Rodio sam se 1934. Moji roditelji su iz Švajcarske došli u kanadsku pokrajinu Ontario i naselili se u rudarskom gradiću Timinsu. Otprilike 1939. majka je počela da čita Stražarsku kulu i da ide na sastanke Jehovinih svedoka. Sa sobom je vodila i nas sedmoro dece. Ubrzo je postala Jehovin svedok.

To se mom ocu nije nimalo svidelo. Ali majka je volela biblijsku istinu i ništa je nije moglo odvojiti od nje. Nije se pokolebala ni kada su početkom 1940-ih Jehovini svedoci bili zabranjeni u Kanadi. Uvek je bila dobra prema ocu i poštovala ga je iako ju je on verbalno maltretirao i svašta joj govorio. Njen izuzetan primer je nas decu privukao istini. Srećom, s vremenom je otac smekšao i postao bolji prema nama.

U leto 1950, bio sam u Njujorku, na kongresu „Rast teokratije“. Upoznao sam braću i sestre iz svih delova sveta i čuo izuzetne intervjue onih koji su završili Galad. To mi je dalo krila da učinim više za Jehovu. Čvrsto sam rešio da započnem s punovremenom službom. Čim sam se vratio kući, predao sam molbu za stalnu pionirsku službu. Podružnica u Kanadi mi je odgovorila i predložila da se najpre krstim. Krstio sam se 1. oktobra 1950. Mesec dana kasnije, postao sam stalni pionir i bio sam poslat u Kapuskasing, gradić poprilično udaljen od naše kuće.

U proleće 1951, podružnica je pozvala sve Svedoke koji znaju francuski da se, ako mogu, presele u Kvibek, gde se govori tim jezikom. Tamo je bila velika potreba za objaviteljima. Pošto sam znao i francuski i  engleski, odazvao sam se i bio poslat u Ruin. Nisam poznavao nikog odatle. Dobio sam samo adresu, kao što sam ispričao na početku. Ali sve je dobro prošlo. Marsel i ja smo postali dobri prijatelji. U Kvibeku sam služio naredne četiri godine i u međuvremenu sam postao specijalni pionir.

Dok sam bio u Kvibeku, desilo se nešto što me je mnogo obradovalo. Pozvan sam da pohađam 26. razred škole Galad, u Saut Lansingu, u državi Njujork. Diplome su nam uručene 12. februara 1956. Nakon škole, trebalo je da služim u zapadnoj Africi, u sadašnjoj Gani b. Ali nisam mogao da putujem odmah već sam morao da se vratim u Kanadu na „par sedmica“, dok ne budu spremni svi potrebni dokumenti.

Tih par sedmica pretvorilo se u sedam meseci. Tokom tog vremena, stanovao sam u Torontu kod porodice Krips. Zaljubio sam se u njihovu ćerku Šilu i osećanja su bila obostrana. Taman kad sam hteo da je zaprosim, stigla mi je viza. Šila i ja smo se molili u vezi s tim i zaključili da treba da odem na svoj zadatak. Ali dogovorili smo se da nastavimo da se dopisujemo kako bismo videli da li bismo se venčali i kada. To odluka nije bila laka, ali kao što se kasnije ispostavilo, bila je ispravna.

Nakon što sam mesec dana putovao vozom, teretnim brodom i avionom, stigao sam u Akru, glavni grad Gane. Tamo sam počeo da služim kao oblasni nadglednik. Zbog toga sam putovao širom Gane, kao i susednih država Obale Slonovače i Togolenda (sada Togo). Uglavnom sam putovao sam, u džipu koji je pripadao podružnici. Za mene je to bilo prava divota!

Vikendom sam imao zaduženja na pokrajinskim sastancima. Nismo imali Kongresne dvorane tako da bi braća napravila konstrukciju od bambusa i krov pokrila  palminim lišćem. To nam je pružalo zaštitu od sunca. Nismo imali frižidere, pa su braća, da se meso ne bi pokvarilo, morala klati životinje na licu mesta i odmah spremati obroke za prisutne.

