Braća iz Betela su više od godinu dana radila na gradnji radio-stanice WBBR na Staten Ajlandu, u Njujorku. Raščistili su zemljište i napravili veliku kuću za radnike, kao i još jedan objekat za opremu. Nakon toga, počeli su da prikupljaju opremu neophodnu za emitovanje programa. Ali bilo je nekoliko ozbiljnih problema koje je trebalo da reše.

Braća su se prilično namučila dok nisu postavila glavnu antenu za radio-stanicu. Bila je dugačka 90 metara i morali su da je okače između dva drvena stuba od po 60 metara. Prvi pokušaj je bio neuspešan. Uzdajući se u Jehovinu pomoć, braća su konačno uspela. Kalvin Proser, koji je radio na tom projektu, rekao je: „Da smo uspeli iz prve, možda bismo digli nos i ponosili se svojim dostignućem.“ Braća su svoj uspeh pripisala Jehovi. Ali problemima tu nije bio kraj.

Radio je u to vreme bio nešto novo, tako da nije bilo lako nabaviti delove za radio-stanicu. Braća su uspela da nabave polovan, ručno napravljen predajnik od 500 vati. Nisu kupili mikrofon, već su upotrebili onaj iz telefona. Jedne februarske večeri, braća su htela da isprobaju tu improvizovanu opremu. Nisu znali šta bi prenosili, pa su zapevali pesme Kraljevstva. Jedan od njih, Ernest Lou, sa osmehom je ispričao da ih je, dok su pevali,  telefonom pozvao sudija Raterford. b Čuo ih je preko radija, a bio je u Bruklinu, na oko 25 kilometara odatle.

„Kakva je to dreka?“, pecnuo ih je brat Raterford. „Kao da se okupio čopor mačaka!“ Pomalo postiđeni, brže-bolje su isključili predajnik, ali su barem znali da im oprema radi i da su spremni za prvo emitovanje.

Prvi radio-prenos održan je 24. februara 1924. Tom prilikom je brat Raterford posvetio radio-stanicu „širenju istine o Mesijanskom Kraljevstvu“. Rekao je da je svrha našeg radija da svim ljudima, bez obzira na njihova uverenja ili veroispovest, „omogući da u svetlu onoga što kaže Biblija razumeju značenje događaja u naše vreme“.

Ta prva emisija na radiju WBBR postigla je veliki uspeh. Braća su tu radio-stanicu koristila 33 godine i ona je imala značajnu ulogu u prenošenju istine.

U julu 1924, Istraživači Biblije su održali kongres u Kolumbusu, u državi Ohajo. Došla su braća i sestre iz celog sveta. Program se iznosio na arapskom, engleskom, francuskom, nemačkom, grčkom, mađarskom, italijanskom, litvanskom, poljskom, ruskom, ukrajinskom i na skandinavskim jezicima. Neki delovi programa su prenošeni preko radija. Braća su organizovala da lokalne novine svakodnevno izveštavaju šta je bilo na kongresu.

U četvrtak, 24. jula, više od 5 000 onih koji su došli na kongres išlo je u službu propovedanja. Podelili su skoro 30 000 knjiga i započeli na hiljade biblijskih kurseva. U Stražarskoj kuli je taj dan nazvan „najradosnijim delom kongresa“.

Taj kongres je ostao upamćen po još nečemu. U petak, 25. jula, brat Raterford je pročitao snažnu osudu sveštenstva. Bila je sastavljena u vidu pravnog dokumenta i u njoj su vodeće ličnosti na polju politike, religije i trgovine bile optužene da „svesno drže ljude u neznanju, to jest sprečavaju ih da saznaju šta je Bog pripremio kako bi ih blagoslovio životom“. U toj objavi je  rečeno da ti ljudi greše u još nečemu. Naime, „podupiru Društvo naroda i proglašavaju ga za ’politički izraz Božjeg kraljevstva na zemlji‘.“ Istraživačima Biblije biće potrebna velika hrabrost da bi tu poruku prenosili ljudima.

U Stražarskoj kuli je o ovom kongresu rečeno: „Ova mala Gospodova vojska okupljena na kongresu u Kolumbusu otišla je jača u veri [. . .] spremna da se suoči s bilo kakvom silom i gorućim strelama neprijatelja.“ Leo Klaus, jedan od prisutnih, rekao je: „Taj kongres je u nama rasplamsao žar da prenosimo poruku osude tamo gde živimo.“

Poruka koju je brat Raterford izneo u svom govoru odštampana je u vidu traktata pod nazivom Sveštenici optuženi. Istraživači Biblije su u oktobru počeli da dele na milione primeraka tog traktata. U Klivlendu, gradu u Oklahomi, Frenk Džonson je završio svoje područje 20 minuta ranije nego što je mislio i morao je da čeka da druga braća i sestre dođu po njega kolima. Ali nije mogao da bude na otvorenom jer su ljudi iz grada bili besni zbog njegovog propovedanja i tražili su ga. Brat Džonson je odlučio da se skloni u obližnju crkvu. Pošto je bila prazna, ostavio je traktat Sveštenici optuženi u sveštenikovu Bibliju i na svako mesto u crkvi. Zatim je brže-bolje izašao. Pošto je imao još vremena, otišao je u još dve crkve i uradio isto.

