Pošto se propovedalo sve većem broju ljudi, bilo je potrebno više literature. Braća u Betelu u Bruklinu štampala su časopise, ali ne i knjige. To su radile druge štamparije. Jednom prilikom, mesecima nije bilo dovoljno knjiga za službu pošto štamparija s kojom smo sarađivali nije mogla da proizvede potreban broj primeraka. Brat Raterford je tada pitao Roberta Martina, tadašnjeg nadglednika naše štamparije, da li bismo mogli sami da štampamo knjige.

Brat Martin je kasnije ispričao: „Bila je to genijalna, ali pomalo zastrašujuća ideja, zato što je to značilo da treba da nabavimo opremu za štampanje i uvezivanje knjiga i pokrenemo posao.“ Braća su iznajmila prostor u ulici Konkord 18 u Bruklinu i nabavila sve potrebne mašine.

Nije svima bilo drago zbog te odluke. Direktor kompanije koja je do tada štampala naše knjige posetio je našu novu štampariju. Rekao je braći: „Eto, imate najsavremeniju štampariju, a niko živ nema predstavu o tome kako sve to funkcioniše. Za šest meseci, sve će se ovo pretvoriti u gomilu gvožđurije.“

Brat Martin je ispričao: „Ono što je taj čovek rekao zvučalo je sasvim logično, ali prevideo je jednu veoma važnu činjenicu – da je Gospod uvek uz nas.“ Naš brat je bio u pravu. Uskoro je naša nova štamparija proizvodila 2 000 knjiga dnevno.

Nakon što se počelo sa štampanjem knjiga, uvedena je još jedna novina. Istraživači  Biblije su počeli da koriste i radio kako bi širili dobru vest. U subotu posle podne, 26. februara 1922, brat Raterford je na radiju održao govor „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“. Emitovala ga je radio-stanica KOG u Los Anđelesu.

Prema nekim procenama, taj govor je slušalo oko 25 000 ljudi. Neki od njih su bratu Raterfordu poslali pisma zahvalnosti. Jedno takvo pismo napisao je i Vilard Ašford, iz Santa Ane u Kaliforniji. On je pohvalio brata Raterforda za veoma lep i zanimljiv govor. Još je rekao: „Budući da imamo troje bolesnih u kući, da nije radija, niko od nas ne bi mogao da čuje ovaj govor čak i da je bio održan u komšiluku.“

U narednim nedeljama emitovano je još govora. Krajem godine, u Stražarskoj kuli je pisalo da je „najmanje 300 000 ljudi čulo za dobru vest preko radija“.

Podstaknuti pozitivnom reakcijom slušalaca, Istraživači Biblije su odlučili da na Staten Ajlandu, nedaleko od Betela u Bruklinu, izgrade svoju radio-stanicu. Ona se zvala WBBR i u narednim godinama braća su je koristila da bi prenosila poruku o Kraljevstvu velikom broju ljudi širom Sjedinjenih Država.

U Stražarskoj kuli od 15. juna 1922. bilo je objavljeno da će te godine, od 5. do 13. septembra, biti održan kongres u Sidar Pointu, u Ohaju. Među Istraživačima Biblije koji su došli u Sidar Point vladalo je veliko uzbuđenje.

Brat Raterford je u svom uvodnom govoru rekao: „Potpuno sam siguran da će Gospod blagosloviti ovaj kongres i da će se pobrinuti da se na zemlji da najveće svedočanstvo svih vremena.“ Jedan za drugim, svi govornici su podsticali prisutne da propovedaju.

U petak, 8. septembra, oko 8 000 braće i sestara slilo se u kongresnu salu. Svi su jedva čekali da čuju govor brata Raterforda. Nadali su se da će objasniti  značenje slova „ADV“, koja su bila odštampana na njihovim pozivnicama. Dok su zauzimali mesta, mnogi od njih su primetili da se iznad bine nalazi veliko, uredno namotano platno. Artur Klaus, koji je doputovao na kongres iz Tulse u Oklahomi, pronašao je mesto odakle je mogao dobro da čuje govore, što nije bilo nimalo lako, jer u to vreme na kongresima nije bilo mikrofona ni zvučnika koji bi pojačali zvuk.