Ponekad smo imali i komične situacije. Jednom se tokom govora misionara Herba Dženingsa c otrgao junac i utrčao između bine i publike. Herb je stao sa govorom, a životinja nije znala gde će. Četvorica snažne braće uspela su da je uhvate i odvedu, na oduševljenje svih prisutnih.

Radnim danima sam po selima prikazivao naš film Društvo novog sveta u akciji. Film bih projektovao na belo platno razapeto između dve motke ili drveta. Ljudima se mnogo dopao. Većini je to bio prvi susret sa filmom. Oduševljeno su tapšali tokom scena krštenja. Taj film je ljudima pomogao da uvide kakvo jedinstvo vlada u našoj organizaciji po celom svetu.

Nakon dve godine u Africi, 1958. sam otišao na međunarodni kongres u Njujorku. Bio sam presrećan što opet vidim Šilu. Ona je došla iz Kvibeka, gde je bila specijalni pionir. Do tada smo se dopisivali, ali sada smo opet bili zajedno. Zaprosio sam je i pristala je da se uda za mene. Pisao sam bratu Noru d i pitao ga da li bi Šila mogla da ide u Galad, pa da mi se posle pridruži u Africi. Složio se s tim predlogom. Kada je došla u Ganu, venčali smo se 3. oktobra 1959. u Akri. Videli smo da nas je Jehova blagoslovio zato što smo ga stavili na prvo mesto u životu.

Godine 1961. prešli smo u Kamerun. Dobio sam zadatak da pomognem u osnivanju nove podružnice, što je zahtevalo dosta truda. Pošto nisam imao iskustva u tome, morao sam mnogo toga da naučim. A onda je 1965. Šila zatrudnela. Moram priznati da nam je trebalo neko vreme da se naviknemo na pomisao da ćemo biti roditelji. Ali taman kad smo počeli da se radujemo tome i pravimo planove za povratak u Kanadu, doživeli smo strašan gubitak.

 Šila je imala spontani pobačaj. Doktor nam je rekao da bismo dobili dečaka. To je bilo pre više od 50 godina, ali nikada to nismo zaboravili. Iako nam je bilo jako teško, ostali smo u našoj službi, koju smo toliko voleli.

U Kamerunu su Svedoci često bili progonjeni zbog toga što nisu hteli da se mešaju u politiku. Uvek je bilo naročito napeto tokom predsedničkih izbora. Ono čega smo se najviše bojali ostvarilo se 13. maja 1970, kada su Jehovini svedoci bili zvanično zabranjeni. Oduzeta nam je prelepa nova podružnica, u koju smo se uselili samo pet meseci pre toga. U roku od nedelju dana, svi misionari, pa i Šila i ja, morali su da napuste zemlju. Bilo nam je teško da ostavimo braću i sestre jer smo ih mnogo zavoleli i nismo znali šta ih čeka.

Narednih šest meseci proveli smo u podružnici u Francuskoj. Odande sam nastavio da pomažem našoj braći u Kamerunu koliko god sam mogao. U decembru te godine, poslati smo u podružnicu u Nigeriji, koja je počela da nadgleda naše aktivnosti u Kamerunu. Braća i sestre u Nigeriji su nas srdačno dočekali i tamo smo proveli narednih nekoliko godina.

Godine 1973. morali smo da donesemo veoma tešku odluku. Šila je imala ozbiljne zdravstvene probleme. Dok smo bili na kongresu u Njujorku, briznula je u plač i rekla: „Ne mogu više! Iscrpljena sam i non-stop bolesna.“ Zajedno sa mnom je služila na zapadu Afrike više od 14 godina. Toliko sam se ponosio njom. Ali promene su bile neizbežne. Mnogo smo razgovarali o svemu tome i dugo i usrdno se molili. Zatim smo odlučili da se vratimo u Kanadu da bismo se pozabavili njenim zdravljem. Odluka da prekinemo s punovremenom službom i napustimo zemlju u kojoj smo služili kao misionari bila je najteža odluka koju smo morali da donesemo.

