Pitanja čitalaca
Pitanja čitalaca
■ Da li se možda biblijska zabrana o krvi odnosi samo na krv žrtve ubijene od čoveka, a ne i na neiskrvareno meso neke uginule životinje ili na krv žive životinje ili čoveka?
Neke osobe su rezonovale na taj način i ukazivale na nekoliko biblijskih stavaka koji naizgled podupiru njihovo mišljenje. Stoga su smatrali da nije neispravno primiti transfuziju krvi od živog davaoca. Takvo razlaganje možda zvuči opravdano, ali pobliže razmatranje upotrebljenih stavaka i drugih važnih stavaka ukazuje da Bog očekuje od svog naroda da ne uzimaju krv i da ne podržavaju krvlju svoj život, bilo da ta krv potiče od živog ili mrtvog stvorenja.
Izraelcima je bilo rečeno: „Ne smeti jesti ništa što crkne. Dajte to pridošlici koji boravi unutar vaših kapija neka jede; ili pak prodajte strancu, jer vi ste svet narod Jehovi, Bogu svome“ (5. Mojsijeva 14:21, NS). Mada iz crkotine nije iscurela sva krv, mogli su da je prodaju pridošlici. U naizglednoj protivrečnosti sa time stoji ono što piše u 3. Mojsijevoj 17:10: „Protiv svakoga pojedinca od Izraelovog doma ili svakog pridošlice među vama koji bi jeo bilo kakvu krv okrenuću lice svoje, da, protiv duše koja jede krv i odstraniću je iz njenog naroda“ (NS). Zašto se ta dva stavka razlikuju?
Iznoseći svoje gledište, neki tvrde da je po 5. Mojsijevoj 14:21 bilo dozvoljeno pridošlici da jede neiskrvareno meso ako je bilo od životinje koju nije ubio čovek, jer tada čovek nije morao da vrati Bogu krv (što predstavlja život) od te životinje. Može da izgleda da to gledište nalazi podršku i u 3. Mojsijevoj 17:15; tamo piše da ko god bi jeo, Izraelac ili stranac, „što je uginulo ili što su zveri rastrgale“ treba da se ’opere i ostane nečist do uveče’. Stoga bi moglo da izgleda da nikakva suštinska krivica ne proističe iz upotrebe krvi ako žrtvu nije ubio čovek. Zato neki tvrde da nije neispravno uzimati krv od živih stvorenja, bilo u svrhu ishrane ili transfuzije.
Međutim, da li se osnovna razlika između 5. Mojsijeve 14:21 i 3. Mojsijeve 17:10, 15 nalazi u pitanju kako je životinja izgubila život? Odgovor po Bibliji mora da glasi — ne.
Izraelci su znali da uopšte nisu mogli da jedu neiskrvareno meso od životinje koja je uginula ili bila ubijena od zveri. Dok su još bili na gori Sinaju, bilo im je rečeno da bace takve crkotine (2. Mojsijeva 22:31). U skladu s time je i stavak iz 5. Mojsijeve 14:21, po kojem je Izraelcima u Obećanoj zemlji bilo naređeno da odstrane takve neiskrvarene crkotine, ali im je bilo i dozvoljeno da ih prodaju strancima.
3. Mojsijevu 17:10. Tamo piše da ni jedan ’pojedinac iz doma Izraelovog ili strani pridošlica’ ne sme da jede krv. Da li je to bilo zato što je tu životinju ubio čovek i tako je morao da vrati krv Bogu? Oni koji to tvrde čitaju u stavku i ono što ne piše u njemu. Dalje, ako bi krivica proistekla samo onda kada bi krv bila od stvorenja ubijenog od čoveka, tada se u 5. Mojsijevoj 14:21 i 2. Mojsijevoj 22:31 ne bi zabranilo Izraelcima da jedu neiskrvareno meso od životinja koje nisu ubili ljudi. Međutim, Izraelci su tačno znali da ne smeju da jedu takvo meso. Jezekilj je izjavio: „Moja duša nije okaljana; od detinjstva nisam jeo mesa od uginule ili rastrgnute životinje“ (Jezekilj 4:14, NS; uporedi sa 44:31).
