Zašto priznati svoje greške?

„SAMO mrtvi ne greše.“ To je bilo rečeno za nesavršene ljude. I kada razmisliš o tome, pitaš se: ima li koga koji ne greši? Ko ne pravi greške?

U Božjoj reči, Bibliji, daje se jasno do znanja da svi grešimo, jer u njoj piše: „Nema pravednog čoveka na zemlji koji uvek čini dobro i ne greši.“ Hebrejska i grčka reč koje se upotrebljavaju u Bibliji za „greh“ doslovno znače „promašiti cilj“ — ne biti u pravu što se tiče Božjih zahteva (Propovednik 7:20, NS).

Ma koliko je uobičajeno praviti greške, ne biti u pravu, da, grešiti, ipak je teško priznati to. Da li kao muž i otac želiš da se na neki način provučeš kada treba da priznaš ženi ili detetu da nisi u pravu? Ako si na položaju nadglednika, da li nerado priznaješ tvojim potčinjenima da nisi u pravu? Isto je tako sa ženama, decom, poslodavcima i onima u drugim situacijama.

Zašto možda ne priznajemo?

Izgleda da leži u našoj ljudskoj prirodi da se opravdavamo. Kada smo bili deca, kako je teško bilo roditeljima da nas nateraju da priznamo da nismo bili u pravu i da treba da se izvinimo! U međuvremenu smo odrasli, a možda ipak pokazujemo sličan stav. Možda neko pokušava da opravda svoju grešku i dokaže da on u stvari nije pogrešio, već da je neko drugi pogrešio ili da su neuobičajene okolnosti bile krive.

Izgleda da je naročito teško onima na odgovornim položajima da priznaju da nisu u pravu. Zašto? Bez sumnje je u mnogim slučajevima u pitanju ponos. Zabrinuti su šta će drugi misliti; žele da „sačuvaju obraz“, kako se to kaže. A opet drugi ne priznaju greške usled osećanja nesigurnosti. Neko može misliti da će dovesti u opasnost svoj položaj ako prizna grešku.

Nema sumnje, neki pojedinci nerado priznaju da su pogrešili zbog cene koju možda moraju da plate za svoju grešku. Recimo, neki železničar može izazvati ozbiljnu nesreću usled nemarnosti. Ali ako prizna da je napravio grešku, može izgubiti posao ili čak otići u zatvor. Ili u slučaju lekara može doći do skupe parnice zbog pogrešnog lečenja i ako prizna grešku, može njega ili njegov osiguravajući zavod mnogo koštati.

Zatim, može neko da ima poteškoće da vidi stvari u pravom svetlu. U Bibliji piše: „Greške — ko ih može raspoznati?„ Štaviše, srce može gajiti osećanja koja nas  sprečavaju da priznamo svoju grešku. Da, „srce je prevarnije od svega drugoga . . . Ko ga može znati?“ (Psalam 19:12, NS; Jeremija 17:9, NS).

Nepovoljne posledice

Kratkovid lični interes može, nas navesti da se opravdavamo umesto da priznamo grešku. Ali bez obzira na naše rasuđivanje, naše odbijanje da priznamo greške ima nepovoljne posledice. Na primer: može prouzrokovati zategnute odnose sa članovima naše porodice ili sa onima sa kojima zajedno radimo ili sa braćom sa kojom vršimo obožavanje. Svojim odbijanjem da priznamo grešku ili stavljamo na probu tuđu strpljivost ili gubimo poštovanje drugih. I najverovatnije stvaramo barijeru koja ometa slobodno saobraćanje.

Još je ozbiljnija činjenica da sebe opterećujemo krivom savešću ako odbijamo da priznamo da nismo u pravu, naročito tada ako je neko drugi okrivljen za ono što smo mi uradili. Ako se ustručavamo da priznamo greške, može nam to preći u naviku. Ako odbijamo da priznamo male greške, uskoro ćemo možda odbijati da priznamo veće — sve na našu propast. Usled toga može naša savest postati potpuno neosetljiva i kada počinimo težak greh (1. Timotejeva 4:1, 2). A pre svega, takav će pravac sigurno povrediti naš odnos sa Tvorcem, Jehovom Bogom.

Primeri iz prošlosti

Ako ne priznajemo svoje greške i pokušavamo da svalimo sa sebe krivicu na druge, stavljamo se u prilično bedno društvo. Prvi čovek, Adam, okrivio je za svoju neposlušnost ’ženu koju mu je Bog dao’. Eva je pak okrivila zmiju. Međutim, Bog nije prihvatio te izgovore i smatrao je prvi ljudski par odgovornim. Zatim je tu bio kralj Saul, koji nije u potpunosti izvršio Božju osudu nad zlim Amalicima. Kada su ga upitali zašto to nije učinio, okrivio je narod. Ali Bog nije prihvatio ni to izvinjenje (1. Mojsijeva 3:12—19; 1. Samuilova 15:15—23).

