Pitanja čitalaca

■ Kako možemo da pomažemo onima u skupštini čiji je rođak isključen?

Dobro je ako starešina i drugi u skupštini ukazuju toplu i ljubaznu pažnju hrišćanima koji se nalaze u takvoj situaciji, jer time što su ljubazni i puni razumevanja prema njima mogu da pomognu da dejstvuju nasuprot emocionalnom i duhovnom pritisku koji može nastati iz takve situacije. Pa ipak, hrišćani čiji je rođak isključen i oni koji hoće da im pomognu, moraju da imaju jasno i ispravno gledište o isključenju.

Božja reč nalaže skupštini da izbaci iz svoje sredine one koji bez kajanja greše (1. Korinćanima 5:11-13). To zaštićuje skupštinu u celini od zaražavanja i podržava njen dobar glas. Ali lojalni hrišćani u porodici i drugi koji žele da im pomognu na ličnoj osnovi, trebaju takođe zaštitu. Zašto je to potrebno možemo shvatiti ako razmotrimo šta isključena osoba otkriva o svom stanju srca. Uzmi u obzir dve sledeće situacije u vezi isključenja:

Prvo, kada je osoba počinila ozbiljan greh zbog kojeg je možda izgubila Božju milost i bila isključena i odbor duhovnih starešina sastaje se sa njom, možda je već shvatila neispravnost svog postupka, pokajala se u srcu i počela da proizvodi ’dela pokajanja’ (Dela apostolska 26:20). Ako je to slučaj, starešine će ga ukoriti pomoću Božje reči, daće mu biblijski savet da ’poravna staze nogama svojim’ i moliće se zajedno sa njom za nju. Pošto se pokajala, nije potrebno da bude izbačena ili da se smatra isključenom od strane porodice i drugih (1. Timotejeva 5:20; Jevrejima 12:13; Jakov 5:14-16). a

U drugom slučaju može biti tako da se grešnik još ne kaje kada se sastane sa odborm. Za vreme sastanka možda mogu starešine dopreti do njegovog srca i predoče mu težinu njegovog greha (uporedi sa 2. Samuilovom 12:1-13). Naravno, pošto sve do tada nije proizveo ’plodove pokajanja’, starešine treba da budu zaista oprezne i utvrde da li mu je žao ili se stidi samo zato što je bio uhvaćen na delu (Luka 3:8). Brinući se o skupštini, treba da budu apsolutno uvereni da se on sada stvarno kaje i da je spreman da se ’vrati Bogu čineći dela pokajanja’ (Dela apostolska 26:20). Ako su uvereni da se kaje, on može da ostane u skupštini i tada mogu da mu pomažu starešine, njegova porodica i drugi.

Zašto smo spomenuli ova dva aspekta? Da bismo pokazali da je neko ko je isključen morao da ima u to vreme stvarno rđavo srce ili bio odlučan da ostane na putu koji sramoti Boga. Petar je rekao da je stanje takve osobe gore od stanja u koje se nalazila pre nego što je postala hrišćanin; ona je kao ’svinja koja se okupala i vratila se da se valja u kaljuzi’ (2. Petrova 2:20-22). To bi trebalo da pomogne njenim rođacima koji su hrišćani i drugima da imaju ispravno gledište o isključenoj osobi.

Ali ljudska osećanja i naklonosti mogu imati snažnog uticaja i otežavati ljudima da deluju u saglasnosti sa odlukom isključenja ako su tu u pitanju rođaci (uporedi sa 4. Mojsijevom 16:16-33). Na primer, verna hrišćanka shvata da isključenje njenog muža znači prekidanje duhovnih veza koje su ranije postojale. On je svojim ponašanjem i rezultatima tog ponašanja prekinuo duhovnu vezu između sebe i pravih hrišćana. Njegova žena pokazivaće i dalje ljubav i poštovanje prema njemu kao mužu i poglavaru porodice, upravo kao što to čine i žene čiji muževi nikada nisu bili vernici (1. Petrova 3:1, 2). Ali neće moći da ima duhovnu zajednicu sa njim, da razgovara o biblijskim stvarima sa njim i da se moli kao što je to nekada činila (Priče Solomunove 28:9). Sigurno će osetiti taj gubitak.

Drugu vrstu gubitka mogu osetiti roditeljevi roditelji čija su deca isključena. Možda im je bio običaj da redovno posećuju svoju decu i tom prilikom uživaju sa svojim unucima. Sada su roditelji isključeni zato što su odbacili Jehovina merila i puteve. Tako je nastala u porodici drukčija situacija. Naravno, roditeljevi roditelji moraju da odluče da li moraju da održavaju ograničeni kontakt sa svojom isključenom decom zbog neophodnih porodičnih pitanja. I mogu ponekad da pozovu svoju unučad da ih posete. Koliko li je žalosno da deca svojim nehrišćanskim ponašanjem ometaju normalne prijatne trenutke koji bi njihovi roditelji imali sa svojim unucima.

 Ovi primeri pokazuju zašto hrišćani treba da budu budni na naročitu potrebu koja može postojati kada je nekome u skupštini isključen blizak rođak. Apostol Pavle je podstakao hrišćane da ’teše ožalošćene duše’, kojima može da pripada i lojalni hrišćanski član porodice (1. Solunjanima 5:14). Niti bi trebalo da ograničavamo svoje utešne, ohrabrujuće reči samo na jedan jedini put kada dođe do isključenja. Potreba za izgradnjom može postojati duže vreme. U nekom smislu može čak i porasti pošto je verni član porodice duže vreme lišen duhovne zajednice sa drugim članom porodice. Naravno, nije potrebno da stalno spominjemo isključenje kada razgovaramo. Već treba da budemo topli, iskreno zainteresovani i pre svega duhovno nastrojeni (Priče Solomunove 15:23; Propovednik 12:10).

Mnogo dobroga možemo da učinimo ako pružimo svoje hrišćansko društvo. Ponekad može da se oseća izolovanim hrišćanin čiji je partner isključen. Kao što smo gore spomenuli, isključeni partner se nije pokazao kao takva osoba sa kojom želimo da budemo zajedno. I zato treba da pazimo da ne stupimo u druženje sa isključenim samo zato što želimo da posetimo ili pomognemo drugom bračnom drugu koji je verni hrišćanin. Možda možemo da posetimo vernog supružnika kada znamo da isključeni nije kod kuće.

Mi treba da pomognemo svojoj braći i sestrama čiji su rođaci isključeni da osete istinitost inspirisanih reči: ,,Ima prijatelja koji je bliži od (telesnog) brata“, ili drugog telesnog rođaka (Priče Solomunove 18:24, NS). Možda ne možemo da popravimo svu štetu ili nadoknadimo sav gubitak koji je isključena osoba nanela svojim hrišćanskim rođacima. Ali time što smo svesni naročitih potreba takvih hrišćanina, ’možemo da tešimo one koji se nalaze u bilo kakvoj nevolji’, među koje spada i takva osoba. Možemo ljubazno da jačamo one koji imaju takvu naročitu potrebu (2. Korinćanima 1:3, 4; Jevrejima 12:12, 13).

[Fusnota]