pitanja kao što je „Koliko knjiga ima u Bibliji?“ pomagala su deci da nauče neke osnovne stvari. Druga, kao što je  „Da li svaki pravi hrišćanin treba da očekuje progonstvo?“ pripremala su mlade da odvažno svedoče.

Postojala je još jedna rubrika s pitanjima i odgovorima namenjena onima koji su već dobro poznavali Bibliju. Odgovori su se mogli pronaći u knjizi Božanski plan vekova, prvom tomu Studija Pisma. Iako su hiljade čitalaca mnogo naučile iz ovih rubrika, u časopisu Zlatni vek od 21. decembra 1921. objavljeno je da će obe rubrike prestati da izlaze. Zašto je došlo do te promene?

Braća koja su u to vreme organizovala propovedanje uvidela su da je potrebno da zainteresovane osobe sistematski proučavaju Bibliju. Zato je u novembru 1921. objavljena knjiga Harfa Božja. Ljudi koji su uzeli tu knjigu ujedno su bili upisani na biblijski kurs na kom su se razmatrale različite biblijske teme. Tako su mogli da saznaju više o Božjoj nameri da ljudima podari večni život. Kako je taj kurs izgledao?

Kada bi neko uzeo knjigu, uz nju bi dobio i karticu na kojoj je pisalo koje stranice treba da pročita. Sledeće nedelje poštom bi dobio drugu karticu s pitanjima na osnovu tog materijala. Na njoj je pisalo i šta treba da pročita za sledeću nedelju.

Kurs je trajao 12 sedmica i zainteresovane osobe su svake sedmice dobijale novu karticu od lokalne skupštine. Te kartice su obično slali objavitelji koji su bili u poodmaklim godinama ili zbog lošeg zdravlja nisu mogli da idu od kuće do kuće. Na primer, Ana Gardner iz Milvejla u Pensilvaniji rekla je: „Kada je izdata knjiga Harfa Božja, moja sestra Tejl, koja ne može da hoda, mogla je više da učestvuje u službi jer je svake sedmice slala kartice s pitanjima.“ Po završetku kursa, neko iz skupštine bi posetio zainteresovanu osobu kako bi joj pomogao da još bolje upozna Bibliju.

Pred kraj godine, brat Džozef Raterford je poslao pismo svim skupštinama. U njemu je napisao da je „te godine dato obimnije i bolje svedočanstvo o Kraljevstvu nego ijedne godine otkako je period žetve započeo“. Zatim je dodao: „Pred nama je još mnogo posla. Pozivajte i druge da nam se pridruže u ovoj divnoj službi.“ Po svemu sudeći, Istraživači Biblije su poslušali njegov savet, jer su se sledeće, 1922. godine, još više posvetili propovedanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu.