„TAJ čovek [mi je] izabrana posuda da nosi moje ime neznabošcima, a i kraljevima“ (Dela 9:15). Ovo je Gospod Isus rekao o Jevrejinu koji se preobratio na hrišćanstvo. U pitanju je Savle, koji je kasnije postao poznat kao apostol Pavle.

Jedan od pomenutih kraljeva bio je i rimski car Neron. Kako bi se ti osećao da je trebalo da braniš svoju veru pred takvim vladarem? Sigurno ti ne bi bilo svejedno. Pa ipak, hrišćani su podstaknuti da oponašaju Pavla (1. Kor. 11:1). Osmotrimo sada kako je on potražio zaštitu pravnih sistema svog vremena. To će biti korisno i nama danas.

Mojsijev zakon je bio zakon izraelske zemlje i pobožnih Izraelaca koji su ga smatrali kodeksom ponašanja. Nakon Pedesetnice 33. n. e., nije više bilo obavezno pridržavati ga se (Dela 15:28, 29; Gal. 4:9-11). Ali Pavle i drugi hrišćani nisu govorili o tom zakonu s nepoštovanjem. Zato su mogli svedočiti u mnogim jevrejskim zajednicama bez ikakvih smetnji (1. Kor. 9:20). Tako je Pavle često odlazio u sinagoge, gde je svedočio onima koji su obožavali Avrahamovog Boga. S njima je rezonovao na temelju hebrejskih spisa (Dela 9:19, 20; 13:5, 14-16; 14:1; 17:1, 2).

Apostoli su prvo izabrali Jerusalim kao mesto iz kog će nadgledati propovedanje i tamo su redovno poučavali u hramu (Dela 1:4; 2:46; 5:20). Pavle je više puta dolazio u Jerusalim, a jednom prilikom je završio u pritvoru. To je bio početak pravnog procesa koji ga je odveo do Rima.

Kako su rimske vlasti gledale na verovanja o kojima je Pavle propovedao? Da bismo dobili odgovor, korisno je zapaziti kako su Rimljani gledali na religiju uopšte. Oni nisu insistirali na tome da se druge etničke grupe odreknu svojih verovanja, osim ukoliko su ona narušavala bezbednost države ili su loše uticala na moral.

 Rim je Jevrejima dozvolio mnoga prava unutar svog carstva. O tome u jednoj knjizi stoji: „Judaizam je uživao privilegije u Rimskom carstvu. Jevreji su imali slobodu veroispovesti i nisu morali da obožavaju božanstva Rimskog carstva. Da bi regulisali život u svojim zajednicama, vodili su se svojim zakonom“ (Backgrounds of Early Christianity). Takođe nisu bili u obavezi da služe vojsku. * Kada je branio hrišćanska uverenja pred rimskim vladarima, Pavle se pozivao na zaštitu koju je rimski zakon garantovao judaizmu.

Pavlovi protivnici su na više načina pokušali da okrenu običan narod i vlasti protiv njega (Dela 13:50; 14:2, 19; 18:12, 13). Osmotrimo jedan događaj. Starešine u Jerusalimu su čule glasine koje su se širile među Jevrejima o tome da je Pavle učio „otpadništvu od Mojsija“. Ove glasine su mogle voditi do toga da neki obraćeni jevrejski hrišćani pomisle kako Pavle ne poštuje Božja merila. Takođe, Sinedrion bi mogao proglasiti hrišćanstvo otpadništvom od judaizma. Ukoliko bi se to desilo, Jevreji koji bi bili u kontaktu sa hrišćanima bili bi kažnjeni. Dospeli bi na marginu društva i bilo bi im zabranjeno da poučavaju u hramu i sinagogama. Stoga su skupštinske starešine savetovale Pavla da opovrgne te glasine tako što bi otišao u hram i učinio nešto što Bog nije tražio od njega, ali čemu niko nije imao šta da prigovori (Dela 21:18-27).

Pavle je tako i učinio. To je vodilo do odbrane i zakonskog potvrđivanja „prava na propovedanje dobre vesti“ (Fil. 1:7). U hramu su Jevreji digli galamu i želeli da ubiju Pavla. Zapovednik rimske vojske je naredio da ga odvedu u pritvor. Dok su se pripremali da ga bičuju, Pavle je rekao da je rimski građanin. Tako je stigao do Cezareje, koja je bila prestonica rimske provincije Judeje. Tamo je imao nesvakidašnju priliku da svedoči pred višim vlastima i tako su najverovatnije i drugi imali mogućnost da saznaju nešto više o hrišćanstvu.