Da niko ne bi ometao govor, predsedavajući programa je rekao da oni koji zakasne neće moći da uđu u salu tokom govora brata Raterforda. On je započeo svoj govor u 9.30, citirajući Isusove reči iz Mateja 4:17: „Približilo [se] nebesko Kraljevstvo.“ Dok je govorio o tome kako će ljudi čuti za to Kraljevstvo, rekao je: „Isus je objavio da će u vreme svoje prisutnosti nadgledati žetvu tokom koje će sakupiti sve koji vole istinu i žele da mu verno služe.“

Brat Klaus, koji je sedeo u glavnoj sali, kasnije je ispričao: „Upijali smo svaku reč.“ Ali iznenada mu je pozlilo i morao je da izađe. Teška srca je napustio salu, znajući da neće moći da se vrati.

Posle nekoliko minuta, bilo mu je bolje. Kada je krenuo nazad, iz sale je čuo snažan aplauz. Goreo je od želje da sazna o čemu je reč. Da bi čuo ostatak tog izuzetnog govora, odlučio je da će se, ako bude trebalo, popeti čak i na krov. Pošto je u to vreme imao 23 godine, nije mu bio problem da se popne tamo. Kada se našao na krovu, video je da su prozori otvoreni i dok im se približavao, zapazio je da se odatle govor mogao odlično čuti.

Ali Artur nije bio sam. Neki njegovi prijatelji su takođe bili na krovu. Frenk  Džonson, jedan od njih, dotrčao je i upitao ga: „Da li imaš oštar džepni nož?“

„Imam“, odgovorio je Artur.

„Ti si odgovor na naše molitve“, rekao je Frenk. „Da li vidiš ovo ogromno platno? To je transparent i zakačen je za ove eksere. Pažljivo slušaj Sudiju a. Kada on kaže: ’Objavljujte, objavljujte‘, preseci ova četiri kanapa.“

Artur je s nožićem u ruci, zajedno sa ostalima, čekao na znak. Uskoro je brat Raterford došao do najvažnijeg dela govora. Tada je sa žarom, pun oduševljenja, gotovo uzviknuo: „Budite verni i pouzdani Gospodovi svedoci! Borite se sve dok ne bude izbrisan i poslednji trag Vavilona! Objavljujte tu vest nadaleko i naširoko! Svet mora saznati da je Jehova Bog i da je Isus Hrist Kralj nad kraljevima i Gospodar nad gospodarima. Ovo je najvažniji dan. Gledajte, Kralj vlada! Vi ste njegovi zastupnici. Zato objavljujte, objavljujte, objavljujte vest o Kralju i njegovom Kraljevstvu!“

Artur je ispričao da su on i druga braća presekli kanape i da se platno ravnomerno odvilo. U skladu sa slovima „ADV“, na njemu je pisalo: „Objavljujte Kralja i Kraljevstvo“. (Slova „ADV“ su prva tri slova engleske reči advertise koja znači objavljujte).

Kongres u Sidar Pointu pomogao je braći da se usredsrede na propovedanje o Kraljevstvu. Mnogi su s još većim žarom nastavili da propovedaju. Jedan kolporter (pionir) iz Oklahome napisao je: „Većina ljudi na području na kom smo propovedali radi u rudnicima uglja i veoma su siromašni.“ On je rekao da su mnogi od njih „briznuli u plač“ kada su čuli poruku koja se nalazi u časopisu Zlatni vek. Još je dodao: „Srećni smo što možemo da im pružimo utehu.“

Istraživači Biblije su znali koliko su važne Isusove reči iz Luke 10:2, gde piše: „Žetva je velika, a radnika je malo.“ Kako se godina bližila kraju, njihova želja da naširoko i nadaleko objavljuju poruku o Kraljevstvu bila je veća nego ikad.