SREDINOM 1930-ih, nekoliko godina pre mog rođenja, moji roditelji Džejms i Džesi Sinkler, preselili su se iz Škotske u Bronks u Njujorku. Tamo su upoznali još jednog Škotlanđanina, po imenu Vili Snedon. Zato su odmah našli zajedničku temu za razgovor. Pričali su o svojim porodicama i poreklu.

Moja majka je rekla Viliju da su se njen otac i stariji brat utopili kada je njihov ribarski čamac naleteo na minu u Severnom moru. Bilo je to kratko pre početka Prvog svetskog rata. Vili joj je rekao: „Tvoj otac je sada u paklu *!“ Vili je bio Jehovin svedok i tim rečima je želeo da prenese mojoj majci biblijsku istinu.

Međutim, majku je to veoma uznemirilo, pošto je njen otac bio dobar čovek. Vili joj je zatim rekao: „Da li bi ti bilo malo lakše ako bih ti rekao da je i Isus bio u paklu?“ Onda se ona setila da se u jednoj molitvi koju je čula u crkvi pominje da je Isus bio u paklu i da je nakon tri dana uskrsnuo. Pitala se: „Ukoliko je pakao mesto gde zli gore i muče se, zašto je Isus bio tamo?“ Tako je ona počela da se zanima za biblijsku istinu. Ubrzo je redovno prisustvovala sastancima u skupštini Bronks i krstila se 1940.

U to vreme roditelji nisu bili posebno podsticani da proučavaju Bibliju sa svojom decom. Kad sam bio mali, vikendom me je otac čuvao dok je majka bila na sastancima i u službi propovedanja. Nakon nekoliko godina, i otac i ja smo počeli s majkom da idemo na sastanke. Ona je bila veoma revna u službi i proučavala je s više osoba. Pošto su svi oni živeli u istom kraju, majka bi ih ponekad okupila zajedno i proučavali bi kao grupa. Ja sam tokom školskih raspusta išao s njom u službu. Na taj način sam mnogo naučio  o Bibliji i kako da drugima prenosim biblijsku istinu.

Žao mi je što u detinjstvu nisam baš cenio biblijsku istinu. Uzimao sam je zdravo za gotovo. Pa ipak, sa 12 godina sam počeo da propovedam i od tada redovno učestvujem u tome. Kada sam imao 16 godina, predao sam se Jehovi i krstio se 24. jula 1954. na kongresu u Torontu.

U našoj skupštini je bilo braće koja su služila u Betelu. Veoma pozitivno su uticali na mene. Posebno mi se svidelo kako su držali govore i objašnjavali biblijska učenja. Postavio sam sebi cilj da služim u Betelu. Iako su me nastavnici podsticali da upišem fakultet, ja sam predao molbu za Betel na kongresu u Torontu na kom sam se krstio. Zatim sam ponovo predao molbu 1955. na kongresu u Njujorku na stadionu Jenki. Ubrzo nakon tog kongresa, kada sam imao 17 godina, dobio sam poziv da od 19. septembra 1955. započnem s betelskom službom u Betelu u Bruklinu. Drugog dana u Betelu, počeo sam da radim u knjigoveznici u ulici Adams 117. Ubrzo sam počeo da radim na mašini koja je spajala po 32 stranice neke knjige nakon čega ih je druga mašina uvezivala u jednu celinu.

Nakon oko mesec dana u knjigoveznici, počeo sam da radim u Odeljenju za časopise, jer sam znao da slepo kucam. U to vreme su braća i sestre pravili metalne šablone na kojima se nalazila adresa svakog pretplatnika na Stražarsku kulu i Probudite se! Nekoliko meseci kasnije, prešao sam u Odeljenje za otpremu. Nadglednik odeljenja, Klaus Džensen, zamolio me je da pomažem  vozaču koji je kamionom prevozio kutije s literaturom do luke. Odatle se literatura slala u sve krajeve sveta. Pored toga, nosili smo pakete s časopisima u poštu, odakle su se oni slali u skupštine širom Sjedinjenih Država. Brat Džensen mi je rekao da će mi fizički rad dobro doći. Imao sam samo 57 kilograma i bio sam mršav kao grana. Zaista sam ojačao radeći te poslove. Brat Džensen je bio u pravu.

U Odeljenje za časopise stizale su i skupštinske narudžbe literature. Tako sam saznao na koliko jezika se naši časopisi štampaju u Bruklinu i gde se sve šalju. Do tada nisam ni čuo za mnoge od tih jezika, ali me je oduševljavalo što se na desetine hiljada časopisa šalju u najudaljenije krajeve sveta. Tada nisam ni znao da ću kasnije posetiti mnoga od tih mesta.