A sada da ispitamo pažljivoZašto piše, onda, u 5. Mojsijevoj 14:21 da se ’pridošlici’ može prodati neiskrvareno meso, a u 3. Mojsijevoj 17:10 zabranjuje se ’pridošlici’ da jede krv? I Božji narod i biblijski komentatori uviđaju da ta razlika ima veze sa religioznim stavom dotičnog stranca. U knjizi Pomoć za razumevanje Biblije (na engleskom, str. 51) ističe se da se ponekad izraz ’strani pridošlica’ odnosi na osobu među Izraelcima koja nije bila u potpunosti prozelit. Izgleda da se u 5. Mojsijevoj 14:21 mislilo na takvu osobu, na čoveka koji nije nastojao da drži sve Božje zakone i možda upotrebljavao crkotinu koju su Izraelci i prozeliti smatrali nečistom. I naučnici o jevrejstvu pružili su takvo objašnjenje. a
Dakle, nijedan Božji obožavalac nije smeo da jede krv, bilo od (ili u mesu) životinje koja je uginula ili koju je ubio čovek. Zašto piše, onda, u 3. Mojsijevoj 17:15 da bi samo postao nečist ko bi jeo neiskrvareno meso od takve životinje koja je uginula ili bila ubijena od zveri?
Rešenje za to pitanje možemo naći u 3. Mojsijevoj 5:2, gde piše: „Ali ako duša dirne nešto nečisto, strv nečiste zveri, . . . ako i u neznanju to učini, ipak će biti nečist i postati kriv“ (NS). Da, Bog je priznao da bi neki Izraelac mogao da pogreši nenamerno. Dakle, stavak iz 3. Mojsijeve 17:15 može da se razume kao mera za odstranjivanje takvog greha. Na primer, ako bi Izraelac jeo meso koje bi mu se dalo i tek tada saznao da je ono bili neiskrvareno, bio je kriv za greh. Ali pošto je to nenamerno uradio, mogao je da preduzme korake. da bi postao čist. Ovde se međutim, treba sledeće zapaziti: ako ne bi preduzeo te korake, ’morao bi da odgovara za greh’ (3. Mojsijeva 17:16, NS). b
Dakle, jesti neiskrvareno meso nije bila malenkost; moglo je dovesti čak do smrti. Nijedan pravi obožavalac (Izraelac ili stranac koji je bio u potpunosti prozelit) nije smeo dobrovoljno da jede neiskrvareno meso bez obzira na tv da li je bilo od životinje koja je uginula ili bila ubijena od neke druge životinje ili pak od čoveka (4. Mojsijeva 15:30). Apostolski savet je potvrdio. Apostoli su pisali hrišćanima koji su sačinjavali duhovni ’Božji Izrael’ i zabranili im da jedu od udavljenoga, neiskrvareno meso od životinje koja je nesrećnim slučajem bila udavljena ili koju je čovek zadavio (Galatima 6:16; Dela apostolska 21:25).
U tom savetu je bilo takođe upućeno Božijim slugama da se ’uzdržavaju od krvi’. Ako ti pomazani hrišćani nisu smeli da jedu krv u mesu od udavljenog stvorenja, tada svakako nisu smeli da uzimaju krv od živog stvorenja. Nije teško da sagledamo da niti Izraelci iz starog vremena a niti poslušni hrišćani ne bi imitirali afričke plemenike koji gađaju strelama vratnu žilu živog goveda da bi dobili krv koju mešaju sa mlekom i piju. Tako isto Božje sluge bi mogle da prihvate medicinski tretman pri čemu se ljudska krv vadi i daje u obliku transfuziju u cilju produženja života. Takve praktike prelaze preko toga da Bog osuđuje svakog ’koji jede bilo kakvu krv’ i krše zapovest datu hrišćanima da se ’uzdržavaju od krvi’ (Dela apostolska 15:28, 29; 3. Mojsijeva 17:10).
