U organizaciji su tokom 1923. uvedene neke promene koje su ojačale jedinstvo Istraživača Biblije. U Stražarskoj kuli su počela da izlaze objašnjenja stihova koji su se osmatrali na Sastanku molitve i hvale Jehovi. Osim toga, Istraživači Biblije su napravili i kalendar na kom je za svaku sedmicu bio naveden stih koji će se razmatrati na sastanku, a za svaki dan pesma koju su braća i sestre mogli da pevaju tokom ličnog ili porodičnog proučavanja.

Istraživači Biblije su na svojim sastancima iznosili „svedočanstva“. O čemu je reč? Onaj ko bi iznosio „svedočanstvo“ ispričao bi događaj iz službe, rekao bi za šta je zahvalan Jehovi, otpevao bi neku pesmu ili bi se čak pomolio. Eva Barni, koja se krstila 1923. s 15 godina, kasnije je ispričala: „Ako je neko želeo da ’svedoči‘, mogao je da ustane i da kaže nešto poput: ’Želim da zahvalim Gospodu za sve dobro koje je učinio za mene.‘ “ Neka braća su mnogo volela takve prilike. Sestra Barni je još rekla: „Dragi brat Godvin, koji je već bio u godinama, želeo je da zahvali Gospodu za mnogo toga. Ali kada bi njegova žena primetila da se brat koji predsedava sastankom unervozio, diskretno bi ga povukla za sako i on bi seo.“

Jednom mesečno, svaka skupština je održavala poseban Sastanak molitve i hvale Jehovi. U Stražarskoj kuli od 1. aprila 1923. objašnjeno je kako bi taj sastanak trebalo da izgleda: „Polovina sastanka treba da bude posvećena komentarima i iskustvima iz službe propovedanja i hrabrenju saradnika [. . .] Verujemo da će takvi ohrabrujući sastanci još više zbližiti braću.“

Čarlsu Martinu, 19-godišnjem objavitelju iz Vankuvera u Kanadi, ovi sastanci su mnogo značili. On je kasnije rekao: „Na njima sam naučio kako da propovedam od kuće do kuće. Braća su često pričala o razgovorima koje su vodila na vratima. To mi je davalo ideje šta ja mogu da kažem i kako da odgovorim na razne prigovore.“

„Dani za službu“ su takođe doprineli jedinstvu unutar organizacije. U Stražarskoj  kuli od 1. aprila 1923. pisalo je: „Da bi nas služba ujedinila [. . .] odlučeno je da će utorak, 1. maj 1923, biti dan kada ćemo svi ići u službu. Nakon toga, svaki prvi utorak u mesecu biće dan za zajedničku službu [. . .] Svaki objavitelj u svakoj skupštini treba u nekoj meri da učestvuje u propovedanju.“

Čak su i mladi Istraživači Biblije učestvovali u službi. Hejzel Berford, koja je u to vreme imala samo 16 godina, ispričala je: „U Biltenu a su izlazili predlozi za razgovor, koje smo učili napamet. Ja sam volela da idem u službu s dedom i svedočim ljudima.“ Međutim, sestra Berford se suočila s protivljenjem iz neočekivanog izvora. Ona je rekla: „Jedan dragi, stari brat je otvoreno negodovao zbog toga što ja razgovaram s ljudima. U to vreme, neki nisu razumeli da svi Istraživači Biblije, pa i ’mladići i devojke‘, treba da hvale našeg Veličanstvenog Stvoritelja“ (Ps. 148:12, 13). Ali sestra Berford se nije pokolebala. Kasnije je pohađala drugi razred škole Galad i služila je kao misionar u Panami. Braća koja su smatrala da mladi ne treba da propovedaju s vremenom su promenila gledište.

Jedinstvu braće i sestara doprineli su i kongresi. Na mnogima od njih, određeni dani su bili izdvojeni za službu propovedanja. Tako je bilo i na kongresu koji je održan u Vinipegu u Kanadi. Svi koji su došli na taj kongres bili su pozvani da 31. marta učestvuju u propovedanju u tom gradu. Tokom tih posebnih dana za službu, bilo je lepih rezultata i mnogi ljudi su čuli za istinu. Kasnije je u Vinipegu održan još jedan kongres. Prema nekim procenama, 5. avgusta je došlo 7 000 ljudi, što je bio najveći broj prisutnih u Kanadi do tada.

Najvažniji kongres Jehovinog naroda 1923. održan je u Los Anđelesu od 18. do 26. avgusta. Taj kongres je nedeljama ranije  najavljivan u novinama, a Istraživači Biblije su podelili više od 500 000 pozivnica. Osim toga, reklame za taj kongres bile su postavljene na vozila javnog prevoza i privatne automobile.

