Zašto pismo Efežanima?

„VELIKA je Artemida efeska;“ Možeš li da zamisliš pozorište, koje može da primi dvadeset pet hiljada gledalaca, krcato ljudima koji u svojoj besnoj religioznoj pomami dva sata neprestano uzvikuju gore spomenutu frazu? To se zaista dogodilo (Dela apostolska 19:28, 34).

Zbog čega ta žestoka vatrenost? Ko je bila Artemida? Ko su, u stvari, bili Efežani? Ko im je poslao pismo i zašto?

Drevni religiozni centar

Efes je bio jedan od najistaknutijih gradova u prvom veku naše ere. Procenjuje se da je imao preko četvrt miliona stanovnika. Grad je bio bogati trgovački i kulturni centar, ali nisu samo bogatstvo, blata klima i lepota tog kraja privlačili mnoge ljude. Efes je bio religiozan centar starog sveta i razmetao se hramom koji je bio toliko veliki da je nazvan jedno od sedam čuda svega.

Boginju Artemidu ili Dijanu obožavali su u tom luksuznom hramu, gde je izgleda zlato bilo upotrebljeno između spojeva mermernih blokova. Jednom prilikom se sedam stotina hiljada ljudi iz Efesa i udaljenih zemalja postrojilo duž ulica dok je ’devičanska boginja’ paradirala kroz grad. U Efesu je cvetao posao na osnovu pravljenja i prodaje te višegrude boginje plodnosti (Dela apostolska 19:24, 25).

Čovek Pavle je došao u takav grad da propoveda hrišćanstvo Efežanima. Isus Hrist mu je naložio da bude ’apostol narodima’ (Rimljanima 11:13). Skupština je u Efesu bila osnovana i brzo je napredovala. Nove osobe su brzo odbacile kipove i čarobnjačke knjige (Dela apostolska 19:19). Zbog te nove religije koja je zabranjivala upotrebu kipova i koja se brzo širila;, Dimitrije, kovač srebra, nahuškao je narod skoro na bunu, što je pak rezultiralo u njihovo vikanje: „Velika je Artemida efeska!“

Efesku skupštinu je u biti osnovao Pavle, pisac ovog pisma. Skupština je bila uglavnom sastavljena od pagana, to jest nejevreja ili naroda iz raznih nacija (Efescima 3:1). Oni koji su postali hrišćani u Efesu napustili su ponižavajući oblik obožavanja (Efescima 4:17-19).

Obnoviti jedinstvo i mir

Pavle je pisao Efescima iz Rima dok je bio u zatvoru oko 60. ili 61. n.e. (Efescima 1:1; 6:20). Negde na početku pisma daje izjavu o Božjoj divnoj nameri da obnovi jedinstvo i mir, kako je to naznačeno u Pismu. To postaje žižna tačka oko čega se ostali deo pisma okreće.

Pavle je pisao: „Kad nam je (Bog) obznanio (svetu) tajnu svoje volje — po svojoj blagonaklonosti — koju je unapred odredio u njemu, da je sprovede kada se ispuni vreme, da u Hristu ponovo sastavi sve što je na nebesima i na zemlji“ (Efescima 1:9, 10, dr Čarnić). Kao što se ovde pokazuje, Božja je volja da ispravi sve neispravnosti koje su se dogodile u čitavom univerzumu zbog sotonine pobune.

Pavle je hteo da ti neznabožački hrišćani iz Efesa shvate svu važnost neizrecive prednosti da budu tako blisko umešani u odvijanje Božje volje. Zato je Pavle odmah posle uvodnog pozdrava ukazao na njihov povlašćeni položaj. Postali su deo grupe koju je Bog izabrao ’pre osnivanja sveta’ da budu sa Hristom u njegovom nebeskom Carstvu (Efescima 1:3-7).

Zaista, kakve li prednosti za neznabožačke Efežane, nekada ’otuđene’ i ’bez Boga u svetu’ da sada imaju izglede da zajedno sa Jevrejima postanu nebeski vladari sa Hristom u Božjem carstvu! To je ’sveta tajna’ na koju se Pavle uvek iznova osvrće u ovom pismu, naime, „da su mnogobošci u Hristu Isusu sunaslednici, i pripadnici istog tela, i zajedničari u obećanju kroz evanđelje“ (Efescima 2:11-13; 3:3-6, dr Čarnić).

Dakle, pismo Efescima otkriva da Jehova Bog namerava da obnovi jedinstvo i mir svuda. Kao što je Pavle pisao, Bog hoće „da u Hristu ponovo sastavi sve što je na nebesima i na zemlji“. Jedino je pre sotonine pobune postojalo pravo jedinstvo u čitavom  univerzumu. Ali Bog će da ’sprovede’ ili da sredi prilike tako da će ponovo doći do tog jedinstva.