Frenk je požurio na mesto na kom je trebalo da se nađe sa ostalima, ali se sakrio iza benzinske pumpe da ga protivnici koji su ga jurili ne bi našli. Video je kako prolaze pored pumpe kolima, ali ga nisu primetili. Odmah zatim, braća i sestre su došli po njega i pokupili ga.

Jedan od te braće je kasnije ispričao: „Dok smo odlazili iz grada, prošli smo pored sve tri crkve. Ispred svake je stajalo oko 50 ljudi. Neki su čitali traktat, dok su ga drugi pokazivali svešteniku. Za dlaku smo se izvukli! Zahvalili smo Jehovi, našem Bogu, što nas je zaštitio i što nam je pomogao da nadmudrimo neprijatelje Kraljevstva.“

Istraživači Biblije su hrabro svedočili i u drugim zemljama. Na severu Francuske, Jozef Kret je propovedao rudarima koji su se doselili iz Poljske. Organizovano je da održi govor „Uskoro će mrtvi uskrsnuti“. Kada su stanovnici grada dobili pozivnice za govor, sveštenik ih je upozorio da ne idu. Ali to je imalo kontraefekat. Došlo je više od 5 000 ljudi, pa i sam sveštenik! Brat Kret ga je pozvao da odbrani svoja verovanja, ali on to nije hteo. Brat Kret je podelio svu literaturu koju je imao jer su ljudi bili žedni istine iz Božje Reči (Amos 8:11).

Klod Braun je otišao u Afriku, u današnju Ganu, koja se tada zvala Zlatna Obala. Mnogi ljudi su upoznali istinu zahvaljujući njegovim predavanjima i literaturi koju su dobili od njega. Džon Blankson, koji je studirao farmaciju, bio je na jednom od njegovih predavanja. Brzo je shvatio da je to istina. Kasnije je ispričao: „Bio sam oduševljen istinom i mnogima na fakultetu sam pričao o tome.“

 Jednog dana, Džon je otišao u anglikansku crkvu da postavi svešteniku par pitanja o Trojstvu, za koje je sada već znao da nema osnova u Svetom pismu. Sveštenik se razbesneo i povikao: „Ti nisi hrišćanin, već Đavolovo dete! Gubi se odavde!“

Kad se vratio kući, Džon je svešteniku napisao pismo, u kom ga je pozvao na javnu debatu o Trojstvu. Sveštenik mu je u odgovoru rekao da se javi u kabinet glavnog predavača na farmaceutskom fakultetu. Tamo ga je predavač pitao da li je stvarno pisao svešteniku.

„Jesam, profesore“, odgovorio je Džon.

Predavač je od Džona tražio da se izvini svešteniku pismenim putem. Zato je Džon napisao:

„Gospodine, profesor mi je rekao da Vam napišem izvinjenje i spreman sam da ga napišem pod uslovom da Vi priznate da zastupate pogrešna učenja.“

Predavač je bio zabezeknut i pitao ga je: „Blanksone, jesi li siguran da ovo hoćeš da napišeš?“

„Da, profesore. To je sve što mogu da napišem.“

„Bićeš izbačen sa fakulteta. Kako možeš da govoriš protiv sveštenika zvanične crkve i da očekuješ da ostaneš u državnoj školi?“

„Ali profesore, kada nam vi predajete i mi nešto ne razumemo, zar vam ne postavljamo pitanja?“

„Naravno da postavljate.“

„E pa, vidite, upravo o tome je ovde reč. Gospodin nas je učio o Bibliji i ja sam mu postavio pitanje. Ako nije u stanju da odgovori na to pitanje, zašto bih morao da mu napišem izvinjenje?“

Blankson nije bio izbačen s fakulteta. Takođe, nije morao da pošalje izvinjenje.

U osvrtu na aktivnosti te godine, u Stražarskoj kuli je rečeno: „Kao i David, od srca možemo da kažemo: ’Ti me opasuješ snagom za boj‘ (Psalam 18:39). Ova godina je bila veoma ohrabrujuća za nas jer smo videli Gospodovu ruku na delu [. . .] Njegove verne sluge [. . .] radosno su propovedale dobru vest.“

Krajem godine, braća su odlučila da u većoj meri koriste radio u širenju dobre vesti. Zato su počeli da grade još jednu radio-stanicu blizu Čikaga. Njoj su nadenuli ime WORD, što znači „reč“, zato što su putem nje širili Božju Reč. Imali su predajnik od 5 000 vati, tako da se poruka o Kraljevstvu čula na stotine kilometara odatle, čak do Kanade.

Sledeće, 1925. godine, duhovno svetlo je zablistalo još jače. Istraživači Biblije su bolje razumeli ono što je opisano u 12. poglavlju Otkrivenja. Pojašnjeno razumevanje nekima se nije dopalo i prestali su da služe Jehovi. Ali mnogi drugi su bili srećni što mogu bolje da razumeju događaje koji su se odigrali na nebu i kako su oni uticali na Božji narod na zemlji.