U 24. poglavlju Dela apostolskih, opisuje se suđenje Pavlu pred Feliksom, rimskim namesnikom Judeje, koji je već nešto znao o hrišćanskim verovanjima. Jevreji su optužili Pavla za kršenje rimskog zakona u najmanje tri stvari. Rekli su da je izazivao pobunu među Jevrejima širom carstva. Takođe su rekli da je vođa opasne sekte, kao i da je skrnavio hram, koji je tada bio pod rimskom zaštitom (Dela 24:5, 6). Te optužbe su mogle voditi do smrtne kazne.

Za današnje hrišćane je veoma korisno da razmotre kako se Pavle izborio s tim optužbama. Ostao je smiren i pokazao je poštovanje. Osvrnuo se na Zakon i Proroke i pozvao se na to da ima pravo da služi „Bogu svojih praočeva“. To je bilo pravo koje su Judejci imali pod rimskim zakonom (Dela 24:14). Kasnije je Pavle mogao da odbrani svoju veru pred drugim namesnikom, Porcijem Festom, kao i pred kraljem Irodom Agripom.

Da bi bio pravedno saslušan, Pavle je na kraju rekao: „Prizivam se na cara!“ — najmoćnijeg vladara tog vremena (Dela 25:11).

„Treba da staneš pred cara“, rekao je jedan anđeo Pavlu (Dela 27:24). Rimski car Neron je na početku svoje vladavine izjavio da neće sam donositi presude u svim slučajevima. Tokom prvih osam godina svoje vladavine, taj zadatak je prepuštao drugima. U jednoj knjizi koja govori o životu i radu apostola Pavla (The Life and Epistles of Saint Paul), kaže se da kada bi Neron prihvatio neki slučaj, saslušanje bi bilo u njegovoj palati, gde bi imao pomoć iskusnih i uticajnih savetnika.

 Biblija ne govori o tome da li je Neron lično saslušao Pavlovu žalbu i doneo presudu ili je saslušanje prepustio nekom drugom koji ga je posle o tome izvestio. U svakom slučaju, Pavle je najverovatnije objasnio da on služi jevrejskom Bogu i da podstiče sve ljude da budu podložni vlastima (Rimlj. 13:1-7; Titu 3:1, 2). Izgleda da je Pavlova odbrana dobre vesti pred visokim zvaničnicima bila uspešna — sud tog cara ga je oslobodio (Fil. 2:24; Filim. 22).

Isus je upozorio svoje učenike: „Zbog mene će vas voditi pred namesnike i kraljeve, za svedočanstvo njima i neznabošcima“ (Mat. 10:18). Zaista je čast predstavljati Isusa na ovaj način. Trud koji ulažemo da bismo branili dobru vest može voditi do pravnih pobeda. Međutim, šta god da odluče nesavršeni ljudi, naše pravo da propovedamo dolazi od Jehove. Jedino će Božje Kraljevstvo doneti potpuno oslobođenje od ugnjetavanja i nepravde (Prop. 8:9; Jer. 10:23).

Čak i danas se Jehovino ime veliča kada pravi hrišćani brane svoju veru. Po ugledu na Pavla, i mi treba da se trudimo da budemo smireni, iskreni i uverljivi. Isus je rekao svojim sledbenicima: „Nemojte unapred smišljati šta ćete reći u svoju odbranu, jer ću vam ja dati reči i mudrost kojima se svi vaši protivnici zajedno neće moći suprotstaviti niti će ih moći osporiti“ (Luka 21:14, 15; 2. Tim. 3:12; 1. Petr. 3:15).

Kada hrišćani brane svoja uverenja pred kraljevima, vladarima ili nekim drugim zvaničnicima, oni pružaju svedočanstvo onima do kojih bi možda teško došli s dobrom vešću. Povoljne sudske odluke su dovele do izmena u nekim zakonima, čime se štiti sloboda govora i veroispovesti. Ali kakav god da je rezultat takvih sudskih slučajeva, hrabrost koju u tim prilikama pokazuju Božje sluge, svakako raduje Boga.