U subotu, 25. avgusta, brat Raterford je održao govor „Ovce i jarci“, u kom je objasnio da su „ovce“ dobri i pravedni ljudi koji će živeti u raju na zemlji. Takođe je u jednom govoru pročitao rezoluciju „Upozorenje“. Njome su osuđene hrišćanske crkve i ljudi su pozvani da se odvoje od „Vavilona Velikog“ (Otkr. 18:2, 4). Kasnije su revni Istraživači Biblije širom sveta podelili na milione traktata s tom rezolucijom.

Zadnjeg dana kongresa su svi prisutni, kojih je bilo preko 30 000, čuli govor brata Raterforda „Svi narodi idu ka Armagedonu, ali milioni koji sada žive neće nikada umreti“. Istraživači Biblije su očekivali veliki broj prisutnih pa su zato iznajmili novoizgrađen stadion u Los Anđelesu. Da bi svi prisutni dobro čuli govore, braća su koristila ozvučenje stadiona, koje je predstavljalo novu tehnologiju u to vreme. Mnogi drugi su kongresni program slušali preko radija.

Godina 1923. je zapamćena i po sve većoj propovedničkoj aktivnosti u Africi, Evropi, Indiji i Južnoj Americi. U Indiji je literatura izlazila na jezicima tamil, telungu, urdu i hindi. To je organizovao brat Adavimanatu Džozef, koji je ujedno brinuo o ženi i šestoro dece.

Istraživači Biblije Alfred Džozef i Leonard Blekman pisali su iz Sijera Leonea sedištu Istraživača Biblije u Bruklinu, tražeći pomoć u propovedanju. Odgovor su dobili 14. aprila 1923. Alfred je ispričao: „U subotu uveče mi je zazvonio telefon.“ Začuo se dubok, snažan glas, koji je pitao: „Da li ste vi pisali i tražili propovednike?“ „Da, jesam“, odgovorio je Alfred. „Pa, poslali su mene.“ Bio je to glas Vilijama Brauna. On je tog dana doputovao s Kariba sa suprugom Antonijom i ćerkama Luizom i Lusi. Braća su ubrzo upoznala njega i njegovu porodicu.

Alfred je još rekao: „Već sledećeg jutra, dok smo Leonard i ja proučavali Bibliju, na vrata nam je pokucao čovek čija je impozantna pojava ulivala poštovanje.  Bio je to brat Braun. Goreo je od želje da što pre počne da propoveda i hteo je da već sutradan održi javno predavanje.“ Za manje od mesec dana, brat Braun je podelio svu literaturu koju je poneo sa sobom. Ubrzo je dobio još 5 000 knjiga, a nedugo nakon toga bilo mu je potrebno još. Ali on nije bio poznat kao prodavac knjiga. Tokom svoje revne, dugogodišnje službe Jehovi, u svojim govorima je stalno ukazivao na Bibliju i zato je dobio nadimak Biblija Braun.

U međuvremenu je podružnica u Nemačkoj postala premala, pa je odlučeno da se preseli iz Barmena na drugo mesto. Osim toga, braća su čula i da se Francuska sprema da okupira taj grad. U Magdeburgu su pronašli zgrade koje su bile idealne da se u njih preseli štamparija. Do 19. juna završili su s pakovanjem štamparske opreme i drugih stvari i preselili se u novi Betel u Magdeburgu. Istog dana kada su obavestili glavno sedište da je preseljenje gotovo, u novinama je objavljeno da je Francuska okupirala Barmen. Braća su na to preseljenje gledala kao na dokaz Jehovinog blagoslova i zaštite.

Džordž Jang, koji je propovedao dobru vest u mnogim zemljama, u Brazilu je osnovao podružnicu i počeo da izdaje Stražarsku kulu na portugalskom. Za samo nekoliko meseci, uručio je više od 7 000 časopisa i brošurica. Među onima koje je posetio bila je i Sara Ferguson, koja se mnogo obradovala njegovom dolasku. Ona je čitala Stražarsku kulu od 1899, ali nije imala priliku da se krsti iako je već predala svoj život Jehovi. Nekoliko meseci nakon dolaska brata Janga, sestra Ferguson i njeno četvoro dece su konačno uspeli da preduzmu taj važan korak.

Na kraju godine, u Stražarskoj kuli od 15. decembra pisalo je kako su promene u vezi sa sastancima, službom propovedanja i kongresima uticale na Istraživače Biblije: „Očigledno je da su skupštine [. . .] jake u veri [. . .] Pripremimo se za još više posla dok revno i radosno služimo Bogu tokom godine koja je pred nama.“

Naredna, 1924. godina, bila je veoma značajna za Istraživače Biblije. Braća iz Betela u Bruklinu mesecima su radila na izgradnji objekata na Staten Ajlandu, nedaleko od glavnog sedišta. Radovi su završeni početkom 1924. Ti objekti su u velikoj meri doprineli jedinstvu braće i širenju dobre vesti kao nikada ranije.