Godine 1961, počeo sam da radim u Knjigovodstvu, gde mi je nadglednik bio Grant Sjuter. Nakon nekoliko godina, brat Natan Nor, koji je tada nadgledao delo propovedanja u celom svetu, pozvao me je na razgovor u svoju kancelariju. Rekao mi je da će brat koji je radio u njegovom odeljenju biti mesec dana na Seminaru za naimenovanu braću, nakon čega će služiti u Službenom odeljenju. Trebalo je da ga zamenim i da radim s Donom Adamsom. Zanimljivo je da je Don primio moju molbu za Betel na kongresu 1955. Sarađivao sam sa još dvojicom braće. To su bili Robert Volen i Čarls Malahan. Nas četvorica smo radili zajedno više od 50 godina. Pravo je zadovoljstvo služiti rame uz rame s duhovno zrelim osobama (Ps. 133:1).

Od 1970. sam jednom godišnje ili jednom u dve godine putovao po nekoliko  sedmica kako bih posetio više podružnica. Tada bih uživao u društvu betelskih porodica i misionara, hrabrio bih braću i proveravao izveštaje podružnica. Bilo je pravo zadovoljstvo sresti braću i sestre koji su bili u nekim od prvih razreda škole Galad i videti kako i dalje verno služe u stranim zemljama! Za mene je velika čast što sam bio u više od 90 zemalja.

Članovi betelske porodice služili su u različitim skupštinama u Njujorku. Prva skupština u Bronksu je lepo napredovala i s vremenom su od nje postale dve skupštine, a u jednoj od njih sam ja služio.

Sredinom 1960-ih, jedna porodica Svedoka, poreklom iz Letonije, upoznala je istinu u južnom Bronksu i kasnije se preselila na područje moje skupštine. Najstarija ćerka, Livija, započela je s pionirskom službom kad je završila srednju školu. Nekoliko meseci kasnije, preselila se u Masačusets kako bi propovedala na području gde je bilo malo objavitelja. Počeo sam da joj pišem o tome šta se dešava u našoj skupštini, a ona bi mi pisala o tome kakva je služba na području gde služi.

Nekoliko godina kasnije, Livija je postala specijalni pionir. Pošto je htela da služi u još većoj meri, predala je molbu za Betel i počela je s tom službom 1971. Činilo mi se kao da ju je Jehova poslao. Livija i ja smo se venčali 27. oktobra 1973. Posebna čast nam je bila što je govor za venčanje održao brat Natan Nor. U Poslovicama 18:22 stoji: „Ko je našao dobru ženu, našao je dobro, i Jehova mu pokazuje naklonost.“ Livija i ja osećamo njegovu naklonost dok preko 40 godina zajedno služimo u Betelu. Takođe i dalje podupiremo jednu skupštinu u Bronksu.

Veliko mi je zadovoljstvo bilo to što sam sarađivao s bratom Norom. On je bio marljiv radnik i veoma je cenio misionare. Mnogi od njih su bili prvi Svedoci u zemljama u koje su otišli. Nažalost, brat Nor je 1976. oboleo od raka. Jednom kad već više nije mogao da ustane iz kreveta, zamolio me je da mu čitam materijal koji je bio pripremljen za štampu. Rekao mi je da pozovem brata Frederika Franca da i on čuje materijal. Kasnije sam saznao da je brat Nor dosta vremena provodio čitajući bratu Francu pripremljeni materijal, budući da brat Franc nije dobro video.

Brat Nor je umro 1977. Ali onima koji su ga poznavali i voleli utehu je pružalo saznanje da je ostao veran do kraja svog zemaljskog života (Otkr. 2:10).  Kasnije je brat Franc preuzeo odgovornosti brata Nora.

U to vreme sam bio sekretar bratu Miltonu Henšelu, koji je decenijama sarađivao s bratom Norom. Brat Henšel mi je rekao da će moja najvažnija odgovornost u Betelu biti da pomažem bratu Francu. Redovno sam mu čitao materijal koji je bio pripremljen za štampu. On je imao neverovatno pamćenje i sposobnost da se potpuno koncentriše na ono što sam mu čitao. Uživao sam dok sam mu pomagao na taj način sve do njegove smrti u decembru 1992.

Prošla je već 61 godina od kako služim u Betelu. Moji roditelji su ostali verni Jehovi sve do smrti i jedva čekam da im poželim dobrodošlicu u novom svetu (Jov. 5:28, 29). Ono što ovaj svet nudi ne može se uporediti s predivnom čašću koju imamo dok s vernom braćom i sestrama činimo dobro za našu braću širom sveta. Livija i ja možemo potvrditi da je tokom godina punovremene službe „radost Jehovina [bila naša] tvrđava“ (Nem. 8:10).

Nijedan čovek u Jehovinoj organizaciji nije nezamenjiv i ništa ne može zaustaviti širenje dobre vesti. Bilo je pravo zadovoljstvo sarađivati s mnogom stabilnom i vernom braćom i sestrama tokom svih ovih godina. Većina pomazane braće s kojom sam služio više nisu s nama. Ali veoma sam zahvalan što sam rame uz rame sarađivao s njima.