Biblija nam s druge strane daje primere koji pokazuju da bi trebalo da priznamo svoje greške. Jedan od tih primera je bio Juda. Neispravno je postupao sa svojom snajom Tamarom, koja je bila udovica. Kada je bio suočen sa odgovornošću za njenu trudnoću, Juda je priznao: „Ona je pravednija od mene“ (1. Mojsijeva 38:26, NS). Bar je priznao da nije bio u pravu.

Tu je bio i kralj David. Preduzeo je mnoge stvari da bi sakrio greh koji je počinio sa Vitsavejom. Kada mu je prorok Natan izneo pred oči krivicu, David je priznao: „Ogrešio sam se o Jehovu“ (2. Samuilova 12:13, NS). Da, David je, dakle, priznao da je bio kriv za neispravno postupanje.

Dobri rezultati

Dobro je da se prisećamo tih primera iz prošlosti i priznajemo svoje greške. Ako to činimo poboljšaćemo između ostalog, svoje odnose sa, porodicom. Bolje ćemo izlaziti na kraj i sa svojim pretpostavljenima i nećemo preterano iskušavati njihovu strpljivost. Značajno je da u Bibliji piše: „Ako se na tebe digne gnev vladarev, ne ostavljaj svoje mesto, jer smirenost ublažava velike grehove“ — da, čak i veoma ozbiljne prestupe (Propovednik 10:4, NS).

Šta ako se nalazimo na odgovornom položaju? Ako smo spremni da priznamo svoje greške, steći ćemo poštovanje od nama podređenih osoba. Štaviše, takav će nam stav pomoći da napredujemo u savladavanju svojih slabosti.

Naročito je važno da sačuvamo čistu savest i dobar odnos prema našem Bogu. Dakle, ako ozbiljno pogrešimo, prvo priznajemo da smo sagrešili. U iskrenoj molitvi zatražimo od nebeskog Oca milostivi oproštaj preko Isusa Hrista (Psalam 103:10—14; 1. Jovanova 2:1, 2). I iskoristimo u potpunosti duhovnu pomoć koja nam se pruža (Jakov 5:13—16). Takvo je postupanje mudro jer nam Božja reč govori: „Ko pokriva svoje prestupe neće uspeti, a ukazaće se milost onome koji ih priznaje i odriče ih se“ (Priče Solomunove 28:13, NS).

Pomoć za savladavanje te tendencije

Jasno je da nam treba pomoć ako hoćemo da savladamo tendenciju da ne priznamo svoje greške. Često će nam u tome pomoći smisao za humor, naročito ako naša krivica ili greška nije suviše ozbiljna ili važna. Tako je jedna dobra domaćica nosila mnogo tanjira za ručavanje kada se spotakla i ispustila tanjire. Svi su se tanjiri razbili. Na to je prasnula u smeh, jer joj se činilo da joj se nešto tako ne može dogoditi. Pa ipak joj se dogodilo! Da, često će nam smisao za humor pomoći da ne uzimamo sebe suviše ozbiljno, što je često osnovni uzrok da ne želimo da priznamo neku grešku.

Poštenje i uživljavanje isto igraju ulogu. Ako izvesne osobe imaju pravo da znaju da smo pogrešili, treba da budemo voljni da priznamo krivicu. Trebalo bi naročito uživljavanje u tuđu situaciju da nas navede da priznamo da smo pogrešili ako bi neko drugi bio okrivljen i patio zbog naše greške.

 Ovde važe Isusove reči: „Kako želite da vama čine ljudi, tako i vi njima činite“ (Luka 6:31).

Poniznost će nam takođe pomoći da priznamo krivicu. Ako dobro razmislimo, tada dolazimo do zaključka da se nepriznavanje krivice graniči sa licemernošću. Jehovi se ne dopada ni ponosita a ni licemerna osoba (Priče Solomunove 21:4; Jakov 3:17).

Najviše će nam pomoći naše održavanje bliskog odnosa sa Jehovom da budemo voljni da priznamo kada pogrešimo. Zašto? Zato što ćemo biti skloni da iznesemo ponizno u molitvi pred njega sve naše brige i greške. Onda ćemo, uvereni u njegovu pomoć i milost, posedovati neuporedivi ’Božji mir’ (Filipljanima 4:6, 7).

Dakle, pošto svi mi grešimo, priznajmo svoje greške. Kada smo krivi, priznajmo ponizno. Radimo zatim konstruktivno na svojim greškama, za našu i tuđu korist.