Po povratku u Kanadu, zaposlio sam se kod starog prijatelja koji je prodavao automobile u jednom mestu severno od Toronta. Iznajmili smo stan, kupili polovan nameštaj i uspeli da prođemo bez ikakvog zaduživanja. Hteli smo da i dalje živimo jednostavno, s nadom da ćemo jednog dana moći da ponovo budemo u punovremenoj službi. Na naše iznenađenje, to se dogodilo mnogo ranije nego što smo očekivali.

Počeo sam subotom da pomažem na gradnji nove Kongresne dvorane u Norvalu, u Ontariju. Kasnije su me pitali da li bih prihvatio da služim kao nadglednik Kongresne dvorane. Pošto se Šilino zdravstveno stanje poboljšavalo, odlučili smo da prihvatimo taj novi zadatak. Tako smo se u junu 1974. preselili u stan u Kongresnoj  dvorani. Bili smo presrećni što smo opet u punovremenoj službi!

Na sreću, Šilino zdravlje je bilo sve bolje. Dve godine kasnije smo prihvatili poziv da pređemo u pokrajinsku službu. Pokrajina se nalazila u Manitobi, delu Kanade poznatom po oštrim zimama. Pa ipak, uživali smo u toplini i srdačnosti braće i sestara. Naučili smo da nije najvažnije gde služimo Jehovi, već da istrajemo u službi, gde god da se nalazimo.

Nakon nekoliko godina provedenih u pokrajinskoj službi, 1978. smo pozvani da služimo u Betelu u Kanadi. Nedugo zatim sam naučio tešku ali važnu lekciju. Dobio sam zadatak da na posebnom sastanku u Montrealu na francuskom iznesem govor u trajanju od sat i po. Nažalost, nisam uspeo da održim pažnju publike i brat iz Službenog odeljenja me je posavetovao u vezi s tim. Trebalo je da još tada priznam sebi da nisam baš neki govornik. Ali nisam najbolje reagovao na savet. Taj brat i ja smo imali sukob ličnosti. Doživeo sam njegov savet kao kritiku i bilo mi je krivo što me ni za šta nije pohvalio. Pogrešio sam što nisam prihvatio savet zbog načina na koji mi je dat i zbog toga što mi se nije svidela osoba koja mi ga je dala.

Nekoliko dana kasnije, jedan član Odbora podružnice je razgovarao sa mnom u vezi s tim. Priznao sam da nisam dobro reagovao i rekao sam da mi je žao zbog toga. Zatim sam razgovarao sa bratom koji mi je dao savet i on je prihvatio izvinjenje. Tu lekciju iz poniznosti nikada neću zaboraviti (Posl. 16:18). Mnogo puta sam se molio Jehovi u vezi s tim i rešio sam da nikada više ne gledam negativno na savet.

U Betelu u Kanadi sam već više od 40 godina, a od 1985. služim u Odboru podružnice. U februaru 2021, moja draga Šila je preminula. Teško mi je što je više nema, a suočavam se i sa raznim zdravstvenim problemima. Ali pošto sam okupiran službom Jehovi, vreme mi prosto leti (Prop. 5:20). Iako mi u životu nije sve uvek glatko išlo, bilo je više sreće nego tuge. To što mi je Jehova uvek bio najvažniji i što mu već 70 godina punovremeno služim donosi mi veliku radost. Iskreno želim da i našoj mladoj braći i sestrama Jehova bude najvažniji jer sam uveren da će tako doživeti mnoge divne stvari i imati ispunjen život kakav je moguć samo kada služimo Jehovi.