„Sve što je na nebesima“ — to jest, one osobe koje su usvojeni nebeski sinovi — ’ponovo se sastavlja u Hristu’, time što su te osobe prihvatile Hrista kao svog otkupitelja. Međutim, prema Božjoj nameri u određeno vreme mora da dođe do ispunjenja druge strane njegovog ’sprovođenja’, naime, da ’sastavi sve što je na zemlji’. To se događa za vreme Hristove prisutnosti u kraljevskoj vlasti kada on sakuplja ’svoje druge ovce’ kojima je određeno da žive na Zemlji pod nebeskim Carstvom (Jovan 10:16).

Nastavljajući dalje tu temu, Pavle pokazuje da svi unutar ’skupštine, koja je Hristovo telo’ treba da idu za mirom i jedinstvom (Efescima 1:22, 23). Dakle, više nema razlike između Jevrejina i neznabošca, obrezanog i neobrezanog. Svi moraju biti voljni da rade za jedinstvo i mir (Efescima 2:11).

Pavle upotrebljava u ovom pismu ukupno 13 puta reč „jedinstvo“, više nego u bilo kom drugom svom pismu. I upotrebljava osam puta: reč „mir“, više nego u bilo kom drugom pismu osim Rimljanima. Bolje možemo da razumemo nuždu za isticanjem jedinstva i mira ako shvatamo oštre razlike koje su postojale vekovima između Jevreja i neznabožaca (Dela apostolska 10:28). Pavle naglašava važnu ulogu Hristovu u tom pogledu. „Jer je on naš mir“, kaže Pavle, „on je oba dela stavio u jadno i razrušio pregradni zid (Mojsijev zakon) koji ih je delio“ (Efescima 2:14, NS).

Raditi za mir i jedinstvo

Poslednje tri glave Pavlovog pisma govore o situaciji i pružaju savete koji bi doprineli miru i jedinstvu pod neposrednim okolnostima Efežana. A kako se mogu postići mir i jedinstvo? Ispoljavanje ljubavi je bitno. Da bi podvukao tu činjenicu Pavle upotrebljava reči „ljubav“, ’ljubljeni’, „ljubiti“ i „ljubazan“ 19 puta, češće nego u bilo kom drugom svom pismu? Zato pobuđuje da ’podnoseći jedan drugoga u ljubavi, ozbiljno nastojeći da održe jedinstvo duha u sjedinjujućoj svezi mira’ (Efescima 4:2, 3).

Pavle dalje opisuje Božje pripreme za ujedinjeno delovanje. Po njemu, Bog je dao jedne za apostole, a druga za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje... dok svi ne dođemo do jedinstva u veri“. Pavle tada daje primer jedinstvenog delovanja ljudskog tela, što čini „da telo raste na svoju sopstvenu izgradnju u ljubavi“ (Efescima 4:11-16, dr Čarnić).

Dakle, sada se mora izbegavati ono što remeti mir i jedinstvo. Tu spadaju govorenje laži, jarost ili lenost, i izgovaranje pokvarenih izreka umesto dobrih i izgrađujućih izreka. U stvari, na krađu se podsticalo u Efesu, jer je kradljivac mogao da pobegne u hram Artemide i tako umakne kazni. Ali Pavle je rekao: „Koji je krao više da ne krade“ (Efescima 4:25-30).

Zamisli samo kako će tek primena sledeće Pavlove opomene da pridonese miru i jedinstvu: „Svaka gorčina, i gnjev, i ljutina, i vika i hula, da se uzme od vas, sa svakom pakošću. A budite jedan drugome blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama“ (Efescima 4:31, 32).

Preljuba nečistoća, pohlepa, bestidno ponašanje, ludi razgovori, masni vicevi, pijanstvo — sve to stvara poteškoće ne samo sa ljudima već i sa Bogom. Zato Pavle pobuđuje: „Ne pristajete (sa ljudima iz naroda) na bezrodna djela tame.“ „Gledajte dakle da, uredno živite ne kao nemudri, nego kao mudri; . . . jer su dani zli“ (Efescima 5:1-20).

Pavle Opisuje da će podražavanje ljubaznog primera Hrista i sleđenje saveta iz Božje reči doprineti miru unutar porodice. Takođe podvlači kako radnici i poslodavci mogu u miru da izađu jedan sa drugim na kraj ako se podsećaju na svoje obaveze prema Bogu (Efescima 5:21-6:9). Nužno je shvatiti da će se sotona, đavo, koji je prvi put poremetio sveopšti mir i jedinstvo, strašno protiviti svim naporima hrišćana da vrše Božju volju. Dakle, oni moraju da ’stave na sebe kompletno oružje Božje’ da bi se uspešno odupreli đavolu i njegovim demonima (Efescima 6:10-18).

Kada razmislimo šta sve sadrži pismo Efescima, veoma smo zahvalni Bogu što je inspirisao Pavla da ga napiše. Mnogi su bibličari hvalili to pismo i jedan kaže da to pismo „obuhvata u svojoj kratkoći čitavu oblast hrišćanske religije“. Ono ne obrazlaže samo Božju divnu nameru da ispravi neispravno u čitavom univerzumu, već daje mnogo praktičnih saveta i opomena koje nam pomažu da služimo Bogu tako da bismo pridobili njegovu večnu milost i blagoslov.