Pravi hrišćani znaju, uprkos pritiscima u pravcu razvodnjavanja Božjih zakona, da je život dar od Jehove Boga i da ga moraju upotrebljavati onako kako ih on upućuje. Slušaju Boga bilo da je to sada u medicinskom ili zdravstvenom pogledu praktično ili ne. Na primer, u Delima apostolskim 15:28, 29 zapoveda se hrišćanima da se uzdržavaju od idolopoklonstva. Dakle, iako bi pravom hrišćaninu pretila opasnost da (umre ako bi odbilo da vrši idolopoklonstvo, on ipak ne bi tvrdio da ne treba da izgubi svoj sadašnji život samo zbog jednog simbola, pošto ’idol ne predstavlja ništa’ (1. Korinćanima 8:4). Trojica vernih Jevreja ostavila su ispravan primer poslušnosti, a to su učinili isto i prvi hrišćani koji su pre prihvatili smrt u areni nego što bi kadili na oltaru (Danilo 3:1-18).
Ako bi se pojavio problem u vezi krvi — kod jednog nesrećnog slučaja ili operacije koja je prouzrokovala ogroman gubitak krvi — ne može ni tu hrišćanin da dovede u pitanje svoju čistoću. On sluša svog životodavca i potpuno je siguran da njegov večni život nije ugrožen ako bi slučajno izgubio svoj sadašnji život, uprkos najboljem aletrnativnom medicinskom tretmanu. Isus je rekao svojim učenicima: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti. Nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo da uništi u geheni“ (Matej 10:28, NS).
Nedavni medicinski izveštaji pokazuju da transfuzija krvi obično nije neophodna da bi pacijent bio spasen, jer iskusni lekari svedoče da drugi uobičajeni metodi u većini slučajeva isto tako dobro funkcionišu. Čak se možda čuju argumenti da je verovatno manji broj pacijenata koji su mogli da ostanu živi pomoću transfuzije krvi nego onih koji su umrli usled negativnih posledica transfuzije. Bilo kako bilo, hrišćani su odlučni da slušaju Boga i poštuju njegovo gledište o krvi.
Prema tome, pravi obožavaoci
neće danas jesti neiskrvareno meso, bilo od životinje koju je ubio neki čovek ili od stvorenja koje je uginulo na neki drugi način. Niti će podržavati svoj život uzimajući krv od živih stvorenja — životinja ili ljudi. Oni priznaju Jehovu za svog životodavca i odlučni su da ga slušaju u svemu.[Fusnote]
a Na primer, u delu The Pentateuch and Haftorahs, objavljenom od dr J. Herca, primećuje se: „Po 3. Moj. 17:15, i za Izraelce i za ’strance (ili pridošlice)’ je nečisto da jedu ili da se dotaknu mesa od nevelah. U 3. Mojsijevoj ’stranca’ se odnosi na neizraelca koji je postao prozelit u punom smislu reči, ger tzedek. Ovde (u 5. Mojsijevoj 14:21) ’stranac unutar tvojih kapija’ odnosi se na vreme kada bi se Izraelci nastanili u svojoj zemlji i imali u svojoj sredini ne samo prozelite, već i ljude koji nisu prihvatili sve životne i religiozne običaje Izraelaca, mada su napustili idolopoklonstvo. Rabini su nazivali ovu klasu pridošlica ger tošav: i reči (u 5. Mojsijevoj 14:21) odnose se na tu klasu ljudi, koji nisu bili ni Izraelci po rođenju ni po obraćanju, a niti ’stranci’.“ Nasuprot tome, u tom se delu objašnjava da je ’stranac’ (tuđin) iz 3. Mojsijeve 17:15 bio „u potpunosti prozelit . . . inače ne bi ga se sprečavalo da jede to“.
b Još jednu poučnu paralelu nalazimo u drugom delu Zakona o krvi: čovek koji je nesvesno imao seksualne odnose sa svojom ženom kada je ona počela da menstruira, bio je nečist, ali je mogao da preduzme korake da bi mu se oprostilo. Međutim, Izraelac koji ne bi namerno poštovao krv od menstruacije kod žene bio bi odstranjen iz naroda (3. Mojsijeva 15:19-24; 20:18).