Pitanja čitalaca

● Da li hrišćani smeju da prisustvuju crkvenom sprovodu?

Ima hrišćana koji prisustvuju crkvenom sprovodu, jer im je umrli bio bliski rođak, ili zato što to želi. bračni partner, koji nije u veri. Ali, pre nego što prisustvuje takvoj svečanosti hrišćanin treba da razmisli šta je sve povezano s tim i koje su mogućnosti da izbegne to. Hrišćanska skupština ne zabranjuje posetu takvom sprovodu, ali sigurno je da su s tim povezane određene opasnosti i teškoće.

Pre svega treba misliti na to da se crkveni sprovod ne održava u prvom redu zato, da bi se prijateljima pružila prilika za tešenje ožalošćene porodice. To se obično događa ranije, bilo u mrtvačnici, bilo u kući žalosti. Crkveni sprovod je ustvari religiozna ceremonija. Zato je verovatno povezan s propovedi u kojoj se zastupa nebiblijska teorija, kao što je nauka o besmrtnosti duše, kao i gledište da svi dobri ljudi dolaze na nebo. Možda su s tim povezani i nebiblijski običaji, na primer krštenje, a vrlo verovatno i zajednička molitva, koju izgovara sveštenik neke religije. Hrišćanin naravno, u skladu sa zapovešću iz Otkrivenja 18:4, ne sudeluje u takvoj molitvi.

Neki su Bogu predani hrišćani prisustvovali takvom crkvenom sprovodu, želeći svojom prisutnošću da pomognu nekom bliskom članu porodice. Zato idu zajedno s njim u mrtvačnicu, prate crkveni sprovod sve do groba. Možda to čine tako da ne sudeluju ni

u jednom postupku, povezanom s krivom religijom. Pravi hrišćanin, obožavaoc Jehove, naravno uvek rizikuje, ako poseti mesto krivog obožavanja.

Hrišćanska supruga, čiji muž traži od nje da prisustvuje crkvenom sprovodu, može uzeti kao primer Namana. Naman je bio sirijski vojskovođa, koji je bio izlečen od gube, jer je poslušao nalog proroka Jeliseja da se sedam puta okupa u Jordanu. Radi tog čudesnog ozdravljenja, Naman nije otada obožavao više ni jednog drugog Boga, osim Jehove. Ali, njemu nije bilo lako da sprovede u delo tu odluku, jer je još uvek stajao u službi svoga kralja. Uvek je bio u njegovoj pratnji, pa čak i onda kada je odlazio u dom paganskog boga Rimona. Zato je Naman molio Jehovu Boga da mu to oprosti i da mu ne uračuna u greh. Naman koji je postao obožavaoc Jehove, nije lično obožavao tog krivog boga; tako se u domu tog lažnog boga našao samo kada mu je to bilo zapoveđeno (2. Carevima 5:1-19).

Slično je sa hrišćanskom ženom, čiji muž nije u spoznanju istine. Dakle, ako njen muž ustraje u tome da ona u određenoj prilici krene na crkveni sprovod, ona može tada da postupi kao Naman: može da prisustvuje, ne sudelujući kod toga ni u jednom postupku povezanom sa krivom religijom. Ona mora sama da odluČi da li će ići ili ne. Ona mora sama da zna kako će najbolje da reši

sukob, koji nastaje kada mora da odgovori željama svoga muža, a ipak da posluša svoju savest, školovanu na temelju Reči Božje, koja joj naređuje da sluša Jehovu (1. Petrova 3:16).

Da, to pogađa njenu savest. Zašto? Jer bi se druge osobe, gledajući kako ona kao Jehovin svedok, ide u crkvu, mogle spotaći. Dakle, potrebno je da razmisli o toj mogućnosti. Apostol Pavle je pisao: „Da kušate što je bolje, da budete čisti i bez spoticanja na dan Hristov“ (Filipljanima 1:10).

Bolje bi bilo da žena pokuša objasniti mužu svoje gledište. Bilo bi dobro da sledi primer kraljice Jestire, da sačeka na vreme kada je njen muž opušten i dobro raspoložen. Tada može taktično da mu objasni zašto ne bi mogla da prisustvuje crkvenom sprovodu. Mogla bi mu između ostalog ukazati, kako bi za nju, kao i za druge bilo veoma neugodno ako ona ne bi sudelovala na ceremonijama. Iz ljubavi prema tebi, iz obzira prema tvojoj savesti, i zato da bi se izbegla neugodna situacija, on će se možda složiti s tim (Jestira 5:1-8).

Ali, neće li ožalošćena porodica biti povređena, ako ne sudelujemo na sprovodu? Ne, to bi moglo biti u slučaju ako uopšte ne bismo uvažili smrtni slučaj. Ali, to ne treba da učinimo. Moguće je učiniti mnogo toga da bi se pokazalo, da želimo pomoći. Može se najpre otići u kuću žalosti, da bi se rodbini izrazilo saučešće  i ponudila pomoć. Može se doneti nešto od hrane, ili tamo sudelovati u pripremanju hrane za porodicu, može se pripaziti na decu, da bi odrasli bili privremeno oslobođeni te odgovornosti. U tom slučaju rođaci neće misliti kako smo bezosećajni, samo zato što ne prisustvujemo crkvenom sprovodu.

Dakle, hrišćanin ne treba da se oseća obaveznim da prisustvuje crkvenom sprovodu, gde bi mogao doći u iskušenje da sudeluje u nekoj ceremoniji povezanoj s krivom religijom, samo zato jer to i drugi rade. Time izbegava opasnost da učini nešto što se ne bi dopalo Jehovi Bogu. Ipak, svaki odlučuje sam, odgovarajuće okolnostima, pri čemu mora da bude vođen od svoje savesti.